ČUDESNA ŽIVOTNA PRIČA NAJVEĆEG TALENTA SRPSKOG FUDBALA! Od bisera Partizana do zvezde u Indiji: Život za film, svaki klub - prelepo letovalište!

Pre samo nekoliko dana Dejan Dražić vratio se u Srbiju! Krvavi rat između Indije i Pakistana zatekao ga je u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu.

Dejan Dražić stigao je u Srbiju po završetku fudbalskog prvenstva u kojem je sa klubom Goa osvojio drugo mesto i Superkup Indije, kako bi proslavio Đurđevdan sa porodicom. 

Pošto je počeo rat između Indije i Pakistana, hoćete li se vraćati u tu zemlju?

- Imam još godinu dana ugovora, plus još jednu sezonu, ali to zavisi od nekih drugih stvari. Ono što je sigurno vratiću su! Tu nema dileme. Klub je zadovoljan sa mnom, ja sa klubom, može se desiti i novi ugovor. Slobodan sam do 10. ili 15 jula. Tada počinju pripreme, jer nas čekaju međunarodna takmičenja na nivou Azije. Igramo Ligu šampiona 2, to vam je kao Liga Evrope u UEFA. Osvojili smo Superkup u Indiji, završili drugi u ligi, igrali plej-of i stigli do polufinala... Posle nekoliko godina, klub je opet u vrhu - počeo je ispovest za Kurir Dejan Dražić.

Možete li nam reći nešto o vašem klubu Goa?

- Trener je Manolo Markez, Španac koji obavlja i ulogu selektora Indije. On će sada morati da se odluči, da li će ostati trener u klubu, ili biti samo selektor, jer to traže od njega. Za nekoliko dana reprezentacija Indije igra protiv Hong Konga, pa će on posle toga odlučiti. Zanimljivo je da u Indiji u jednom profesionalnom klubu može da bude šest stranaca, od toga četvorica na terenu, a dvojica na klupi... Mi imamo tri Španca, jednog Irca i mene kao Srbina. Sad, ako dođe novi trener, može doći do nekih promena. Jedini sam stranac sa ugovorom, mada i to ne mora ništa da znači. Ali, verujem da se to neće desiti, verujem da me niko neće dirati.

Kako ste vi stigli u Indiju?

- Meni je stvarno super, iznenadio sam se Indijom i fudbalom u toj zemlji. Nikada nisam pratio to prvenstvo i ligu. Indusi su me našli preko agenata koji sarađuju sa Nikolom Stojanovićem, mojim prijateljom. On me je preporučio... Bio je iskren prema njima. Rekao im je da imam iza sebe dobru sezonu na Kipru, ali i neki prazan hod, da tako kažem. I to je bila dobra preporuka. Dolazio sam ne mesto igrača koji je bio reprezentativac Albanije, sa ozbiljnom biografijom. U isto vreme imao sam ponudu iz Abu Dabija, kada su Indijci to saznali, brzo su završili posao sa mnom.

I kako vam je tamo?

- Oduševio sam se uslovima u Indiji. Svaki dan, mogu da zatražim koliko god hoću dresova i loptu. Sve mi je na raspolaganju. Posebna priča su masaže, vrlo korisne za nas fudbalere. Bukvalno, gde ja okom, oni skokom. Prezadovoljan sam. Tereni su dobri, stadioni veliki i moderni. Na utakmice dolazi po 50.000 i 60.000 ljudi. To je neverovatno. Na Kipru sam igrao pred 100 ili 200 navijača, a ovde.... Ogromna promena.

Kakav je život u Indiji?

- Grad Goa je na jugu Indije, na moru. To je nekadašnja portugalska kolonija, divno mesto, mnogi kažu najlepši grad u Indiji. Eto, imao sam sreće. (ha, ha, ha) Mirno i turističko mesto, nema gužvi, idealno za život. Sa druge strane, dobar je i novac koji zarađujem. Nema mnogo utakmica, tako da imam više vremena za porodicu. A, to mi prija. U pauzama, supruga i ja putujemo, želimo da upoznamo onu pravu Indiju.

- Opet, što se tiče klime, teško je za prilagođavanje. Treba vremena. Velika je vlaga, visoke se temperature i ogromne vrućine, oko 40 stepeni. Sve to deluje na nas Evropljane, dok se ne naviknemo. Mi fudbaleri sa porodicama živimo u urbanom i evropskom delu grada. U hotelima i apartmanima. Nema razlike u odnosu na Evropu. Znatiželjan sam po prirodi, pa volim da izađem iz komfora koji imam, kako bih osetio onu pravu Indiju. E, to je nešto... To je doživljaj. Kad se uđe u delove grada gde žive domoroci, tu higijena nije na visokom nivou. Ogromne su gužve. Evo vam primera. Supruga i ja smo putovali pola sata nekih 200 metara. Tada sam to uradio i više nikad. Ovde je i mnogo Rusa, imaju svoje delove grada, plaže... Prave odlične žurke. (ha, ha, ha)

Kakva je hrana? Jeste li imali problema?

- Hrana. Hm, hm... Uglavnom se hranim po restoranima. Ima širok izbor, volim evropsku kuhinju, gledam da ne eksperimentišem. Nije ovde bilo šta jeftino. Ali, opet, kad uđeš u delove grada gde žive Indusi, ti tu sa 1.000 evra možeš da živiš godinu dana. Ne preterujem. Ali, hranu na ulici ili u sumnjivim restoranima ne bih bilo kome preporučio. Lako možeš da se otruješ ako jedeš njihovu zelenu salatu i ribu. Posebno je diskutabilno to sa salatom, jer je zalivaju sa vodom koja je puna raznih bakterija. Dosad sam bio bolestan tri do četiri puta... I to sve u prva tri do četiri meseca... Infuzija, tablete za stomak, dijareja, temperatura bili su mi redovna pojava. Ali, i to prođe... Posle toga nisam imao problema. Evo, pre mesec dana, počeo sam da jedem neka njihova ljutkasta jela, probao i te njihove specifične začine... O onda stomak počne da me boli... Shvatim da sam jeo zelenu salatu... I tu je nastao problem. Što se tiče vode, samo flaširana. U suprotnom, ne gine dijareja.

Ima li još kakvih specifičnosti?

- Klima, već rekoh. Tokom cele godine u gradu Goa je sunce. Ali, krajem maja, te u junu i julu, pa sve do avgusta kreće kišna sezona, te njihove monsunske kiše. Napolju bude 30 stepeni, i dalje je toplo. Međutim, navikne čovek. Ponavljam bilo mi je teško u početku... Posebno na treninzima, jer nisam mogao da potrčim zbog vlažnosti vazduha. Ali, posle mesec ili dva, sve to dođe na svoje. Pauza na utakmicama je na svakih 30 minuta, pijemo vodu sa elektrolitima.

Koliko je kvalitetan fudbal u Indiji? Kakva je liga?

- Prvo, utakmice su specifične. Zbog velike vlažnosti i visokih temperatura, sudija pravi pauze na svakih 30 minuta, pa svi igrači piju vodu sa elektrolitima. Da nije tako, ne bi moglo da se igra. U regularnom delu lige svaki klub odigra 24 utakmice, plus kup i plej-of. Kao što vidite, nema mnogo mečeva, ali to je sve zbog predostrožnosti i zdravstvenih razloga fudbalera. Putovanja su duga i teška, jer su velike udaljenosti između gradova. Letimo dva do tri sata, ali je gora stvar presedanje, jer na aerodromima čekamo drugi let po pet do šest časova. Igramo u ciklusima, nekih 20 do 25 dana i onda sledi pauza od deset dana. Tada nema ni treninga. Budemo slobodni sedam dana, ostala tri vraćamo se treninzima. To vreme koristimo da budemo sa porodicom. Svakog meseca imam slobodno pet do šest dana. I tada supruga i ja odemo u Singapur, Tajland, Bali... Sve je to tu, veoma blizu. Nije loše, upoznajemo nove ljude, nove kulture, gledamo njihove poglede na život... A, što se tiče fudbala, te pauze mogu da naprave problem, jer je teško vratiti se u formu i sistem. Zato treniram dosta individualno, gledam da pravim što manje pauze. Opet, da nema pauza između utakmica i na samim mečevima, nema ko se ne bi povredio, jer je veliko trošenje zbog klime i vremenskih ulsova koji vladaju.

Kakvi su Indijci kao fudbaleri?

- Oni mogu mnogo da trče. Svi su spremni, zategnuti kao praćke" Oni bi ovde kod nas čudo napravili, ali imaju jednu boljku... Tehničko-taktički nisu baš na nivou. Niti ih uopšte zanima da porade na tome. Samo se smeju... Meni dođe da poludim, kad saigraču ukažem na grešku, pokušam da mu objasnim da uradi drugačije... Ali, vremenom se navikneš na tu njihovu malodušnost. (smeh) Mnogo prave grešaka na utakmici, nemaju strpljenja. Nema discipline, taktika kao da ne postoji... Teško je sad da razumete što vam pričam, treba to videti i doživeti. Naš trener Markez upravo zbog svega toga mnogo radi na disciplini. Stranci ovde prave ozbiljnu prevagu. Zato svaki klub na važnim mestima ima po jednog stranca. Jedan štoper, jedan vezni, krilo i špic su obavezno strani fudbaleri. Meni kao napadaču je najteže. Poludim kad ih gledam kako se muče i kakve greške prave.... I samo se smeškaju. Na kraju, moram da se sputim nazad, da bih dobio loptu. Šta ćeš...

- Ima domaćih igrača Indusa koji su kvalitetni, mladi. Da njih uzmu neki dobri treneri godinu dana, da rade sa njima, ubeđen sam da bi mnogo napredovali. Ali, da odu iz ove sredine. Sećam se sebe, kad sam kao klinac otišao u Seltu. Kako su me samo trpeli u Vigu, ali i ja sam radio krvnički... I napad i odbrana, pa igra na dva dodira...

Ima li velikih zvezda u indijskom fudbalu?

- Bilo je ranije, pre nešto više od deset godina. Oni su prvi počeli sa tim mega transferima, posle su ih kopirali Kinezi, a sada to rade Arapi. Nažalost, nisu izdržali. Nisu imali veliki plan, da naprave sistem... Liga im je trajala tri meseca, a sad je deset meseci. Priznaćete velika razlika... U to vreme u Indiji su igrali Alesandro Del Pjero, Marko Materaci, David Trezege, Fredi Ljungberg... U mom klubu Goa bio je Francuz Rober Pires. Dolazili su i poznati treneri, u Goa je bio Brazilac Ziko. E, kad su shvatili da nemaju sistem i da samo rasipaju novac, Indusi su odlučili da smanje ulaganja i redukuju broj stranaca, kako bi unapredili domaće igrače za reprezehtaciju... Da ljudi razumeju, ne možeš ti u Indiju da dođeš na "lepe oči", moraš da imaš ozbiljnu biografiju, nešto iza sebe... Ovde igraju fudbaleri iz jakih liga, pre svega iz Španije. Indijci u Špance gledaju kao u bogove...

Pratite li dešavanja u srpskom fudbalu?

- Koliko mogu, jer je razlika između Srbije i Indije četiri ipo sata. Pogledam rezultate, društvene mreže... Nisam previše upućen, ali znam sve ono što me zanima.

Vi ste Partizanovo dete. Kako vidite crno-bele?

- Bio sam od onih koji su za promene u klubu, kada je u pitanju bivša uprava. Žao mi je što nema više navijača na utakmicama. Vidim da nova uprava radi na smanjenju duga, da hoće da stablizuju klub... Imaju moju podršku i nadam se da će vremenom Partizan opet biti onaj stari.

Pratite li OFK Beograd, još jedan vaš klub?

- U OFK Beogradu sam se afirmisao! Mnogo mi je drago što beleže dobre rezultate, a i forsiraju mlade igrače. Proteklih godina, kad god bih se vraćao iz inostranstva, dolazio sam na Karaburmu i tamo trenirao. To je moj klub, klub velike istorije! Zaslužili su da se vrate u elitni rang, jer pripadaju gornjem delu tabele. Iznenadili su me dobrom sezonom. Podigli su se i neka tako nastave. Znam ljude koji vode klub, voleo bih da izađu u Evropu, jer bi tako finansijski ojačali.

Zanimljivo, gde god ste igrali, uvek su to bila lepa ili egzotična mesta, zar ne?

- Ha, ha, ha... To se, eto tako potrefilo... Počelo je sa Seltom i Vigom. Španija, grad na moru, Porto na nekih pola sata. Drugu godinu bio sam u Valjadolidu, nadoma Madrida. Posle je došla Bratislava, prelep grad. Nakon toga Budimpešta, izuzetna metropola, plus blizu Srbije. Onda sam potpisao za Bodrum u Turskoj. Tada me jedan prijatelj upita, hoću li promašiti neko letovalište? Ha, ha, ha... Onda je usledio Kipar i Etnikos. Razmišljao sam da ostanem da živim tamo, jer kuću na moru možeš da kupiš za iste pare, kao neki stančić sa dve sobe u Beogradu. I onda je došla ponuda iz Indije... Ali, da ne zaboravim bila je i Poljska, rudarski grad Lubin. Jedan šoping mol, dva restorana i hotela u gradu. Nisam se žalio, jer je bila korona. Isto bi mi bilo i da sam otišao u Los Anđeles - završio je razgovor za Kurir Dejan Dražić.