OBIČAN ČOVEK SA NEOBIČNOM PRIČOM ZA FILM! Đorđe Bulić: Dete Železnika i Čukarice, ali i sportski radnik, humanitarac, političar, golman...

Političar, ali i običan čovek iz kraja. Funkcioner, ali i golman koji je odrastao na fudbalskom terenu. Mladi vojnik, ali i mladi otac. Dečak koji je veoma rano morao da odraste jer je oca izgubio na najgori mogući način i u trenutku mu je zapala uloga na koju nije mogao da bude spreman - uloga glave porodice koja se suočila s velikim gubitkom. Većnik za sport koji je u svoju Opštinu, Čukaricu, doneo niz zanimljivih događaja.

Incijative
- Pokrenuo sam dosta inicijativa, ali trebalo mi je vreme da ukapiram da to baš nije tako lako. U privatnom biznisu je sve daleko drugačije. Ipak, kada Opština stane iza nekog projekta i problema sve dobija smisao i jačinu. Meni je trebalo malo vremena da uđem u sistem, a kada sam uspeo u tome pokrenuo sam razne inicijative. Naravno, predsednik Opštine Nikola Aritonović je to prepoznao i svaka moja inicijativa je imala njegovu punu podršku, kao i podršku ostalih članova veća.

- Počeli smo da nagrađujemo sve sportiste koje su nas na Opštini Čukarica učinili ponosnim. Ugostili smo ih, uručili priznanje za njihova dela. Iako to što su oni uradili za Opštinu, Grad i Državu Srbiju ne može da se meri kroz jednu plaketu. Prva koja je došla bila je odbojkašica Bojana Milenković, ispostavilo se da je iz Železnika, već godinama nastupa za Srbiju, bila je i na Olimpijskim igrama. I sada, recimo kada neko tako dobro prezentuje Srbiju, kako se zahvaliti toj nekoj osobi?! Pokrenuli smo niz tih prijema, ona je bila prva, uručili smo joj plaketu Opštine Čukarica kao mali znak pažnje i veliku zahvalnost. Naravno, tu je i porodica Topić! Mislim da je o njima suvišno pričati! Ko je Dragutin Topić, ko je Biljana Topić. Naravno, i njihova starija ćerka Angelina. Čukarica ima sportske bisere, neću da ih nabrajam, da nekog ne preskočim i ne uvredim. Ali ima bisere, klubove, sportska udruženja, na koja bi trebalo da bude ponosna! Ta priznanja sportistima bila je neka moja prva inicijativa.

- Krenuo sam da obilazim sve klubove i sportska udruženja na Čukarici ne bih li shvatio njihovu problematiku i upoznao se sa potrebama. Da bih upoznao taj njihov svet. Obilazio sam i Veslačke klubove Crvena zvezda, Grafičar i Partizan kako bih se upoznao sa njihovom istorijom. Zatim sam obišao Karate klub Roda koji fenomenalno radi. Skoro su organizovali takmičenje na kom sam bio gost i hvala im na tome. Badminton klub na Adi u koji su ljudi toliko uložili. Skoro je bio jedan veliki kongres, ako ne grešim u organizaciji Badminton saveza Srbije, gde nisam bio prisutan, ali sam ispratio. To su ljudi koji bez interesa ulažu u naš sport i našu decu, te je najmanje što možemo da idemo od kluba do kluba i da ih prezentujemo. Ja sam ceo život u sportu, ali dok nisam krenuo da obilazim, nisam bio svestan koliko sportista ima Čukarica! Moja inicijativa je bio da ih ja upoznam, ali i da ih čitava Čukarica, Beograd i Srbija prepoznaju i da im se na tome zahvalim.

- Posebno bih istakao Svetsko prvenstvo za studente koje se održalo na Opštini Čukarica ove godine u aprilu. Počelo je kao inicijalni dogovor da se odigra jedna utakmica ili neko finale na Čukarici, ali tokom razgovora sa Ivanom Jurić, koja je glavni organizator tog turnira BEST, promenili smo odluku i sve prebacili na našu Opštinu. Objasnila mi je da 17 godina unazad, preko 1.500, 2.000 mladih ljudi i studenata iz celog sveta svake godine dolazi u Beograd na ovaj turnir, rekao sam nema šanse da se odigra negde drugde nego na našoj Čukarici. Bilo je povuci, potegni, nismo se puno ubeđivali ipak, a ja sam ponosan što je u dva dana, odnosno četiri dana, ali dva dana aktivnog takmičenja, preko 1.500 ljudi iz celog sveta, bilo stacionirano na Čukarici. Spavali su na Čukarici, upoznali je, videli… Ako do tada nisu znali šta je, naučili su i sada znaju! Jedino se finale igralo u Master hali u Zemunu koja je bila dovoljna da primi toliki broj publike, mi takvu halu, odnosno salu nemamo na Čukarici. Sve ostalo se igralo na terenima Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja i u sportskom kompleksu Zavoda za sport i sportsku medicinu. Želim da im se zahvalim što su prepoznali ovu moju ideju, što su me podržali i što smo svi dokazali da smo mi na Čukarici dobri domaćini. I, ponavljam, ako neko nije čuo za Čukaricu, sada je imao priliku da vidi i upozna njenu lepotu.

- Ima mnogo manifestacija, ali da ne pričam mnogo… Sada je, 28. juna, prvi put na Čukarici, a drugi put u Beogradu, na našoj prelepoj Adi Ciganliji, organizovan je turnir u fudbalu 3x3. To je novi sport koji je pandam basketu 3x3 i krenuo je da se razvaja. Drago mi je što Čukarica prednjači u tim inovativnim stvarima od kad sam ja došao. I što je najvažnije, bilo je humanitarnog karaktera i sav novac koji je skupljen, oko 140.000 dinara uplaćeno je detetu iz Železnika, našem Nikoli, koji ima jedan oblik karcinoma. Tu smo pokazali solidarnost, cela Čukarica je igrala za nekog našeg, Nikolu iz Železnika! Za svakog ćemo se uvek truditi da učinimo šta god! Zahvalio bih se svima, prvi put su učestvovale i ženske ekipe, zahvalio bih se upravi Ade, koja nam je dala da koristimo njihove terene, organizaciji Fudbal 3x3, Crvenom krstu Čukarica, njihovi volonteri su brinuli o zdravlju naših takmičara, a imali su i svoju ekipu. Zatim Domu zdravlja Simo Milošević sa Banovog brda, svi smo pokazali solidarnost i ljudskost i to su stvari koje bih mogao da odvojim za nepunih godinu dana koje sam pokrenuo sa svojim timom i sproveo u delo. Ima ih još, ali izdvojio bih ovo.

Humanitarni rad
- Nikad se nisam hvalio time, šta se sazna sazna, šta se ne sazna neka ostane tajna. Stvari koje nisam mogao da sakrijem su, na primer, Humanitarni turnir Jusuf Jusa Bulić, na stadionu Železnika. Ove godine je četvrto izdanje. Ja sam se povukao sa svih funkcija u FK Železnik od kada sam postao većnik, ostao sam samo na poziciji počasnog predsednika i pratim razvoj kluba i sportskog društva. Godinama se prihod skupljao od ulaznica i uplaćivalo se u humanitarne svrhe.

- Malo pre nego što sam postao funkcioner, zajedno sa svojim prijateljem Draganom Popovićem i firmom Atom dali smo preko 30 lap topova i kompjutera OŠ „Braće Jerković“ i Tehničkoj školi „Lola“ iz Železnika. Sve što sam u životu radio radio sam za Železnik, a sada se trudim da to radim na mnogo većem nivou jer predstavljam Opštinu Čukarica i sve njene stanovnike. Tako da to sada već ima drugu veličinu. Kad god pravim neku manifestaciju ona mora biti humanitarnog karaktera!

Sportsko društvo Železnik
- Od jednog Fudbalskog kluba Železnik sam napravio celo Sportsko društvo! Sada već postoji i bokserski, karate i odbojkaški klub Železnik. Imamo i džudo klub, ženski fudbalski klub, klub malog fudbala za žene, još su tu neki klubovi koji nemaju veze sa Železnikom, ali nam se polako priključuju. To je samo uvod da volim da stvaram i da doprinosim i jednostavno tako sam prihvatio i poziciju većnika. Trenutno sam godinu dana većnik i ponosan sam što sam baš na Čukarici!

Najlepši kraj
- Eh, taj Železnik! Ljudi će verovatno da misle da je njihov kraj najlepši, ali... Moj Železnik je najbolji kraj! Nije mali, nije ni veliki, taman onakav kakav bi trebalo da bude! Svi se tu poznajemo! Ja sam dete Železnika, tu sam rođen i tu živim! I, kakav bih ja bio na kraju krajeva da pričam nešto loše, a i nemam šta loše da kažem. U jednom periodu vodio sam i FK Železnik i FK Radnički Novi Beograd. Promenio sam dosta toga u Radničkom, vratio sam mu stari sjaj koliko sam mogao. Našao sam nove zakupce restorana koji su odlični domaćini, infrastruktura se dosta promenila, uradio sam četiri terena sa veštačkom travom, škola fudbala je dobila na imidžu koji zaslužuje... FK Radnički je jedan ozbiljan klub sa ozbiljnom istorijom i ja ga gledam kao drugu kuću.

- U Železniku sam odrastao, išao sam u OŠ „Braće Jerković“ koju, od kada sam postao funkcioner Opštine Čukarica često posećujem iz različitih povoda. Prošle godine su deca krenula u prvi razred, ja sam imao priliku da prisustvujem i tu sam video dosta svojih školskih drugara. Njihova deca krenula su u školu koju smo i mi pohađali! Železnik u meni budi posebne emocije. Tu je i fudbalski klub u kom smo porodično ceo život! Ponosan sam što sam dete Železnika, na ljude koji žive u njemu! To je ono što mogu da kažem o Železniku.

Detinjstvo
- Detinjstvo moje bilo je bezbrižno, a najveći problem bilo mi je učenje... Majka je bila domaćica, bila je posvećena ocu, radila je u fabrici "Lola" u Železniku. Otac se bavio malim fudbalom, imao je svoj kazino i uglavnom je radio noću. Majka je ta koja je sa mnom provodila vreme preko dana. Tužnih trenutaka nije bilo do momenta kad sam ostao bez oca. Do tog trenutka moj život je zaista bio srećan. Imao sam ljubav i od oca i od majke. Živeli smo u centru Železnika, kod škole "Braće Jerković". Do osmog razreda sam imao sve petice, a u osmom sam malo popustio. Bio sam odličan đak, voleo sam da treniram, ali sve se promenilo posle te tragedije.

Tata
- Moj otac je bio pun razumevanja, ljubavi, voleo je da se šali. Kad god bih dobio neku peticu, majka je bila ta koja mi je kupovala neku nagradu, čokoladu, sladoled... I, sad ne znam posle koliko nagrada, kaže meni majka u jednom trenutku: "Idi, bre, kod oca, da ti on nešto da". Ja odem kod oca, kažem tata, dobio sam pet, recimo iz biologije, mogao bi da častiš. A, on mi kaže: "Al si bre dosadan sa tim peticama, ajde kad budeš dobio keca, javi se i dobićeš pare". Ja sam u tom trenutku bio neki šesti, sedmi razred, i to mi je bilo vau! Daj da dobijem pare, kakav sladoled... E sad, bio je problem kako ja, primeran đak sa svim peticama, da dobijem keca. I znam da sam napravio neku glupost, nisam hteo da slušam razrednu i to sam ponavljao naredna dva, tri dana. Išao sam na razgovore i oni su se složili da meni u tom trenutku daju keca iz vladanja. Ja onako, sav srećan, nije otac rekao iz čega da dobijem keca... Trčim kući, majku nisam ni registrovao, idem kod oca i kažem: "Tata, tata, dobio sam keca". On me pogleda, kaže: "Gluperdo jedna! Ajde sada, marš u sobu da učiš da popraviš tog keca. Sram te bilo, dobio si keca, zašto nije petica?!".

Porodica Bulić
- Odrastati u porodici Bulić... Pa, da kažemo da ima dva poglavlja, pre i posle tragedije! Prvo poglavlje bilo je prelepo, puno ljubavi i svega! ⁠Drugo... Drugo je već bilo jako teško... Bilo je to veliko breme za mene, imao sam samo 15 godina i nisam se najbolje nosio sa svim tim... Odnos sa ocem je bio jako kratak. Do svoje osme, devete godine ja se puno toga i ne sećam, kasnije sam ga malo viđao, uglavnom na stadionu, pošto sam ja tada trenirao, bio sam golman u Železniku. I stalno smo se sretali na stadionu, pre i posle treninga. On je mene zvao slon, pošto sam ja uvek bio onako, malo krupniji, a ja njega mamut. Sa druge strane, sa majkom sam provodio dosta vremena! Ona je bila takva lavica...

Majka
- Bila je jako bolesna. Do poslednjeg trenutka sam bio uz nju. Kao što je ona brinula o meni od prvog dana! Poprilično sam zatvoren i namršten, ali kada su u pitanju roditelji... Tu sam nekako slab... Budite sa roditeljima što više, zovite ih što češće! Pričajte sa njima! Znaju da budu naporni i dosadni, možete da se ne razumete, ali... Uživajte u tim momentima! Svaki taj trenutak je bitan, a tek kad se ostane bez toga... Ja sam tek tada shvatio koliko sam grešio kada je u pitanju majka! Kada se razbolela tada smo posle svakog pregleda odlazili na kolače. Ona je meni u jednom trenutku rekla da joj je žao što se pre nije razbolela... Ja sam je gledao zbunjeno, pitao je šta lupa... Ona je dodala: "Ja da se nisam razbolela, ti i ja ne bismo otišli na kolače". Mislim da je to bio trenutak kada sam hteo da nestanem. Zato što sam shvatio da ja za sve ove godine sa svojom rođenom majkom nisam išao na kolače, slabo sam provodio vreme sa njom... Nadam se da će iz ovog mog razgovora ljudi shvatiti da život prolazi jako brzo. Nemojte da dozvolite ono što sam ja dozvolio!

Ljubav prema životinjama
- Bio sam jako miran kao dete. Majka je znala da kaže, gde me posadiš, tu ćeš i da me zatekneš za pet dana… Voleo sam sport, voleo sam da se družim… Sećam se jedne anegdote. Ja mnogo volim pse, često sam znao da kada mi daju džeparac ja kupim 150 grama salame i hranim kerove po kraju. Bila je jedna situacija gde bi me majka, da je mogla, izbacila kroz prozor! Ona je spremala špagete, sos za mene i oca, za večeru. I sada, dok se to spremalo, ona je otišla da opere veš, a ja sam, dok nije bila tu, pobacao kroz prozor terase i meso i sos i špagete, da nahranim kerove! Kada se vratila da promeša, kada je videla da nema mesa… Toliko je bila ljuta na mene! Plakala je, jer nije imala šta da nam da za večeru, a posle je bila toliko ljuta da sam bežao po stanu od nje!

- Ipak, ono što znam iz priče, bio sam dobro dete, kulturno, lepo vaspitano, povučeno… Voleo sam da treniram fudbal, bio sam golman! Kada nisam bio na treningu bio sam u parku, igrao fudbal. Kad nisam igrao fudbal, igrao sam tenis. Kad nisam igrao tenis, igrali smo se žmurke… Voleo sam da se družim, nisam voleo da učim, ali mi je išlo. Majka je radila sa mnom pa sam bio odličan đak. Retko kada sam dolazio u situacije da se svađam sa nekim i da imam neki sukob. Gledao sam svoja posla, nisam se mešao i to je ono što bih mogao na prvu loptu da kažem.

Odrastanje i obrazovanje
- Osnovna škola mi je bila preko puta kuće, kasnije sam išao u Jedanaestu sportsku gimnaziju. Posle toga sam se prebacio u Tehničku školu na Novom Beogradu. Ivanka Gajić bila je direktorka, čak možda i osnivač te Sportske sekcije gimnazije. Jedanaesta gimnazija je bila škola za sebe, ali postojala je ta sportska sekcija. Ona je kasnije osnovala i Fakultet za sport. To je bila jedna plemenita žena koja je mnogo uticala na moj život. Prepoznala je u meni nešto što drugi nisu i ostali smo prijatelji do njene smrti za vreme korone. I mislim da mi je to opraštanje od nje u tom periodu posle oca možda i najteže palo! Išao sam u Jedanaestu gimnaziju, ali pošto sam prestao da treniram izgubio sam pravo da idem u sportsku sekciju, pa sam se prebacio u Tehničku školu na Novom Beogradu, pa sam se u jednom periodu zaposlio na Megatrendu gde sam radio kao koordinator za sport. I tu sam završio Osnovne studije za kulturu i medije. A zatim i Master studije ekonomije. Zvanje u osnovnim studijama mi je diplomirani komunikolog. Ipak, pronalazim se najbolje u sportu, organizaciji i menadžmentu.

Fudbalska karijera
- Pre nego što sam počeo da se bavim fudbalom ja sam bio krupan i debeo... Ozbiljna kombinacija da budem slon, kako me je otac nazivao. Fudbalom sam počeo da se bavim uz trenera golmana Gojka koji je neko vreme živeo kod nas kući. Ubedio je mene Gojko da treniram, a vremenom sam zavoleo golmansku poziciju. Ipak, ta tragedija je prekinula i moj sportski život i karijeru. Tada sam prestao da branim! Kasnije sam se vratio, kada je Železnik krenuo iz poslednje lige... Sve smo pobeđivali, ja sam na jednom meču izgubio koncentraciju, odlutao i primio gol sa centra pred kraj poluvremena. Na startu drugog, ja nameštam peškir i flašicu, a saigrači napravili živi zid na centru i pitaju me: "Đole, može ovako?" Mangupi, stali da mi kao opet ne daju gol sa centra.

Vojska
- Vojska je došla u periodu u kom ja nisam bio svoj na svome. Ja sam veoma mlad dobio sina koji je moj najveći ponos u životu. On se rodio 15. maja 2003. godine, a ja tada nisam bio spreman da budem uzoran otac. Ma, nisam bio spreman ni za svoj život! I rešio sam da pobegnem u vojsku (osmeh). Vojska me je napravila čvršćim i apsolutno sam za to da se vrati služenje vojnog roka. Stekao sam prijatelje za ceo život, promenio mi se pogled na svet, postao sam pravi muškarac! To današnje generacije nemaju... 

Običan čovek
Kada bih sebe morao da opišem kroz jednu reč, rekao bih - običan! U kom smislu običan? Običan, normalan čovek.

Najveća radost i tuga
Najveća tuga je kada sam ostao bez majke, o čemu sam već pričao! Najveća radost u životu za sada je moj sin!

Poruka za kraj
Voleo bih da se mi kao narod više volimo i cenimo. Da budemo složni, jer na kraju krajeva, ostajemo samo jedni drugima, zar ne?!

 BONUS VIDEO: