"SINE, ČIKA DUDA JE JAKO BOLESTAN, OPROSTI MI" Srpskom košarkašu čuveni trener promenio život, a on razgovor sa njim, par dana pred smrt, nikad neće zaboraviti!

Profesionalna igračka karijera Ivana Paunića će uskoro biti i zvanično završena. Karijera u kojoj je osvajao zlatne i srebrne medalje sa reprezentacijom, mladom, univerzitetskom, ali i seniorskom.

Nekadašnji bek brojnih klubova i reprezentacije Srbije je dospeo u centar pažnje zbog gostovanja u podkastu "Jao Mile" gde je, između ostalog, pričao o najgorem periodu u životu, kada je bio blizu smrti.

Dogodilo se to 2018. godine kada je, kao član Tofaša, doživeo povredu tešku kolena na treningu nakon sudara sa saigračem. Došlo je do ozbiljnih komplikacija.

 - Pjerija Henri, on me kolenom na treningu zakači, igrali smo nešto pet na pet. I pukla mi je patela tendon ispod čašice i tu je krenuo sunovrat. Padam na parket, ono, pogledam nogu, a čašica mi bukvalno stoji na sredini butine! Rupa ovde... i odjednom, znači, kreće hladan znoj. U sekundi ti prolazi sve, jer znaš, nikad nisam imao nijednu povredu. Nikad ni bandažu nisam nosio, nikad zglob nisam izvrnuo tokom karijere. Odjednom se vraća film, priče igrača koji su kidali prednje ukrštene, momci kojima su pucale Ahilove tetive i čuda... Sruši ti se ceo svet, jer znaš da si van terena godinu dana. Šta će biti posle? Kako će biti? Da li ćeš se vratiti, da li nećeš? - ispričao je Paunić prilikom gostovanja kod Mileta Ilića i nastavio:

- Operacija je bila posle 5, 6 dana. Tokom operacije je verovatno bila uneta bakterija. Kada sam došao posle sedam dana na kontrolu, on mi je rekao: “Imaš temperaturu, ali to je normalno”, kao otvorili smo ti koleno, što je meni u tom trenutku bilo čudno. Okej je da imaš temperaturu dan - dva, i da ti svaki dan bude sve bolje i bolje, a meni je bukvalno bilo sve gore i gore.

Usledio je odlazak u Beograd.

- Šta da radim više u Bursi tamo, kraj sezone za 20 dana, mene očekuje godinu dana pauze, istekao mi je ugovor, i rekoh jel mogu ja za Srbiju da idem? Kažu može. Stavio mi longetu, zavoje, čuda i kao “obaveštavaj me”. I nisam smeo te dve, tri nedelje da radim nikakve terapije. I ja vidim da svaki dan sve veća temperatura... 37,5, 37,7, 38, 38,2... i ja šaljem doktoru, bukvalno, svaka dva dana “Doktore, juče sam imao 37,7, sada je 38!”. Odgovara: “To je normalno, imao si veliku operaciju”. I sada šta ti da znaš? Nikad povredu nisam imao, ja sam, ono, slepo verovao doktoru.

Tada je krenula ozbiljna drama.

- Da bi došlo do situacije, kod kuće sam gledao neki film, i bukvalno gorim! Temperatura 39, ne znam više šta da radim. Pošto se vidi taj deo zavoja, vidim da se na zavoju pojavio, kao, žuti krug. I meni tu panika, znaš, da je gnoj! Da nije dobro! I odmah sam aktivirao doktore iz reprezentacije. “Dođi u Atlas da te vidimo hitno!” Ja u Atlas, doktori se hvataju za glavu. Kaže: “Ovo je već sepsa! Da molimo Boga da nije uhvatilo kost!” Ili da ne uđe u krv. “Ako je uhvatilo kost sečemo nogu! Ako uđe u krv, ti si u roku od 24 sata mrtav!”.

- Dolaziš u situaciju da ti neko to priča. To je bilo u nekih 11 sati ujutro, operacija već zakazana za jedan, pola dva, i ja ono... Daj Bože samo da se probudim! Ja se budim, otvaram oči, vidim doktora, prvo pitanje: Doktore, jel imam nogu? Jer mi je objasnio da to ako dođe do kostiju, tom delu iznad kosti mora da se seče noga. I tu doktor kaže: “Zapiši današnji dan da ga slaviš više nego rođendan!” Kaže: Na milimetar je bilo! Da si došao uveče odsekli bismo ti nogu. A sutradan da si došao to bi ušlo u krv i ćao" - prisetio se Ivan Paunić u podkastu "Jao Mile".

Sjajna karijera

Ivan Paunić je košarkom počeo da se bavi u Partizanu čiji je član bio od 2004. do 2006. godine. Nakon pozajmica u Megi i Mornaru, dve godine je bio član Vojvodine, a zatim je pošao u inostranstvo.

Belgijski Ostende, pa grčki Aris, a onda odlazak u Rusiju, u Nižnji, odakle je 2012. godine otišao u Virtus Bolonju, a onda se uvrzo preselio u Ukrajinu i igrao za Azovmaš. Na red je došla Španija i Fuenlabra, a potom Kazahstan i Astana.

U sezoni 2014/15 je igrao za Budućnosti, a onda još dve godine proveo u Fuenlabradi pre odlaska u Tofaš.

Nakon što je jedva ostao živ napravio je dužu pauzu, a na teren se vratio 2019. godine kao košarkašČemidora iz Teherana. Stigao je još jednom u Megu, a onda 2020. godine otišao u Lokomotivu.

Dve licence, za svaki slučaj

Karijeru je nedavno završio, to će uskoro postati i zvanično.

Povodom odlaska u igračku penziju govorio je nedavno za "Meridian sport".

- Morao sam da prekinem i vratim se. Imao sam opciju da radim u Rusiji, imam je i dalje, kao trener, agent… Gazda Lokomotive mnogo me voli, ostavio sam trag u klubu. Ali, presekao sam. Supruga je krenula sa poslovima u Beogradu, mali upisao školu… Sad idemo dalje, da vidimo šta i kako - rekao je Paunić i otkrio nešto više o planovima:

- Pre mesec dana sam dobio licencu za trenera. Kada sam završio sa ispitima na fakultetu i polagao diplomski, dekan je ponudio ideju: ’Položio si 29 ispita, od čega se priznaje 19 za košarkaškog agenta. Položi samo razliku i imaš dve diplome.’ Prijavio sam se, u Švajcarskoj, za agenta. Imam crvenu trenersku licencu, FIBA je odobrila, a sada želim i ovo kao opciju. Spreman sam da učim, tu ima pravila, ugovora, obaveza kao agenta… Do detalja mora da se zna. Moraću da odlučim – jedno ili drugo. Ali, neka imam dve licence u džepu. Sada imam i više slobodnog vremena…

- Lakše je biti agent, manje stresno. Kada si pomoćni trener – a tako bih krenuo – moraš da gledaš video, sečeš, pripremaš, skauting… Tu si u rudniku, mnogo je ozbiljno i teško. Sa druge strane, ovde već imam kontakte, posebno za Rusiju i pogotovu u ovom trenutku. Tamo su sankcije, igraju mahom Amerikanci i Srbi. Videću i sa Lokomotivom.

Težak početak

- Moji roditelji su se razveli kada sam imao tri godine. Majka je stalno radila samo da se preživi. Bilo je to vreme inflacije, žena se borila da zaradi novac kako bismo mogli da se izvučemo, tako da nije mogla da vodi računa i o mojoj košarci. Srećom, mene ulica zaista nikada nije privlačila, samo koš. Dan-noć, kiša-sneg… Ove sada klince ne možeš u park da nateraš. Moraju da imaju uslove… A ja dve cigle kao golove ne bih menjao ni za šta na svetu. Pokušavam to i sinu da prenesem, koliko smo bili srećni sa tako malo. Zato i ide na plivanje, karate... Voleo bih da ne prekine, jer ima bolje predispozicije za sport nego ja, ali neka on odluči. Naravno da bih voleo da ga privuče i košarka kao što je mene.

Od starta je uživao u košarci.

- To je bilo samo druženje, pozitivno takmičenje, ko će brže, ko više. Nisam u životu pomislio na reprezentaciju! Košarka je ljubav. Hobi. Nije me zanimala popularnost… Kada sam kupio prve patike sam sebi nisam mogao da verujem šta se dešava. A onda: reprezentacija, klubovi, ugovori... Onda hoćeš još više. Medalje, priznanja... Tada i novac sam dođe.

"Sine, čika Duda je jako bolestan..."

- Duda Ivković nam je svima živote promenio... Na toj Univerzijadi 2009. sam odigrao ludački, Amerikancima ubacio 25 poena… Ali, Duda je na tribinama poskočio kada sam protiv Rusa zakucao preko Voronceviča. Posle te utakmice, stiže mi poruka u svlačionici, od menadžera. „Umesto Belgije, ideš u Poljsku.“ A ja trebalo da potpišem za Ostende. Šokirao sam se, gde sad karijeru da nastavim u Poljskoj. Nisam skapirao. ’Ma ideš na Evropsko prvenstvo u Poljskoj, Duda te pikirao!’ Bio sam u šoku. Tu je Ivković povukao celu petorku – bili smo Mačvan, Raduljica, Bjelica i ja, dok je Kešelj, čini mi se, bio povređen.

Ponovio je rečenicu o legendarnom Ivkoviću:

- Duda nam je svima živote promenio. To poštovanje koje smo mi imali prema njemu ja ne umem da opišem. Nije strahopoštovanje, ali kada te Duda pozove, ako ležiš u krevetu odmah ustaneš u stav mirno. To je neopisivo. Jeste autoritet, ali nije bilo straha, jer je znao priča sa svima nama. Mene je savetovao stalno.

Duda je preminuo 16. septembra 2021. godine.

- Mnogo mi je teško palo… Dva-tri dana pred njegovu smrt, bilo je otvaranje mog košarkaškog terena u Grockoj. Pozvao sam ga da bude počasni gost. Jedva se javio: ’Sine, čika Duda je jako bolestan, oprosti mi. Pitanje je dana. Ali, znaj da si ti sve to zaslužio, mnogo mi je drago zbog tebe.’ Video sam se posle sa njegovom suprugom, Nenom, na promociji knjige „Moj Krst, moja priča“. Suze su išle, plakali smo. Voleo nas je kao svoju decu. Meni i mojoj porodici je promenio živote. A garantujem da će 99,9 odsto momaka isto reći ako biste ih pitali.

Iz zlatne generacije srpskih košarkaša rođenih 1987. godine aktivan je još samo Miloš Teodosić.

- A svi smo mislili da je Teo prvi ’na spisku za odstrel’. Hej, on može ovako još deset godina! Na 20 odsto je i dalje majstor. Bog mu je dao takav talent kakav se ne rađa dva puta. Samo malo kondicije, za 10-15 minuta… Dovoljno! Teo je bio vanserijski talenat. I (Dragan) Labović je, ali je on sve to ispustio i prebrzo završio karijeru kako ne treba. (Nemanja) Aleksandrov je imao dve teške povrede, a dečko bio spreman za prvog pika na NBA draftu. Neverovatno talentovana generacija. Od svih, samo Teodosić, Štimac, Tepić i ja smo do relativno skoro igrali. Vrhunski smo bili i kod Vukoičića, Nikolića, Karadžića…

Povratak posle horora

Otkrio je i šta se dešavalo nakon jezive povrede, komplikacija i operacije, nakon što je, prema rečima doktora, u poslednjem momentu stigao u bolnicu.

- Primetio sam paniku kod doktora, jer ne mogu da pronađu dobitnu kombinaciju. Tek su pred kraj pronašli. Smršao sam 17 kilograma, kao kada okačiš majicu na čiviluk. Doktori su rekli da su 95 odsto šanse da se neću vratiti na teren. Ali, ta moja upornost… Sećate se priče o kiši, snegu? Rekao sam da moram da se vratim. Luda glava je trenirala dan-noć, jačala nogu...

Prvi angažman bio je u Iranu gde je proveo dva meseca i u prvoj utakmici postigao 27 poena.

- To mi je dalo vetar u leđa. Usledila je Lokomotiva. Posle svega ko može da mi kaže da nešto ne mogu. Božja čuda i iskušenja. Sve to smatram velikim uspehom! Podigao sam se. Ali, dobro pamtim te noći, 20 igala u mom telu, curi iz braunila, ne možeš da se okreneš… Ponosan sam na porodicu i sebe. Izašao sam jači - rekao je Ivan Paunić za "Meridian sport".

Sa Partizanom je bio šampion tadašnje JUBA lige 2005. godine, sa Budućnosti osvajač prvenstva i Kupa Crne Gore. Najveće uspehe je imao sa reprezentacijom. Sa selekcijom igrača starosti do 18 godine ja osvojio zlato na Evropskom prvenstvu 2005. godine, sa selekcijom starosti do 20 godina zlato na Evropskom prvenstvu 2006. godine, a godinu dana kasnije i na Evropskom prevnstvu u Sloveniji.

Na Univerzijadi u Bankoku 2007. godine je stigao do srebra, a u Beogradu 2009. godine do zlata.

Vrhunac je srebrna medalja na seniorskom Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine.

Kurir sport / Jao Mile / Meridian sport

Bonus video: