Kad je van sportskog terena, na kojem izgara, iznenađuje nenametljivošću i vaspitanjem. Kroz razgovor se vidi da je staložen, pomalo stidljiv, ali krajnje dobronameran. Rekli bi i da ne može drugačije jer je Dejan Lukić (30) veroučitelj. I pisac, poeta. Ovaj uspešan trener tekvondo kluba "Dušan Silni" iz Malog Zvornika nedavno se vratio iz Minska, gde je njegovu pulenku, jedinu predstavnicu Srbije na Svetskom prvenstvu u ovoj borilačkoj veštini Jovanu Stanojević, na putu ka zlatu zaustavila takmičarka iz Uzbekistana. Ide dalje, po nova odličja: posle školskih časova trči u salu jer se valja pripremiti za predstojeće mečeve u Mađarskoj...
SREĆA, RADOST, PONOS
Da li je moguće da je ovaj nadareni mladi čovek, koji poslednjih godina beleži samo uspehe, nekada hodio putevima poroka?! Nažalost - jeste. Na sreću - pobedio je zlo!
Osim što po belom svetu kupi medalje, Dejan se ne libi da za Lenu razotkrije najmračniji deo svog života.
Uspešan preobražaj od poročnog mladića do čoveka koji se usavršava, osniva porodicu, učinio je da je danas satkan od volje i brojnih pobeda. Nije mu, naravno, bilo nimalo lako. Ali, tvrdi, sve je moguće. Zato on i na brojnim tribinama otvoreno, na osnovu sopstvenog iskustva, govori o problemu narkomanije kako mladi ne bi došli u sličnu situaciju. Napisao je i dve knjige posvećene ovom velikom zlu: kako je sa 14 godina stupio u kontakt s drogom, kako je sa 20 postao heroinski zavisnik, kako se izborio za bolje sutra u duhovno-rehabilitacionom centru Crna reka.
BIO SAM NA IVICI PONORA
Povratak na svetlu stranu stvarnosti, kaže, ne bi bila moguća bez duhovnika, jereja Dejana Jakovljevića. I veroučitelji Vladimir Savić i Saša Mijatović su uspeli da dopru do današnjeg osvajača medalja kada je bio potpuno dezorijentisan, na ivici ponora.
- Bez spoznaje problema, priznanja, prihvatanja i traženja pomoći ne bih uspeo, ovakav život kojim danas živim bilo bi nemoguće ostvariti.
Kako je počeo pakao?
- Pitanje, verujte, nimalo naivno i lako za odgovor. Postoji mnogo razloga zbog čega neko uđe u narkomaniju, počev od lošeg stanja u porodici, nemaštine... Kod mene nije bilo konkretnog povoda. Jednostavno, bio sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Mladi odmalena imaju želju za dokazivanjem, kad se udruži s radoznalošću, stranputice su moguće. Mislio sam, kaže Dejan, kao većina mladih danas, da droga može da se uzima pod kontrolom, ali to je bila samo uvertira u bolest zavisnosti.
- Danas do droge nije teško doći. I ne primetiš da te školsko mangupisanje i bezazlenost, kao i društvo s kojim visiš mogu odvesti na opasan životni put. Za tili čas droga porobi volju, čovek gubi svoje ja, ličnost, karakter, identitet...
NEMOJTE MISLITI DA TO NE MOŽE DA SE DOGODI I VAŠOJ DECI
- To je problem svih nas, to je borba koja se tiče svakog čoveka, svakog roditelja. Decu moramo više duhovno da obrazujemo, da ih spremamo za životne ispite od malih nogu, da ih uvodimo i upoznajemo sa svim realnostima ovoga sveta, ma koliko one loše bile. Moramo da budemo iskreni da bi i ona bila iskrena prema nama.
Dejan savetuje roditelje da deci ne pružaju sve lagodnosti, zasitiće se, da im ostave prostora da se malo i sami pomuče, da osete borbu za život i sladost samostalnog uspeha.
- Pričajte s decom, neka znaju šta ih čeka, volite ih, ali ne egoistično i nerealno, dajte im slobodu, ali onu koja će im biti na korist. Bdijte nad njima. I apostol Pavle kaže: "Sve mi je dozvoljeno, ali nije mi sve na korist, sve mi je dozvoljeno, ali neću ničemu da robujem."
NEMA KOMPROMISA I KALKULACIJA
Sa đavolom nema dogovora. On sam nikada cigaretu nije zapalio, nikada kafu popio, ali drogu je uzeo.
- Ne može se sedeti na dve stolice, niti služiti dvojici gospodara. Da li uzeti drogu ili ne? Ne treba ispitivati granice, ovde je ona postavljena odmah na početku: čim uzmeš, prešao si granicu. Zagazio si jednom nogom u grob.
Na putu iz smrti u život Dejanu je mnogo pomogao sport, kojim se bavi od šeste godine. Vežbanjem je oporavljao svoje iznureno telo, a istinu je, kaže, saznao u crkvi.
- Tu sigurno nema greške, uvek je delotvorno, ono pravo. U Crnoj reci sam s duhovnicima doživeo radost koja me je naterala da, gledajući svakog brata s istim ožiljkom kao i ja, odlučim da krenem s Bogom putem spasenja, uz koristan rad, u novi život. Naravno, ne teram nikog da postane crkven, samo iznosim ono što je meni pomoglo.Važno je raditi, stvarati porodicu i dom, biti koristan, jer ne možemo drugačije opstati u svetu.
ŽIVOTNI USPEH
Dejan je uspeo. I više od toga. Danas drži svet na dlanu, ali je svestan da ono što je nekada bilo ne može da se izbiše.
- Uvek ćemo rep iz prošlosti da vučemo za sobom. Ne treba onima koji su tek došli s rehabilitacije stavljati još veći teret na pleća. Ako hoćemo da nam deca i omladina budu zdravi, moramo im pomagati. Tako i čoveku koji je došao s terapije. Još uvek je svež, krhak, a mi - hajde da ga odmah slomimo! Ne! Ne okrećite leđa!
Dejan je imao sreće. Porodica mu nije okrenula leđa, bogougodni ljudi su mu pomogli, lokalna vlast stoji iza njega, što je, priznaćete, redak primer. Pobednik je u najvećoj životnoj borbi, vratio se svojim najmilijima iz smrti. I osvojio srce jedne lepe Tijane. Ljubav je krunisana brakom, a stigao je i naslednik. To je, kaže Dejan dok pakuje kofere za takmičenje u Mađarskoj, njegova najsjajnija medalja.
Vreme je da se krene!
Da, vreme je da se krene! Ali na na put u život iz smrti, najvažniji, presudni put. Vešto ga izbegavaju zavisnici, ne zato što ne žele, već što je to najteži, ali jedini pravi, put oslobođenja. Staneš, osvrneš se na sebe i oko sebe, bolno priznaš: Ja sam zavisnik, neću bežati od istine, dolazi kraj. Idem ili sam mrtav!
Misija je njega pronašla
Prvo veče, 2015, na kojem je predstavljao pesme, preraslo je u tribinu o problemu narkomanije. Sada već projektu podršku pružaju Dejanov otac Milojko, koji govori kako se treba boriti za dete, vladika Lavrentije, čelnik Malog Zvornika. Odobravanje građana ne izostaje. Postoje ljudi koji pronađu misiju u životu, ovog puta misija je pronašla Dejana.
(Branka Mitrović, Foto: Privatna arhiva)
NE PROPUSTITE
