IZA KULISA POVLAČENJA NOVAKA IZ NJEGOVOG RIMA: Šta se krije iza svega? Do 25. maja dobijamo odgovor...

Piše: Vuk Brajović, teniski ekspert

U tom smislu i neko toliko izuzetan i poseban kao Novak Đoković realno ne predstavlja izuzetak – pa se i u tom smislu projektovane ambicije, nadanja i emocije teniske publike i stručnjaka nalaze u “nestabilnom agregatnom stanju” dok pokušavaju da daju odgovor na pitanje – šta sledi?

Po svakom validnom teniskom takmičarskom parametru – Novak je trebao da bude u Rimu. To je turnir koji odlično poznaje (nastupa od 2007, 6 trofeja, 6 finala, skor 68-12), ambijent koji mu je jedan od omiljenih – a ove godine projektovan kao pravi strateški uvod za Rolan Garos. Slem koji je najmanje puta osvajao do sada (3) bi u ovoj komplikovanoj 2025. (koja nasleđuje takođe izuzetno komplikovanu 2024.) mogao Novaku da pruži možda I najveću šansu da osvoji taj toliko željeni 25. trofej na Mejdžorsima, a ujedno i 100. na ATP turneji. To su ujedno dve nedosanjane želje našeg asa kojih je svestan ceo teniski svet, i koji bi sada skoro nepodeljeno želeo da mu se ostvare. U situaciji kada se Siner vraća na turneju posle suspenzije, Alkaraz ima kombinovane probleme fizičke i mentalne prirode, Zverev nastavlja sa turbulentnim nastupima (poraz od Serundola u osmini finala Madrida) a ostali se još nisu potpuno afirmisali u formatu takmičenja do tri dobijena seta na najsporijoj podlozi na turneji (uz svo poštovanje Rudu, Fricu, Medvedevu, Cicipasu, Rubljovu, Musetiju i drugima) – Novaku bi pariska šljaka i publika na Šatrijeu mogli da budu vredan saradnik u ispisivanju “teniskog legata” pre zvaničnog povlačenja iz profesionalnog tenisa. Po nekim procenama, čak ni Vimbldon (turnir koji je osvajao 7 puta) mu ove godine neće pružiti ovakvu priliku – jer će sve stariji Novak imati problema da odgovori na brzu, snažnu i agilnu igru mlađih i motivisanih protivnika. Na kraju krajeva, prirodno je…

Ono što u ovoj nejasnoj situaciji teši je sadržaj zvaničnih poruka turnira u Rimu i samog Đokovića po objavi povlačenja – a to je da “planiraju da se vide sledeće godine”. Iako ovim gestom Novak sebi svakako nije olakšao situaciju i pristup izazovima na Rolan Garosu, ne može se prepoznati lanac kauzalnosti po kojem bi povlačenje iz Rima bilo uvertira za povlačenje iz Pariza, pa u maloj meri raduje i smisao ove poruke koja Novaka “ne penzioniše” još barem 12 meseci i time odražava postojanje takmičarskih motiva i ciljeva u njegovom kampu. Iako se “potez Marej” već sada smatra za neuspeh u smislu ostvarenja takmičarskih ciljeva (ili gest više usmeren ka medijima i partnerima), Novak je uvek bivao taj koji je svojoj karijeri davao odlučujući podstrek, energiju, pregalaštvo i pravac delovanja – a koji su vrsni psiholozi i majstori kao što su Vajda, Beker i Ivanišević umeli da prepoznaju i na svoj jedinstven način podrže.

I šta god i veštačka inteligencija imala da “kaže” po pitanju nastavka Novakove karijere, pa i oni koji smatraju da su pronikli u “ničice” njegovog procesa odlučivanja i ove poraze i povlačenja vide kao “strateški manevar”, poznavanje pulsa teniske turneje i njenih najvažnijih turnira (kao ujedno Novakove najbitnije “mete” za do kraja karijere) je imanentna vrednost najvećeg svih vremena po kojoj on preprema i izvodi svoje odluke. Ako posredi nije neki javnosti nepoznati problem fizičke ili lične prirode, povlačenje sa turnira u Rimu ne bi trebalo da ima konotacije teniske katastrofe – iako je zabrinutost sasvim legitimna reakcija, pre svega zbog činjenice da će u sezoni u kojoj nije osvojio ni set na šljaci sebi uskraćuje zlatnu priliku da kroz takmčarski ambijent i mečeve (zvanične i probne) gradirano podiže formu i mentalni fokus.

Sa druge strane, jezivo iskustvo sa tog istog Rolan Garosa 2024. (i svakako Rima, kada ga je u glavu slučajno pogodio termos obožavatelja sa tribina) kod Novaka je možda probudilo i potrebu za dodatnim oprezom u smislu izlaganja povredama, izuzetnom zamoru i ostalim neželjenim nus-pojavama koje su sve brojnije sa produženim trajanjem Mastersa (12 dana) a pre nastupa u Parizu. Ne zaboravimo da je Đoković svoj drugi “Kup Musketara” osvojio 2021. – dolazeći iz takođe veoma komplikovane situacije na turnirima koji su prethodili (Beograd, Rim) – i to je istorijski znak koji univerzalista kao što je Đoković sigurno nije stavio “ad acta” u procesu odlučivanja šta mu je činiti narednih nedelja.

U tom smislu će biti veoma zanimljivo videti I čuti gde će se Novak Đoković pojaviti ili oglasiti narednih dana, da li će možda – kao i te 2021. – crpeti podršku za ostvarenje najviših ciljeva iz svoje zemlje, da li će “kamp Marbelja” i raniji odlazak u Pariz biti formula za željene pripreme (kao što je to bilo i pred Majami i tamošnje finale), ili…

Ta poslednja opcija i dalje izgleda nepojmljivo, a i ako se zaista desi da Đoković odluči da preskoči i Pariz (gde bi bio peti nosilac turnira, za sada) stvari ne bi trebalo posmatrati fatalistički. Novak i tenis itekako puno znače jedan drugome još uvek i nadajmo se da će naredne nedelje do 25. maja to i potvrditi.