- "Otišao sam kad me je Sveti Vasilije pozvao" Postoji jedno strogo pravilo o odlasku na Ostrog koje nikada ne smete da prekršite
- KAD JE SRPSKA ESTRADA IZGUBILA NEVINOST Veljko Ražnatović je to uradio u WC sa samo 12 godina, njoj je prvi bio nastavnik matematike: Ja sam jedva čekala!
- Počinje 79. Kanski festival: Tri srpska filma u selekciji, a 22 autora se nadaju Zlatnoj palmi
- PIPER UPOZORIO NA NEPALSKI SCENARIO POSLE NJIHOVE "STUDENTSKE" REVOLUCIJE: Kriminalci im bauljaju po zemlji, NEZAPOSLENOST 60 ODSTO! (VIDEO)
- "SVETI VASILIJE JE STAJAO NA KAMENU I DOZIVAO ME" Aleksandra posetila manastir Ostrog sa cerebralnom paralizom - posle ovih monahovih reči, sve se promenilo
- Šok istraživanje o mladima u Srbiji: Svaki drugi pripadnik Gen Z koristi AI svaki dan, ali mu ne veruje - Evo šta pitaju mladići, a šta devojke
- Heroji u belom: Dom zdravlja Kragujevac nagradio najhumanije medicinske sestre sa po 10.000 dinara!
- POSLE BARSINOG KRAHA KREĆE LUDILO: Zvezda i Partizan u trci za istog igrača?
- MILENKO JOVANOV: SNS dobija predstojeće izbore, opozicija bez cenzusa
Milo Đukanović
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
