Pasulj - povrće koje je spaslo srpsku vojsku i narod - postao je jedna od vodećih namirnica na spisku uvoznih artikala zbog varljivih prinosa u Srbiji: da nije uvoza cena, bi bila i do 600 dinara po kilogramu.
Šokantno zvuči podatak da se na uvoz pasulja potroši godišnje oko 9,5 miliona evra, a biljka mahom stiže iz Kirgistana, Poljske i Kine. Željko Pandurović iz Šapca, koji je gajenje pasulja započeo 2014, najpre je zasejao 20 ari u Petkovici ispod Cera. Svake godine proširivao je parcelu za desetak ari, a ove godine pasulj je proizveo na 64 ara.
- U ratarsko-povrtarskoj proizvodnji pasulj je najatraktivniji što se tiče finansijske strane: ne traži mnogo posla, odvija se u toplom delu godine i ne zahteva rezidbu kao voće. Ako se vodi računa o prinosu i agrotehnici, može da se ostvari dobra zarada. Naravno, treba paziti da zemljište ne bude kiselo i da se parcela obavezno navodnjava. Kada sam započeo proizvodnju, imao sam na umu da se pasulj u Srbiji gaji na površini 20.000 hektara do 25.000 hektara za razliku od pšenice i kukuruza gde govorimo o milion hektara - objašnjava Pandurović.
Međutim, to mnogima nije dovoljan motiv da se odluče za ovu proizvodnju, pre svega jer gajenje pasulja zahteva mehanizaciju - kombajn, vetrenjaču i sita - što zahteva dodatno ulaganje. Ipak, matematika je na strani zarade, ako se primeni agrotehnika prilikom uzgajanja pasulja.
- Da bi se jedan hektar zasejao pasuljem potrebno je oko 150.000 dinara, uz uslov da se koristi seme iz sopstvene proizvodnje. Ako se ostvari tri tone po hektaru, mada sam ja ostvarivao od 2,2 do 2,5 tone po hektaru, i proda po 200 dinara po kilogramu, onda je jasno koliko je isplativo. Sve to podrazumeva dodatnu brigu ako je godina sušna, ali i kada je kišovita pa mahune ne počnu da trule. Tada je gajenje zahtevno, ali je zarada sigurna. Voda, obilno đubrenje i primena agrotehnike osnovni su preduslovi. Pasulj je ratarska kultura koja u slučaju da nema vodu, garantuje da će se ostvariti gubici - objašnjava.
Srpski pasulj je, međutim, znatno skuplji od azijskog. To potvrđuje i Đorđe Moravčević, vanredni profesor sa katedre za ratarstvo i povrtlarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.
- Cena koštanja pasulja koji se proizvodi na našim njivama prevazilazi cenu pasulja koji se uvozi, naročito pasulja iz Azije. Pasulj je vrsta koja veoma reaguje na loše vremenske uslove, tako da mi uz svu primenjenu agrotehniku ne možemo garantovati da će prinos biti u optimalnim granicama, tako da u dobroj godini on može biti tri tone po hektaru, a u lošoj godini 500 kilograma po hektaru i to je razlog što se proizvođači ne usuđuju za ozbiljniju proizvodnju. Oscilacije u prinosu zavise od miktroklimatskih uslova. Cena uvoznog pasulja može da parira samo u godini kada naš proizvođač ima odgovarajući prinos, a to je preko dve tone po hektaru - objašnjava Moravčević. Supermarketi, logično, forsiraju proizvod niže cene.
- Većina supermarketa prodaje pasulj iz uvoza i to se može videti na deklaraciji gde stoji da je iz Kirgistana ili Kanade. Domaća roba je svežija i pouzdanija, ali proizvodnja je nedovoljna. Potrošači, takođe, ne prepoznaju razliku - objašnjava dr Aleksandar Simić sa ratarskog odseka Poljoprivrednog fakulteta.
Takođe, što se tiče kvaliteta, nema razlike između domaćeg i uvoznog pasulja.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u period od 2012. do 2016. godine u Srbiji pasulj je gajen na površinama od 12.093 hektara, što je četiri puta manje od krompira, dok je prosečan prinos bio jedna tona po hektaru. Poljoprivrednici se teško odlučuju za proizvodnju zbog nestabilne klime i varljivih prinosa. Sa gledišta proizvođača, uvoz je loš, ali sa aspekta protrošača uvoz je poželjan jer on snižava cenu domaćeg proizvoda.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/Blic
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
