Šipurak su naši ljudi oduvek smatrali korovskom biljkom i nisu je želeli blizu kuće, jer ako šipurak iznikne u dvorištu zna se da je kuća napuštena i da u njoj niko ne živi.
Ipak, u jednom zlatiborskom selu deda Tomislav Selaković (85) posadio je šipurke na svom imanju na kom za jednu sezonu nabere oko 2 tone i zaradi oko 7.000 evra
Tomino imanje na kome uzgaja ovu neobičnu biljku smešteno je u pristranku sela Seništa na padinama planine Zlatibor.
- Kad sam razmišljao da li da posadim šipurak, ljudi su se čudili zašto sadim trnje na imanju kad ga i onako ima u izobilju - počinje priču deda Tomislav.
Pre pet godina, kada je krenuo sa uzgajanjem, Tomislav je na 60 ari svoje očevine posadio sadnice šipurka koje je dobavio sa severa Srbije. Nedostatak iskustva i manjak radne snage, osporavali su ovog domaćina na početku proizvodnje, ali ih je on ubrzo savladao i započeo ozbiljan biznis.
- Šipurak ko šipurak, samo sto je posađen u redove i na jednom mestu, onako nikakve razlike neme između divljeg i šipurka sa mog imanja. U rano proleće krećemo sa obradom, obrezujemo stare grane, okopavamo, đubrimo staljnjakom,prskamo bakarnim krečom i pripremamo za predstojeću sezonu. Najveći deo posla jeste kada plodovi sazre i prestoji branje za koje često moramo, pored nas iz kuće, da angažujemo i radnike - priča ovaj poljoprivrednik.
Najveći špic zrenja šipuraka jeste seprembar, mada u ovim visokim krajevima nekada zna i da zakasni. Nakon završene berbe tek sledi veliki posao, a to je proizvodnja kaše od koje se pravi džem. Za ovaj deo posla zadužena je Ruža, Tomislavljeva ćerka, koja je podržala oca i kod njene kuće u Sevojnu, u predgrađu Užica, započela preradu šipurka.
- Dosta je tereta i na mojim plećima, ali na njenim je puno više - razumljivo kaže Tomislav.
Od ploda šipurka do kaše za džem vrlo je dug i zahtevan put, ali po deda Tomovim rečima, njegovoj ćerki to nikada ne pada teško. Za ovu namenu oni imaju odgovarajuće mašine za preradu šipurka kojima je cena prilično velika a bez kojih ne bi mogli da se bave ovim poslom.
- Najbitnije mi je da kvalitet bude na prvom mestu. Od jednog balona od pet kilograma kaše, mogu da se skuvaju sigurno šest-sedam tegli džema, a najveća mi je motivacija i čast kada mi ovogodišnje mušterije budu i sledeće godine - ističe Selaković.
Nakon obrade, branja i prerade opet sledi nimalo lak posao - prodaja. Pošto je deda Tomislavu desna ruka, ćerka Ruža, ona mu dosta pomaže pri prodaji proizvoda za koje su radili cele godine.
NE PROPUSTITE
U skoro svim opštinama Zlatiborskog okruga koriste se njihove kaše za pripremu zimnice, od kojih je džem neverovatne boje i ukusa.
- Ćerka u Užicu dosta prodaje, ali narudžbine pristižu i iz Bajine Bašte, Požege...mada i ja u 85-oj godini izlazim ponedeljkom na novovarošku pijacu da "namirim" stare mušterije. Siguran sam da smo ove godine proizveli bar 1000 balona od pet kilograma, trebalo je rada ali ima i koristi - zaključuje Tomislav.
Po svemu sudeći ovo je ipak posao za mlađe ljude, a deda Tomislav je odličan primer novijim generacijama da se od rada i upornosti može živeti u selu.
Iako gazi devetu deceniju redovan je trgovac na novovaroškoj pijaci, na koju ceo zivot iznosi proizvode iz podnožja Murtenice. Pored rakije,meda,ječma i ražanog brašna od nedavno se na njegovoj tezgi prodaje i "čorba" za džem, dobijena preradom šipurka sa njegovog imanja.
Kurir.rs/Informer
NE PROPUSTITE
