Najnovije vesti

ŠOK INTERVJU ČOVEKA KOJI JE NACRTAO TITA SA KUKASTIM KRSTOM: Sve o svirepoj likvidaciji Dragiše Kašikovića: Na mestu ubistva nije bilo tragova borbe...
Ilustracija, Foto: Profimedia

bez dlake na jeziku

ŠOK INTERVJU ČOVEKA KOJI JE NACRTAO TITA SA KUKASTIM KRSTOM: Sve o svirepoj likvidaciji Dragiše Kašikovića: Na mestu ubistva nije bilo tragova borbe...

Društvo

Najpoznatiji srpski slikar u Americi svedoči o najvažnijim događajima u srpskoj posleratnoj emigraciji i otkriva najčuvanije tajne vezane za život i smrt najpoznatijih i najkontroverznijih ličnosti srpske istorije, Kralja Petra Drugog, novinara Dragiše Kašikovića, četničkog vojvode Miomčila Đujića…

 

“Sudbina disidenta i imigranta je negde zapisana, to se nalazi u genima. Kada sam kao učenik srednjoškolac u Peći nacrtao karikaturu Josipa Broza Tita sa nacističkim simbolima na najvećem papiru koji sam mogao da nađem u knjižari, svi su uzroke tog mog čina tražili u mojoj porodici, okruženju. Tražili su na pogrešnom mestu. Sve je to bilo u mojoj glavi”, počinje svoju ispovest Sava Rakočević, čovek koga je teško predstaviti u jednom dahu.

 

Akademski slikar po zvanju, pesnik po osećanju, kontroverzna politička i istorijska ličnost za koju posle 86 godina života slobodno može da kaže, da ovde parafraziramo Njegoša – imao se rašta i roditi!

 

Jer, retki su oni koji su tako dugo i nemilice učestvovali u kreiranju političkih i društvenih tokova ovog naroda kao što je slučaj sa našim sagovornikom. On je, kafanski rečeno, u svakoj čorbi bio mirođija. I kada se formirala alternativa komunističkoj posleratnoj ideologiji, i kada je nastajala moderna slikarska scena, i u vreme burnih dešavanja u srpskoj emigraciji, i kada se su se mirile dve dotad nepomirljive srpske crkve, i kada je, posle poluvekovnog jednopartizma, došlo vreme da zaživi demokratija i nastanu nove političke partije.

 

Sava Rakočević je drugovao sa svima, sa pijancima i patrijarsima, sa umetnicima i političarima, sa književnicima i akademicima, svi su se u njegovom društvu osećali dovoljno slobodno da kažu šta misle, u vremena kada su se pogrešne misli glavom plaćale.

 

TITO SA KUKASTIM KRSTOM

 

Ova životna priča počinje u Peći, gde tada 16-godišnjak, gimnazijalac, iščikava sudbinu crtajući karikaturu neprikosnovenog političkog lidera. I to kakvu karikaturu…

 

- Nacrtao sam Broza sa kukastim krstom na grudima i natpisom “Čovek koji ima vrlo razvijen apetit”. Odštampao sam taj plakat i razdelio po školi a kao vrhunac – zalepio na vrata Sreskog suda u mojoj rodnoj Peći. Tada sam isključen iz škole i izgubio pravo na školovanje u državi FNRJ. Tumarao sam tako od grada do grada, od Prištine preko Niša, pokušavao da nađem školu koja će me primiti i svugde nailazio na zatvorena vrata. Na kraju sam primljen u Umetničku školu u Skoplju tako što je makedonski slikar Lazar Ličenoski na profesorskom savetu rekao: “Da si go primimo. On si je talentiran ko kreten. Ako si ima nešto, tuka je milicija”, priseća se Sava, i dodaje:

 

- Taj moj mladalački bunt nije bio nekakav anti-komunizam, nego sam prosto osećao da Josip Broz Tito nije prijatelj mog naroda. Bilo mi je nelogično da se čovek koji se predstavljao kao vođa proleterijata ponaša kao car, ima vile i imanja, Brione i Brda kod Kranja. Još tad sam se zarekao da u toj Jugoslaviji nikada neću raditi za državnu platu i neću biti član nijedne državne institucije.

 

BEOGRADSKI DANI

 

Nakon završene Umetničke škole u Skopju Rakočević upisuje Akademiju i dolazi u Beograd. U to vreme grad je bujao od mladih umetnika koji su tražili svoju priliku. Počeo je i da piše i objavljuje poeziju…

 

- Nalazili smo se kod kafane Znak pitanja, koja nije ličila na ovu danas. Godine 1960. sam diplomirao, ‘63 postao član Udruženja likovnih umetnika, a kasnije i Udruženja književnika. U Beogradu sam živeo kao slobodni strelac, crtao ilustracije za Politiku, dobijao nagrade na anonimnim konkursima, jer me je i dalje pratila ona anti-Titovska priča iz mlađih dana. Oko bifea Politike su se tada stalno muvali Oskar Davičo, koji je uređivao Delo, i čuveni karikaturista Pjer Križanić. Tu sam bio i ja. Elita iz bifea. Bili su veliki novinari, iako su pisali za partiju. Izuzetni poznavaoci zanata. To ne može da se poredi sa ovim novinarstvom danas. Tada su novine imale dopisnike iz svih većih metropola. Današnje naše medije ne zanima svet i šta se u njemu zbiva, oni žive u blatu svoje kasabe, to im je dovoljno.

 

Sputan životom u Jugoslaviji, šalje svoje radove u Pariz i dobija stipendiju, a sve sa skrivenom namerom, koju nikome ne otkriva – da produži za Ameriku. I dok se spremao na put, u Partiji se pročulo da odlazi pa su počele da padaju i “nepristojne ponude”…

 

- Nisu znali šta tačno planiram, pa su hteli tobož da mi pomognu i daju stipendiju. Jednog dana zove Stanoje Aksić, sekretar Pokrajinskog komiteta Kosova, da dođem kod njega, sve onako izokola se raspituje, pa na kraju kaže: “Ti si mlad, kako ćeš se snaći u velikom gradu, skup je život, mogli bi da te pomognemo…”. A ja kažem: “Pariz je grad umetnosti, tamo je pre mene otišlo 1.000 slikara i snašlo se. Ja ću biti hiljadu i prvi”. Zahvalim se, ustanem i odem.

 

Nije se, međutim, zadržao u Parizu. Po planu kreće dalje, za Ameriku, kao jedan od retkih naših umetnika koji je napustio Evropu u potrazi za slavom.

 

- Sleteo sam u Njujork, video sva ona svetla i upitao se: Bože, gde sam ja to došao? Posle toga dobacim do Klivlenda, pa do Gerija (Indijana), na kraju stignem u Čikago. Kada sam došao u Klivlend imao sam u džepu samo 40$. Tu sretnem nekog zemljaka, zapijemo se i potrošim sav novac. Ujutru se probudim, nemam ni za cigare. To je bilo jedno posebno osećanje slobode, kad znaš da ništa nemaš. Kakvo olakšanje, kad ništa ne možeš da izgubiš. Jednom mi je Dobrica Ćosić rekao: Savo, ti si odabrao Ameriku. A ja njemu: Nisam je ja odabrao, nego sam morao.

 

TEŠKE ODLUKE U ČIKAGU

 

Prvi dani u Čikagu nisu bili laki. Čvrsto je odlučio da ne radi u fabrici, kao većina Srba u to vreme, već da živi od svog zanata, slikarskog.

 

- U Čikagu sretnem neke naše koji me pozovu da dođem u Srpsku narodnu odbranu, da portretišem njihovog predsednika Seferovića. Nisam imao za leba, ali sam rekao da ne slikam žive ljude, samo mrtve. Pristanu da im naslikam Pupina, generala Jankovića, vojvodu Stepu Stepanovića…Daju mi za to 800$, što su u to vreme bile velike pare. Računao sam, sa tim novcem bi na periferiji, tamo gde su živeli naši radnici, mogao da živim godinu dana. S druge strane, ako uzmem stan u centru, možda izdržim dva meseca. Odlučim se za ovo drugo. Mislim se… tu u centru žive oni koji imaju para za umetnost, radnicima na periferiji ne možeš da prodaš sliku. Svi naši su bili u čudu, kako to ja goljo pa živim u downtown-u. Ali bio sam u pravu. Upoznam posle par dana jedan bračni par u komšiluku. Imali su pudlicu koju su mnogo voleli. Jednog dana u parku ona pritrči, poigra se oko mojih nogu, sklupča se i – umre. Ovo dvoje me sutradan zamole da naslikam tu pudlu, te ja tako otplatim još jednu kiriju. U to vreme mnogo sam radio ikone i konostase, sveštenici su videli da sam dobar u tome pa su me zvali. Mojih ruku delo su ikonostasi i mozaici u crkvi u Čikagu, Lilandu, na Sautsajdu, u Torontu, Hamiltonu…Ali nisam zapostavljao ni moju umetnost. Odbio sam basnoslovnu ponudu da u Moskvi oslikam čitavu crkvu, da ostanem tamo čitavih pet godina – nisam hteo da se odreknem slikarstva.

 

Sklon politici još od malih nogu, Sava se ubrzo obreo u društvu disidenata i političke emigracije. Među ljudima koje je upoznao najautentičnija pojava je bio Dragiša Kašiković.

 

- Dragiša Kašiković je bio vispren i sposoban čovek. Radio je u Srpskoj narodnoj odbrani, uređivao časopis “Sloboda”, bio dobar novinar, još bolji aktivista. Uspeo je da organizuje diverziju kada su u jednom danu, bukvalno u minutu, dignuti u vazduh konzulati Jugoslavije u Americi i Kanadi. Ležao je posle toga u zatvoru u Vašingtonu, gde sam ga obilazio. Bio je vrlo posvećen onome što je radio. Organizovao je prikupljanje fotografija i dokumenata o zločinima u Jasenovcu, sa svim onim strašnim snimcima, odsečenom glavom pravoslavnog popa u rukama ustaškog dželata i mnogim drugim, i to poslao na adrese svih američkih senatora. Sećam se kao da je juče bilo kada je na adrese diplomatskog kora u Čikagu poslao lažne pozivnice za prijem u Konzulatu SFRJ. Silan se svet skupio pred vratima, uvažene zvanice iz najvećih država sveta, a vrata Konzulata ostala zatvorena jer prijema zapravo – nije ni bilo. Bio je to neviđen skandal i bruka za Titovu Jugoslaviju.

 

Rakočević tvrdi da su Kašiković i njegovi saborci okupljeni oko pokreta SOPO (Srpski oslobodilački pokret), bili jedini pravi i autentični borci za srpsku stvar na teritoriji Amerike i Evrope.

 

- To nije onaj SOPO o kome je kasnije pisala beogradska štampa, od koga su Nikola Kavaja i ekipa napravili sprdnju. U tom pravom SOPO bili su i Miomir Radovanović, Bećir Rakočević, Braća Stanojević… Ta organizacija se istinski borila protiv Broza i komunizma. Ja nisam bio njihov član, ali sam ih podržavao. Za razliku od nekih drugih, koji su bili jaki isključivo na rečima, Kašiković je bio čovek od akcije. Zato ga je na kraju UDBA i ubila. Njega i druge, poput Čubrilovića u Švedskoj, Valića u Parizu, Blagojevića i Boškovića u Briselu. Sa druge strane ostavili su u životu i vojvodu Đujića, koji je bio ratni četnički komandant, i predsednika Srpske narodne odbrane Seferovića, koji je bio oficir kraljeve vojske, i mnoge druge koji su bili istaknuti antikomunisti, ali nisu poduzimali nikakve akcije protiv Jugoslavije.

 

NEKO JE IZDAO DRAGIŠU, NEKO KOGA JE ON POZNAVAO

 

Kašikovićevo ubistvo i brutalnost kojom je izvršeno, smatra Rakočević, bila je poruka Udbe emigraciji. Kašiković je ubijen za pisaćom mašinom u redakciji lista “Sloboda” u noći između 18. i 19. juna 1977. godine, zajedno sa devetogodišnjom poćerkom Ivankom Milošević. Na njegovom telu prebrojana su 64 uboda, na telu male Ivanke bilo ih je 54.

 

- Kad je Dragiša ubijen, znalo se odmah ko ga je ubio. Ali je ključno pitanje bilo ko ga je namestio Udbašima. Zgrada Srpske narodne odbrane u kojoj je ubijen bila je prava mala tvrđava, blindirana i sa trostrukim bravama. U nju nije bilo jednostavno ući, jer su svi u SNO bili svesni da su im Titovi agenti za petama. Taj neko ko je omogućio da ubiju njega i tu devojčicu koja se tamo nesrećnim slučajem zatekla, sigurno je poznavao Dragišu, jer drugačije ne bi mogao da uđe u zgradu. Takođe, na mestu ubistva nije bilo tragova borbe, što svedoči da je Kašiković dželata svojom voljom pustio unutra, da je to bio neko od poverenja, a pretpostavlja se i ko je to mogao biti, nagoveštava, ali ne otkriva do kraja Rakočević glasine koje su u to vreme kružile po srpskoj emigraciji.

 

- Bio je to tužan dan, Dragiša je bio moj prijatelj i teško mi je palo njegovo smaknuće. Bio je veliki čovek, pravi patriota. Zanimljivo je da ni on niti jedan od njegovih saboraca nisu ubijeni na ulici, već u zatvorenim prostorima, stanovima. Još jedan zanimljiv lik iz njihovog pokreta je bio Andra Lončarić. Iako stariji od njih, vojnik Draže Mihajlovića, bio je od velikog značaja, kao obučeni diverzant. Svojevremeno je bio ubačen u Jugoslaviju po nalogu kralja Petra, pa uhapšen u Karađorđevu, nedaleko od Titove vile, i osuđen na smrt. Život mu je spasao Leka Ranković (Aleksandar Ranković, prim.aut.) jer ga je od ranije znao i voleo kao fudbalera. Preinačili su mu kaznu u doživotnu, ali je uspeo da pobegne iz zatvora. Živeo je posle u Parizu, često dolazio u Čikago. Udba ga je ubila bestijalno, iskasapili su ga sekirom. Poslednji put kada je dolazio kod mene otkrio mi je da ima pakleni plan – obučio je nekoliko ljudi-žaba, diverzanata koji su trebali da roneći dođu do Briona i tamo naprave diverziju. Ispratio sam ga tada na aerodrom, odleteo je za Pariz i ubrzo je stigla vest da je ubijen. Nije stigao da ostvari svoju diverziju, Tito je bio brži.

 

Kurir.rs/SerbianTimes/Foto: Shutterstock

 

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...