SPECIJAL KURIRA! ZLATNA GROZNICA: SVE O ISPIRANJU BLAGA IZ PEKA I RASINE: Ćutljivi ljudi zlatnog zanata
Specijal -
Tradicija - Stotinama godina ispiranje dragocenog metala na prostorima između Miroča i Deli Jovana s jedne i Homoljskih planina s druge strane bilo je ozbiljna privredna grana
Vode u istočnoj Srbiji valjaju zlatno grumenje i prah ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno.
Stotinama godina unazad, pa do kraja Drugog svetskog rata i početka socijalizma, ispiranje zlata na prostorima između Miroča i Deli Jovana, s jedne, i Homoljskih planina s druge strane bilo je ozbiljna privredna grana. Kao što su, u drugim krajevima, s proleća čitave porodice izgonile na planinske pašnjake stada, da s njima tamo ostanu do prvih ledenih vetrova, uz Pek i pritoke - Bukovsku, Brodsku, Grabovsku, Todorovu reku i ostale, a ima ih ukupno četrnaest - izlazili su Vlasi da traže zlato.
Komarci
Ravnali su se po komarcima - kad se oni jave, bio je znak da voda više nije toliko hladna i da u njoj može da se radi.
Prvo su glave porodica, obučene u belo, kretale niz reke i po položaju kamenja koje su dokotrljale bujice određivale gde će se kopati, a onda su dolazile njihove žene s decom i podizale šatore. Ispiranje je bilo muški posao: pred ženama se o zlatu nije govorilo, a „onih dana“ u mesecu, verovalo se, svaki dodir sa njima donosio je zlu sreću. Muškarci ni među sobom o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe... Pazilo se i na praznike... a sve to da se ne naljuti Muma Paduri, čuvarka reka, polja i vaskolike prirode, čije ime prevedeno s vlaškog znači Majka Šume. Ona je umela da bude stroga, muškarcima koji bi se o nju ogrešili lomila je alat, vezivala ih ili im oduzimala pamet.
Radilo se, u osnovi, s drvenim tanjirom, „ispitakom“. Ali i ovako: u proleće, u reku se potopi ovčije runo, pa dlake zaustavljaju čestice zlata, a nakon dva-tri meseca ta se koža jednostavno spali, i sve postane pepeo i prah, osim zlata.
Ili se od dasaka napravi žleb dugačak desetak ili više metara, na njegovo dno poprečno postave letvice, pa se naspe zemlja i pusti voda da teče... a onda sa prečki skine zlato.
Zanat koji odbija da nestane... Ispiranje zlatafoto: Zorana Jevtić
Ta se sprava zvala, i zove i danas, vešeraj. Samo što je danas njegovo dno obloženo posebnom sintetičkom materijom, nalik na čičak-traku, čije niti „hvataju“ zlatne ljuspe.
Bager u Neresnici
Između dva rata, najčuvenija je po zlatu bila Neresnica. Kralj Aleksandar Karađorđević kupio je i ovde dovezao veliki bager - veći od njega bio je samo onaj koji je za engleskog kralja Džordža V radio u Indiji.
Bager u Neresnici proradio je 12. oktobra 1934. godine, tri dana pošto je kralj ubijen u Marseju, i na radost njegovih naslednika, iz šljunka koji je on vadio iz Peka mesečno se ispiralo između 25 i 32 kilograma čistog zlata.
Poslednjih godina među tragačima za zlatom pročula se Rasina. Uz njene obale u predgrađu Kruševca, i selima uz reku ka Jastrepcu, leti niču prava naselja od šatora, ali tragači ne važe za ljubazne, još manje za govorljive ljude. Ljubomorno čuvaju svoje parče zaposednute teritorije i svoje teorije o prepoznavanju mesta gde treba kopati.
Upućeni tvrde da zlata ima i u Resavi, najdužoj pritoci Velike Morave, koja izvire na planini Beljanici u istočnoj Srbiji i protiče kroz Despotovac i Svilajnac.
Vodič reportera kurira evo kako se ispira zlato
NA DNU VODE NEŠTO SIJA
Svaki tragač ima svoju teoriju o mestu gde u reci treba tražiti zlato. Ali osnovno je ovo: zlato je teško i kreće se pravolinijski niz vodu, pa ga zato treba tražiti na krivinama, tamo gde ga je obala zaustavila.
Ašovom se sa dna reke zahvate zemlja, šljunak i kamenje - bude oko dva kilograma „materijala“ - i sipa u plastičnu ili drvenu posudu nalik na tanjir - „ispitak“. (Originalan plastični ispitak može se kupiti za 1.500 dinara.) Krupnije kamenje se odstrani rukom, ali pažljivo - gleda se, za svaki slučaj, da ne promakne neki veliki grumen zlata, onaj o kojem sanjaju svi tragači... pa se ispitak sa zemljom potapa u vodu. Računa se da je zlato teško i da će ostati na dnu posude kad vodena struja odnese svu zemlju.
Na zadatku... Reporter Kurirafoto: Zorana Jevtić
Da se taj proces ubrza, ispitak se vrti i trese, naravno, pažljivo, i na kraju obično ostane samo aka peska. Ako tragač ima sreće, bude tu i neka zlatna ljuspica, sitna, manja od glave čiode.
Ambiciozniji rade motornim pumpama: umesto lopatom, „materijal“ sa dna reke usisava se pumpom i kroz crevo nabacuje na vešeraj. Ali, na kraju, ono što ostane opet mora da se propusti kroz ispitak.
Za jedan dan, od jutra do mraka, iskusan ispirač može da obradi dva kubika zemlje, onoliko koliko stane u traktorsku prikolicu. I na kraju dana, kad mu ruke budu već smežurane od vode i ukočene od hladnoće, imaće pola grama zlatnog praha. Možda malo više, ali to je to - jednodnevna zarada bude 2.000 dinara.
San svakog tragača je da pronađe grumen! O njemu svi pričaju i svi su čuli da se neko već obogatio tako. Veličina mu se menja od zrna kukuruza, preko lešnika i oraha, do pesnice, a u trenucima očaja - kad je na jednoj strani, onoj dalekoj, sve, a na ovoj ovamo, ništa - postaje veliki kao glava deteta. Još ga niko nije video, ali se priče o njemu prenose od senovitih potoka do srebrnih brzaka, i traju, kao što traje čovekova želja za zlatom, ili kao što traje veliki san.
