Bila je ogromna i hrabrost i ludost ući u pravljenjenje filma, ali znam jedno, Bog voli hrabre, kaže mi na početku razgovora reditelj Vasilije Nikitović.
Njegov film "4 ruže" beogradska publika će premijerno moći da vidi za manje od mesec dana.
"Nisam nikad sumnjao da će film izaći. Ja u principu ne volim da kukam, i vidim samo lepe stvari kada je proces stvaranja filma u pitanju. Jedino je kroz optimizam moguće doći do cilja."
Pitam ga kako se izborio sa problemima tokom realizacije svog debitantskog ostvarenja.
"Koliko god da je bilo problema, svaki sam bukvalno zaboravio. I mladim ljudima zbog toga šaljem poruku da je sve moguće i ukoliko stvarno nešto žele da urade oni to i mogu. Kukati na društveni poredak, na nemanje para, na mamu, tatu na nesrećnu sudbinu, nigde ih neće odvesti... A kamoli da će snimiti film."
Kaže mi kako je ovaj film, baš zato što je prvi, morao da izađe pred publiku.
"Pošto mi je ovo prvi film on je morao da izađe. Za ostale ne znam kako će ići ali ovaj je morao da ide. Trudio sam se da uvek posle kontrolnih projekcija slušam komentare da vidim kako film diše. Čovek nikad ne zna... Umetnik zamisli, napiše se scenario, glumac to doradi, kostimograf obuče, montažer pola toga baci u smeće i onda na kraju ostane ta neka esencija. Na tim projekcijama mi je zato bilo važno da li su ljudi osetili film."
Pomalo šaljivo naglašava mi: "Sebi sam rekao, ako film ne bude dobar, zapaliću hard-disk na Trgu republike."
Priča mi kako se do zadnje projekcije ne zna kako će film ispasti.
"Krene se sa jednom idejom, ali kasnije je to teško održati jer svi vuku na svoju stranu. Ključno pitanje kod svakog umetnika je da li on zna šta radi. Jednom sam Kusturici rekao dok smo putovali na snimanje na Mokru goru - Profesore pogledajte ova žitna polja... Mi smo kao ovi seljaci, oni zasade kukuruz pa čekaju da vide hoće li biti kiše ili neće.
- Ovi seljaci imaju vremensku prognozu, protivgradnu zaštitu, herbicide, pesticide... Mi nemamo ništa od toga. Imamo samo veru u sebe, rekao mi je Emir Kusturica."
Vasilijev profesor, reditelj Miša Radivojević, napomenuo je da je najbitnija stvar da kad publika izađe iz bioskopa ne kaže - Au, šta je ovo je.o te! Šta sam ja ovo gledao?!
"Zato nam je Miša govorio da izbacimo nešto iz sebe. Rekao nam je da bi bilo dobro da izbacimo iz sebe aždaju ali ako baš ne može aždaja onda da barem izbacimo malog ružičastog zeku. Eto, to nas je savetovao Miša."
Sa ponosom kaže kako su ga Miša Radivojević i Emir Kusturica formirali kao reditelja.
"Kusturica veoma dobro meša tragediju i komediju. On kaže da ako nema tragedije neće biti ni komedije. Setite se Čaplina koji jede pertle jer umire od gladi. A mi gledamo, plačemo i smejemo se u isto vreme."
Ističe kako je jedno sigurno - nijedan film se ne može svideti svima.
"Ali ako je iskren, on će naći kompatibilne gledaoce, a ako nije iskren neće biti dobar nikome."
Seća se i da mu je Kusturica rekao jednom prilikom da je najteže izrežirati fudbalsku utakmicu i kafanu.
"Ljudi su bili tamo i poneli neku emociju a sad nesvesno očekuju nešto bolje dok gledaju film. Zato je to teško".
Pitam ga da li je tačno ono što već godinama mnogi govore i upozoravaju a to je da srpskom filmu fali scenario.
"To je potpuno tačno. Gledajući srpske filmove, iako ne želim da ih kritikujem, vidim da im nedostaje dobra priča. Sve su to polurešenja, polovične emocije... Naravno ne kod svih. Veliki je problem i u školi scenarija. Neko ko zna dobro da oseti i prepriča, ne ume npr da složi dobru dramaturgiju, ne zna da se mora držati nekih pravila scenarija...Što se fotografije tiče, montaže, mi smo tu na nivou Holivuda, ali fali nam dobra priča."
Kaže kako su i oni snimajući "4 ruže" imali određene probleme u scenariju ali su uspevali da ih uspešno reše.
"Radili smo bez para, a to vam je kao da radite sa 100 miliona dolara. Možete da ne snimate, možete da snimate, možete da presnimite, dopišete. Evo jedan primer... Mi smo završili film, on je potom prikazan na par festivala... I pre par dana glumac Gagi Jovanović i ja sedimo nešto i on mi kaže:
- Vasilije ja mislim da ti fali jedna scena.
- Koja Gagi?
- Fali jedna...
Ja sam mislio da se on šali. Ali pozovem par prijatelja, uradimo analizu, ispričam im šta mi je Gagi rekao i odemo i dosnimimo pre dve noći. Snimimo nove tri scene, e sad videćemo da li će sve tri ući u film. Ali dosnimili smo."
Napominje da su svi glumci koji igraju u ovom filmu u njemu učestvovali od početka sto odsto.
"Što bi jedan moj prijatelj rekao, ovo je bio film otvorenog scenarija. Film se dugo radio zaista. A Miloš Samolov i Gagi Jovanović su ušli u film posle 7 godina... Imali smo 7 godina rada na ovom filmu a onda sam ja ispred kafića sreo Samolova, popili smo piće, i ja mu predložim što on ne bi nešto snimio... I postade glavni glumac filma. Odnosno svi glumci su dosta ravnomerno zastupljeni tako da i ne znam da im kažem ko je glavni."
Za svoj film prvenac kaže da je veoma neobičan i da ga je teško smestiti u neki žanr.
"Razmišljao sam da stavim čak i da nije za mlađe od 15 i starije od 60. Jedna scena je montirana dve godine. To je ključna scena u filmu. E u toj sceni nema dužeg kadra od sekund i po. A većina kadrova su od pola sekunde. Plašio sam se da ljudima neće biti dobro kada budu gledali tu scenu. Pojedini su mi rekli da takva scena žurke ne postoji u istoriji filma."
O nezaobilaznoj priči o klanovima u filmskoj industriji Vasilije me je iznenadio
odgovorom:
"Ako znamo o kojim klanovima se priča, mogu vam reći da su mi pomogli svi klanovi. Jedan mi je dao agregat, jedan vikendicu, jedan mi dao kafanu da snimam... Svi kojima sam se obratio su mi izašli u susret. To je neko nepisano pravilo za prvi film"
Film "4 ruže" koji će imati svoju premijeru u Beogradu 3. decembra u Sava centru je zapravo priča o tome šta se desi kad neiskvareni ljudi dođu u pokvareni grad.
"Svaki veliki grad je po difoltu pokvaren. Taj veliki grad ima svoje dobre i loše strane ali kad neko sa strane dođe on će upasti baš u taj prljavi deo."
Na kraju ga pitam da li je ovaj film između ostalog i dokaz da čovek mora da veruje u sebe da bi uspeo.
"Danas je svakome neko kriv za nešto. Mi to vučemo još iz vremena Slobodana Miloševića koji je bio navodno kriv za sve. I onda su ljudi odlazili u Ameriku da peru tamo tepihe a bili su talentovani glumci ili producenti", kaže mi Vasilije Nikitović i dodaje na kraju:
"Niko ne shvata da je on sam odgovoran za sebe. I kad čovek umre Bog ga samo pita o tome šta je on nekome uradio, a ne šta su njemu uradili."
Kurir.rs/Petar Latinović
