- Javila mi se želja da probam nešto novo. Većina mojih prijatelja bila je u nekoj državi na sezonskom radu, iskustva su bila drugačija, ali kada sve saberem, bili su zadovoljni.
Danima sam razmišljala koja bi bila moja destinacija za početak, počela sam da se raspitujem i prikupljam informacije. Moj izbor u tom trenutku pao je na Hrvatsku i grad Pulu - počinje priču Gorica.
- Pogledala sam fotografije, pročitala sve forume i čvrsto odlučila da krenem put Hrvatske. Kupila sam kartu, ali u jednom pravcu. Saopštila sam bliskim ljudima da idem da radim sezonu u Puli - tu su usledili komentari, biću iskrena, nimalo pozitivni. Sve sam ih saslušala, ali sam ostala dosledna svojoj odluči.
- Došla sam na autobusku stanicu, sećam se, pljuštala je kiša i duvao je jak vetar kao da nije jun. Oko mene desetine nepoznatih lica - tu je nastupio strah, pitala sam se šta ja to radim, da li sam normalna. Ali mesta za odustajanje nije bilo, jednostavno - krenula sam, pa šta bude. Putovanje je bilo jako mučno, trajalo je više od deset sati.
- Posle desetočasovnog truckanja, stigla sam u Pulu. Tamo me je sačekao potpuni neznanac, koji mi je objasnio gde ću raditi i odveo do smeštaja u kom su me čekale dve devojke s kojima sam delila privatni, ali i poslovni život - sve vreme smo bile zajedno. Veoma iscrpljena utonula sam u san, kada je svanulo, znala sam da je vreme za akciju i da moram da budem hrabra ma šta da se desi. Prekrstila sam se i krenula.
- Stigla sam u restoran koji se nalazi u tržnom centru preko puta plaže. Kolege koje su bile tu u tom trenutku, zgledale su se i nisu znale ko sam ja , kada smo se upoznali i kada sam rekla da sam iz Srbije, bili su oduševljeni.
Uveli su me u posao i pokazali mi sva moja zaduženja, kako su dani odmicali, mislila sam da je ta dobrota lažna, naprosto nisam mogla da prihvatim toliku količinu ljubaznosti posle svih priča koje sam slušala.
Već nakon prvog meseca, bilo mi je potpuno jasno gde sam došla i mogu vam reći bila sam oduševljena. Toliko pozitivne atmosfere i ljubaznosti nisam doživela. Iz meseca u mesec, svi smo postali prijatelji, radili smo i živeli zajedno. Mnogo puta se dešavalo da nakon posla svi zajedno odemo u neki klub, i kada kažem odakle dolazim, prihvate me kao da sam njihova, čak su mi puštali i našu narodnu muziku uz koju smo se svi zajedno veselili.
- Tokom obilaženja znamenitosti, uspela sam dva puta da se izgubim. Kada bi neko primetio kako lutam bez cilja ili kada bih se obratila za pomoć, ljudi bi bili jako posvećeni, čak su mi ponudili i da me odvedu do kuće - sve su radili kako bi mi pomogli. Moje dve cimerke u stanu, kupile su dve bicikle kako bi s njima išle na posao, nekoliko dana kasnije kupile su i meni kako se ne bismo razlikovale. Tokom vožnje, gde sam bila sama, pala sam s bicikle, a za minut se oko mene stvorila masa ljudi koji nisu hteli da me ostave samu već su mi nudili pomoć, svi uglas! - priseća se.
- Posle šest meseci odlučila sam da se vratim kući, a kada su saznali za to, nudili su mi sve samo da ostanem, ali ja nisam mogla zbog roditelja koji su ostali sami u Srbiji. Izrazila sam želju kako bih volela poslednju nedelju da iskoristim da posetim znamenitosti koje nisam videla. Moj menadžer je organizovao večeru za ceo kolektiv kako bi me ispratili i oprostili se, a onda je usledilo pravo iznenađenje. Dao mi je slobodnu poslednju nedelju, koja mi je bila plaćena sto posto, da bih mogla da odmaram u lepotama ovog grada, dok je za to vreme on radio moj posao - nemam reči kojima bih mogla da izrazim zahvalnost tom čoveku. Ostao mi je u prelepom sećanju.
- Svima koji žele da odu van granica naše zemlje i oprobaju se u sezonskim poslovima, poručila bih da odu. To je jedinstveno iskustvo. Niko ne garantuje da će vam biti lepo kao meni, ali svakako vredi probati nešto novo - završava za Gorica Kiković.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/blic
