Toma Fila, jedan od najbližih saradnika i lični prijatelj patrijarha Irineja, nije mogao a da ne zaplače dok je za Kurir pokušavao da u nekoliko rečenica ispriča kakav je, zapravo, kao čovek bio pokojni poglavar SPC i otkrije nam ono što je malo ko znao.
Fila nam je, usput brišući suze, ispričao da je patrijarh bio izrazito duhovit, da nije propuštao priliku da ispriča pokoji vic, onako ljudski se našali.
Neustrašiv
- Istina, bio je veoma duhovit, voleo je da priča viceve. Recimo, donesem mu na poklon rakiju, a on odmah dobaci pred njegovima: „Sad ću ovo da sakrijem da mi ovi moji opet ne popiju.“ Uvek je ispred nas bila flaša rakije. Ja popijem, bogami, mnogo više, a on tako, po pola čašice. A najviše je voleo crno vino i omiljeno mu je bilo „tri oraha“, to je vino profesora Šćepanovića (Radisav, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prim. aut.), koji mu je bio i lični lekar - kaže nam Fila. Dodaje da ni trenutka nije oklevao da se juče uputi u Hram Svetog Save, da isprati na večni put svog prijatelja.
- Išao sam, pa šta god da mi se desi! Imam 80 godina, naravno da nije naivno, da je bilo mnogo ljudi, ali imam toliko poštovanje prema njemu. Nije se ni patrijarh plašio da drži opelo Amfilohiju, držao je službe do poslednjeg časa. Takav je on bio, zaista - hrabar i neustrašiv - kazao nam je Fila, koji je otkrio i da mu je patrijarh Irinej bio redovan gost u kući na slavi Sveti Nikola. - Dođe kod nas oko pet po podne, a ostane do uveče do 11. A to nam vreme proleti, jer s njim ima o mnogo čemu da se priča - kaže Fila.
Dodaje i da su se nekoliko puta, dok je bio dobro, čuli telefonom kad je patrijarh bio u bolnici.
- Nikad se nije plašio bolesti niti mi je rekao da nešto loše sluti. Ma ne! Bio je hrabar i mislio je da će izaći i oporaviti se - ispričao je Fila. A profesor dr Šćepanović, lični patrijarhov lekar, potvrđuje nam Filine reči.
Blag karakter
- Pokušao sam da utičem na njega da maksimalno, zbog te opasnosti, pokuša da svede svoje aktivnosti na minimum, da bude bezbedno. Ali... To je karakter blag. Pokaže on razumevanje za to, za te moje reči, a onda ne može da ostavi ljude koji dođu za blagoslov. Bio je drag čovek. Imao sam tu privilegiju da kao lekar mogu na neki način da s njim razgovaram na osnovu iskrenosti, poverenja. Pričali smo kao prijatelji, iako je praktično mogao da mi bude otac - priča nam dr Šćepanović, koji se i sam jedva izvukao iz kandži koronavirusa, zbog čega je bio i na respiratoru.
- Ja kad sam bio u najgoroj situaciji, sa sigurnošću mi je rekao: „Rašo, biće to dobro“ - kaže nam dr Šćepanović i dodaje:
- Kad je išao u manastir Tumane, često je svraćao kod nas, tamo u Velikom Gradištu, na Srebrnom jezeru. Porodično smo sedeli na ručku. U vreme posta voleo je da jede hobotnice i gambore, bio je oduševljen kako to moja supruga sprema - rekao je. Na naše čuđenje otkud da patrijarh takve morske plodove jede, Šćepanović objašnjava da je to deo svetogorske kuhinje te da nije ništa neobično.
- A kad nije post, uvek je voleo da pojede supu ili čorbu. Iako, kao i svi monasi, nije jeo puno, parče pečenja je voleo da pojede. I sarmu, naravno.
Tradicija Kafa i rakija
Šćepanović nam priča i kako su izgledali njihovi susreti. - Ujutru kad ja odem kod njega, procedura je bila kafa i rakijica, male čaše. Umeren je bio u svemu - i u hrani i u jelu. A iz milošte smo ga zvali „deda“.
J. V - J. S. S.
NE PROPUSTITE
