Kad su nas napali teroristi OVK na Veliki petak 9. aprila 1999. godine spavao sam u šatoru iza karaule Košare.
Probudili su nas minobacači. Uspeo sam da uzmem samo pušku i oko 130 metaka i izletim u bluzi bez jakne. Našao sam zaklon, ispucao sam metke i ostavio nekoliko u džepu, da imam za sebe, da me ne uhvate živog. Sva naša dokumenta ostala su u zgradi karaule. Među njima i moja lična karta koju sam pre neki dan video na snimku terorista. Prvi put posle 22 godine.
Ovako započinje ispovest Radojko Rovčanin iz sela Pavino Polje u Crnoj Gori, koji je vojni rok kao dvadesetogodišnjak služio, između ostalog, braneći našu granicu, kao deo 53. graničarskog bataljona Vojske Jugoslavije.
U reonu Košara bio je od 12. decembra 1998. do 14. juna 1999. godine.
- Karaula je bila u rupi, a oni su nas posmatrali s brda i napali. Povukli smo se da se konsolidujemo i ukopali se u rovove. Tada su ušli u zgradu gde su nam bila sva dokumenta. To su te lične karte koje su snimali. I slike sa Košara koje sam čuvao za uspomenu su tu ostale - ispričao je jednom prilikom Rovčanin.
Prisetio se i da tri dana od napada na Veliki petak nije ništa jeo, ali da su ipak odolevali pripadnicima terorističke OVK dok nisu stigle pomoć i hrana.
Slike su mu oživele. Nema telefona. Ni sata. Bitno je bilo samo dočekati novu zoru. Neprestano su stizale vesti o poginulima. Gađali su teroristi naše vojnike sa svih strana, minobacačima, snajperima, a uz su imali i podršku NATO avijacije.
- Naš bataljon je bio stalno na Košarama. Nas graničara oko 130. Ostali su dolazili da pomažu, ali su se vraćali. Mi smo bili do poslednjeg trena. Bilo je i Rusa, dobrovoljaca. Kad je 14. juna počelo povlačenje naše vojske spustili smo se u Brus. Na Prokletijama je i dalje bilo snega. Tada sam se prvi put posle 9. aprila okupao. Noge nisam osećao - ispričao je Radojko.
Na jednom od snimaka, koji su teroristi OVK načinili nakon povlačenja naše vojske sa Košara, među zarobljenim stvarima, vide se i njegova lična dokumenta.
Teroristi su nasmejani pred kamerama pokazivali okupiranu karaulu i lične stvari naših vojnika, ali je snimak u međuvremenu obrisan sa Jutjuba.
Teroristi su se snimali i nad telima nastradalih vojnika. Jedan od snimaka koji je često gledan i pominjan je klip Agima Čekua na Košarama. Na njemu se vide pripadnici OVK kako posmatraju bombardovane srpske položaje. Među teroristima OVK nalazi se i Agim Čeku koji uz smeh za kameru potvrđuje da se na položajima sa kojih se uzdiže dim nalaze Srbi.
Rovčanin je mesecima nakon rata, kako je rekao, živeo je u strahu. Kad je kasnije u Kraljevu, isto kao vojnik, sreo komšiju iz sela, nije ga prepoznao.
Ratni drugovi kao braća
Rovčanin je naglasio da se sa drugovima sa Košara čuje često.
- Razmenjujemo mišljenja, komentarišemo događaje. Čujem se češće sa njima nego sa nekima iz familije. Ostali smo trajno povezani - rekao je Rovčanin i dodao da mu je komandant bio Duško Šljivančanin, a zamenik Dragutin Dimčevski i da su stalno bili sa svojim vojnicima.
Posledice sa Košara su ostale.
Navodi da se i dalje seća svega. Ne zaboravlja. Kad zaspi, ne može mirno da se probudi, skoči, čim čuje da se neko šunja. Iako su to samo ukućani. Živi u svom selu odakle je i otišao u Vojsku Jugoslavije. Bavi se stočarstvom, a stalni posao nema. Niko mu se od zvaničnika u Crnoj Gori nije zahvalio. Kaže, od prethodne vlasti, nije ni očekivao. Možda će sad, dodaje, kad su došli novi.
Ali, ne kaje se.
- Lepo je kad ti neko kaže hvala. Ali, nisam ja zbog toga zemlju branio. I sada, posle svega, otišao bih opet. Sutra. Kroz sve bih opet prošao. Samo kad bih znao da će zauvek biti srpsko. Mora biti srpsko - poručio je Radojko.
(Kurir.rs/Novosti)
NE PROPUSTITE
