Najnovije vesti

NOVOSAĐANKI MILI JE PREMINULO DETE, HTELA JE DA SKOČI U SMRT: U tom trenutku stigla joj je OVA poruka i spasla joj život
Mila sa sinom Vukanom, Foto: Printscreen/Facebook

nikad se ne predaje

NOVOSAĐANKI MILI JE PREMINULO DETE, HTELA JE DA SKOČI U SMRT: U tom trenutku stigla joj je OVA poruka i spasla joj život

Društvo

Mlada majka Mila Stanković Petrović pre dve godine izgubila je sina Dušana. Obilazila ga je u Dečijoj bolnici u Novom Sadu. Posećivala ga je na odeljenju intenzivne nege na tri sata kako bi saznala kako se njegovo stanje menja. U julu te 2020. godine, izgubila ga je. Danas je majka drugog dečaka, Vukana, socijalna radnica po obrazovanju i studentkinja koja večeras obeležava svoje apsolventsko veče.

U Fejsbuk grupi Novosađanke opisala je svoju veliku tugu, istakavši da je jedan SMS promenio tada najvažniju životnu odluku - da ga prekine. Sada želi da bude ta osoba koja će nekog drugog u nevolji pridržati za ruku.

Njen post prenosimo u celosti.

- Drage i divne žene... Ovo će biti malo neobičan post. Naime, znate li da li su posete u Dečijoj bolnici dozvoljene? Ukoliko jesu, da li znate, da li u Dečijoj bolnici trenutno leži neka mama sa svojom bebom? Konkretno, na četvrtom spratu intenzivne nege, smeštena u sobi za majke pratilje. Evo o čemu se radi.

Pre dve godine, u ovo vreme, naš sin Dušan je, baš u toj bolnici, na odeljenju intenzivne nege ležao, boreći se za svoj životić. Tada mi je bilo izuzetno teško, potpuno sam psihički pala ne znajući šta ću zateći na svaka tri sata, koliko sam mu dolazila. Nisam znala da li ću ga dočekati živog. Na kraju, u julu je izgubio svoju bitku.

Jedan dan, tokom tog boravka tamo, toliko sam psihički potonula, poneo me je užasan vir. Izašla sam na terasu, nakon završene posete svom sinu... I poželela da završim sa svojim životom. Tada mi ništa nije imalo smisla jer on nije bio dobro. Jer mi niko nije davao nadu da će biti dobro. Sem mog muža, mojih kolega, profesora, nekoliko poznanika... Jer mu nisam mogla pomoći. Ali baš kad sam poželela da skočim, osećala sam se toliko... Samo. Svi su utihnuli. A najviše... trebao mi je neko... da li kroz reč, poziv... poruku. Kroz bilo šta.

Telefon je ćutao, iako je deset minuta pre toga zvonio na svakih pet. Baš tad, kad se desio pad, sve je prestalo. Doduše, pad ne može da bira kada će nam se dogoditi. Tišina je nastupila. Svest mi se potpuno zamračila. Ništa sem tame nisam videla, iako mi je sunce išlo direktno u oči na toj terasi... Nije moglo da probije taj očaj koji sam osećala. Očaj i nemoć. Bezizlaznost. Na tom četvrtom spratu.

Zatvorila sam oči i razmišljala da je krajnje vreme da završim. Samo sam želela da prestane da boli. Da prestanu da mi oni doktori tamo ruše nadu koju sam sa toliko ljubavi i vere gradila. Bolelo je svako rušenje.

Elem. U tom momentu kada sam zatvorila oči i rekla sebi da će se za par sekundi sve završiti... Zazvonio je telefon. To je bila moja profesorka sociologije. Napisala mi je: "Mila, kako ste?" Zvuk te poruke me je trgao. Otvorih oči. Povukla sam se unazad. Imala sam osećaj da su zapravo dve osobe bile tu. Jedna Mila koja želi da skoči, a druga koja iz prikrajka to gleda i nema ni mrvicu snage da joj kaže jednu jedinu reč. Ma jedno slovo... Da se ova koja želi da skoči oseti živom i da odreaguje.

Noge počele da mi se tresu. Ruke... Valjda jer sam počinjala da uviđam kuda sam pošla i šta je pre dva minuta moglo da se dogodi. Telefon mi zamalo ispada iz ruke... A ja... Ja plačem. Suza suzu stiže i napišem: "Hvala vam puno, dobro sam. Na ivici nerava. Kako ste Vi?"

Samo jedna poruka u kojoj je pisalo: "kako ste?" me je povukla sa litice... Doslovno. 2021. rodih mog Vukana. Moje proleće u jesen, ljubav svih mojih ljubavi i dugu ovog mog malog svemira. Satkanu od njega i socijalnog rada kojeg studiram. To su moje večne radosti.

Ja danas imam svoje apsolventsko veče. Ne znam zašto, osećam izuzetno jaku potrebu da odem ispod ili ispred te zgrade (ako posete još nisu dozvoljene), ponesem parče papira A4 formata i prvoj mami koja izađe (ako ne nađem ovu prvu soluciju) ga dignem u vis. Na tom papiru će pisati, velikim krupnim slovima: "Nisi sama. Sve će biti u redu." Verovatno ta potreba proizilazi iz toga da se vratim na mesto gde sam najranjivija bila, da napravim paralelu gde sam sada. Da kažem sebi i Dušanu gore na nebu da sam uspela da se izdignem... samo zbog jedne poruke. Tako verujem da će taj papir koji bih podigla možda i nekoj mami značiti, kao meni ona poruka.

Ukoliko su posete dozvoljene, a znate neku mamu koja se bori sa svojim detetom... Pišite mi. Htela bih doći kod nje u posetu i razgovarati sa njom. Dati joj nadu da nije sama u toj borbi, kao što je moja profesorka tu istu lepu reč, utehu i brigu iskazala meni. Ne samo tada, nego tokom celokupne borbe.

Nakon toga bih otišla na svoje apsolventsko veče sa svojim sinom u naručju koji bi, za to vreme, bio kod mog supruga. Ukoliko ne znate nijednu koja leži baš u tom delu, može i neka sa dečije rehabilitacije (poznajem rejon)... Samo da dođem do nje na neki način. Jer... Ne želim da prekidam krug.

Da mogu na nebo provaliti, svaki put kada je ugledam u prolazu, na fakultetu, zamolila bih nebo nek joj samo radosti, ljubavi i sreće pruži... Neka ima kome da se vrati, svaki put kad joj se oluja nad životom nadvije. Kao i ja njenoj toploj reči... Onaj put. Kad je sve zaćutalo. Kao i nadam se, što će se vratiti neka mama danas. I možda mi vi u tome možete pomoći. Da se vrati... Pre svega sebi, a onda i drugima koji je, sigurna sam, vole. I nadam se da će joj značiti.

Molim vas, nemoj da nam bude teško da budemo ljubazni... Uvek. Nikad ne znamo koliko je to nekome potrebno... I da li mu to možda znači... Život. Snaga. I vera.

Post bih završila citatom Jelene Milenković koji sam poslala mojoj profesorki, godinu dana kasnije (taj citat je zapravo bio uvod u jednu podužu rođendansku čestitku): Svako od nas ima nekog ko ne zna da nam je jednom spasao život. Lepom rečju, pruženom rukom, vetrom u leđa, spoznajom da nismo sami. I kad mu kažemo, ne poveruje nam. Misli da to ljubav u nama preuveličava učinjeno - napisala je u objavi.

Mila je rođena sa samo 750 grama, a kao bebi joj je ustanovljena cerebralna paraliza, zbog koje je često još od detinjstva bila ismevana. To je nije sprečilo da se bori za svoje snove: nastavila je da se školuje, motiviše druge, zaljubila se i udala.

Mila je, inače, svoju životnu ispovest ranije ispričala , navodeći da nikada nije odustala od svojih želja i da neće odustati od svog cilja - da menja svet nabolje.

(Kurir.rs/Telegraf)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track