Ovde su sve sudbine teške, sve priče duge i bolne, ali... Zahvaljujući ovome dete ostaje u porodici, a roditelji, koji brzo sagorevaju, imaju vremena i za sebe

- Hoćemo li crvenu? - defektolog će u sobi za rad sa bojama.

- Može crvena - odmah umače momak četkicu u boju.

Šišarka će uskoro biti spremna. Drugi momak već boji čizmu Deda Mraza. Biće to ukrasi kojima će se podičiti na novogodišnjem bazaru. I oni imaju šta da pokažu. Drugačiji jesu od mnogih, ali i jedinstveni. A opet i isti, jer i oni znaju da se raduju.

Za kompjuterom je Neca.

- To je šest. Evo i deset - Neca će "svom" defektologu, s kojim vežba brojeve.

Veoma je veseo. I spreman da sve pokaže.

- On je naš šef - sa osmehom će direktorka.

Police su pune slagalica, ali i lutki za pravljenje frizura, kocki... Ovde dolaze oni od pet do 35 godina.

- Pravo na naše usluge, koje su naravno besplatne, imaju deca i omladina koji su umereno i teže ometeni u fizičkom i psihičkom razvoju, oboleli od autizma i sa poremećajima u društvenom ponašanju - objašnjava Petkovićeva.

Sve je počelo kao projekat još pre više od deceniju i po. Pa kad se nakon godinu dana videlo da je pomoć deci i omladini, ali i njihovim porodicama, ogromna i nadasve neophodna, Grad Zaječar rešio je 2008. da osnuje ovu javnu ustanovu. Ovde je 19 korisnika, koliko ih trenutno ima, svakog radnog dana mogu boraviti od sedam do pola četiri. Imaju tri obroka i stručni kadar.

- Zahvaljujući ovom boravku, dete ostaje u porodici, u sredini u kojoj živi, ne biva smešteno u instituciju. A roditelji imaju slobodno vreme za lične obaveze, čuvanje svoje druge dece ili jednostavno odmor, pošto svi oni brzo sagorevaju - priča direktorka dok idemo u salu za vežbanje.

Na lejzi begu je dečak koji nam se osmehuje. Spušta se strunjača. Stiže i šef! Vreme je za vežbe. Dolazi i Željka.

- Idemo, stopala jedno do drugog. Tako je - pomažu fizioterapeutkinje.

Na sobnom biciklu je već Petar.

- Bravo, bravo!

Vrte se točkovi, rade mišići.

Uzima Željka palicu.

- Idemo, vežbe za leđa.

- To, Žeki! Žeki - navijaju drugari.

Okupljaju se ukrug. Vreme je za dobacivanje lopticama. I ubacivanje u kanticu.

- Op!

Stiže i mene loptica. Dečak s lejzi bega se opet osmehnu. Voli da se igra. Svideli smo mu se.

- Naš vragolan - direktorka će.

Smeh se prolama prostorijom. Zajedno su, a vežbaju.

Pored je kuhinja. Momka u kolicima hrane.

- Stručni radnici i stručni saradnici imaju potvrde i sertifikate za rad u ovakvoj ustanovi - Petkovićeva će.

Ulazimo u dnevnu sobu. Tu su ugaona garnitura, televizor, sto... Kao kod kuće. Jer, ovo i jeste njihova druga kuća.

I ovde je Nova godina glavna briga. Prave se čestitke i veliki pano oslikava, jelka je okićena.

A na zidovima fotografije. Brojne. Druže se. Idu čak i na sportske susrete osoba sa invaliditetom u Vidin. A posebno vole izlete.

- Išli smo jesenas u Manasiju. Putovanje, priroda, pešačenje samo su plus i dobitak. Vedri su tada svi, a vremenom postaju i sigurniji, smanjuje se autogresija, agresija... - kazuje Petkovićeva.

Vole izlete, od donacija ih finansiraju, snalaze se. Još ima ljudi, onih pravih, sa empatijom.

Staju svi da se slikaju za kraj. Osmesi i podignute ruke za goste. Drage goste. Koji su kod još dražih domaćina.

Nije ovo slučajno "Oblutak", pomislih. Jaki su ko stena, ko kamen. Ali su postali onaj lepi kamen - oblutak. Svima drag, koji se s mora nosi kao uspomena. I mi ovaj "Oblutak" nosimo kao uspomenu - u srcu.

Ali dobijamo i još jednu uspomenu - njihov rad, uramljen, od materijala - trava, cveće, plavo nebo, sunce...

Dan je ipak lep...