Irena je kao beba ostavljena u domu za nezbrinutu decu! Sanjala je da ima nekog svog, a onda je nakon 18 godina dobila poruku koja joj je promenila život!

Većina beba, kada dođe na ovaj svet, bude dočekana toplim poljupcima i zagrljajima, prvo mame, a onda i cele porodice.

Ona je, nakon 22 godine, posetila taj dom za nezbrinutu decu i na društvenim mrežama ispričala kako je izgledao obilazak mesta gde je započeo njen život. 

- Deveti je septembar 2019. "Hajde, Irena, ustaj, obećao sam ti da ću biti s tobom kada kopaš po svojoj prošlosti". Probudila me je ova rečenica osobe koja je ispratila svaki deo mog traganja. Traganja za sestrom, roditeljima, familijom, traganja za poreklom... čija sam... - započela je ona priču na Tiktoku:

 - Probudila sam se i srećna i tužna, sa pitanjem da li mogu prebroditi i ovaj deo, ovaj teret... Da li mogu još jednu seriju mog španskog života odgledati. Dolazim na doručak, ispijam kafu. Ispijam je, a ona pije mene. Nestrpljivo čekam da krenemo već jednom. Vodolija je to... Ili sada i odmah Ili nikada... 

Našli su, veli, kuda prolazi trajekt. Seli u auto i krenuli. Red kiše, red sunca.

- I ova moja zemlja je poludela, znala je ko joj dolazi, pa me još dodatno nervira ili sa kišom pokušava da prikrije moje suze... Približavamo se i već počinje nenormalan pljusak. Deca u dvorištu trče ka domu, a ja stojim i ne znam kuda da krenem... Srećem drugu decu koja trče ka kombiju, jer idu u školu. Pozvaše me iznenada: "Seko, seko, s druge strane prođi, tamo je ulaz". Eh, vi maleni ljudi, kad bi znali da vam na neki način i jesam seka. Provela sam i ja kao i vi tu neki deo života - priseća se ona.

Osećaj koji je imala tamo je bio intenzivan.

- Ulazim, a srce kuca, bije, hoće da izađe... Da li od tuge, sreće ili možda besa? Ne znam, ali znam da sam svoj na svome. Miris hrane iz kuhinje, dečiji kreveti, zveckanje tanjira... Dugi hodnici, glasovi dece, poneki plač bebe odzvanjaju i vraćaju 22 godine unazad.Da, tu sam se prvi put nasmejala, plakala, prohodala, izgovorila prve reči... Sada je sve i dalje isto, a ništa isto nije - kaže ona.

Na izlasku je jedna žena prepoznala.

- Pozva me onako stidno kao da se plašila moje reakcije. Reče da me je čuvala kada sam bila beba. Prepoznah je, eto, po očima. Jesu godine prosle, ali to se promenilo nije. Još jedna španska serija je završena. Još jedna priča ispričana. Idemo dalje u neki novi dan... - kaže ova devojka, upitavši:

- Kako je svima vama koji imate brata ili sestru? Koji ste delili sve sto ste dobijali, jer imate neku prikolicu iza sebe? Eh, da sam bar to imala, ali nisam. Čekala sam na to punih 19 godina. 19 dugih godina da nadjem nekog svog s kim bih podelila čokoladu, podelila obrok, podelila sreću...

Petnaestog jula 2014. pisala je Centru za socijalni rad i podnela zahtev da joj se daju neke informcije kako bi mogla da pronađe nekog svog.

- Bila sam puna straha da ne povredim roditelje koji su me očuvali, kao i da ne otkrijem nešto što bi me potvrdilo... Imala sam milion pitanja, milion odgovora, a ni jedan onaj koji ja želim... Dana 30. septembra 2014. stiže mi zahtev na Fejsbuku sa profilnom slikom na koje je dete - original ja kao mala. Ni slutila nisam ko je to. Na pitanje da li se znamo, dobih odgovor: "Pa, možda". Na moje ponovno pitanje dobih odgovor: "Pa, slučajno smo rasle u istom stomaku". Oh, da, to je! Živa zdrava i - moja! Moja sestra! Od tada, pa do dana današnjeg, čokolada se deli na dva dela - ispričala je ova devojka.