Porodica borca sa Košara i dalje plače nad praznim grobom, jer su sahranili pogrešnog čoveka!: "Šure, gotov sam", rekao je Branislav i otišao u večnost!

Ove godine navršiće se tačno 26 godina od kako je na Košarama stradao borac Branislav Negić, a njegovi posmrtni ostaci i dalje nisu pronađeni.

O ovom je, pre nekoliko godina, pričala i njegova sestra Branka Maksimović.

- Bato, to nisi ti, obrve ti nisu iste. Udebljao si se. Ne ličiš mi na sebe. Nekako si drugačiji - izgovorila je Branka kada je videla telo stradalog vojnika za koje su joj rekli da je njen brat.

Njene sumnje su se, kako će se ispostaviti, obistinile. Sahranili su pogrešnog momka, shvatili to i danas plaču nad praznim grobom.

- Sećam se, imala sam 18 godina. Bio je 22. april kada su nam javili da mi je bata poginuo. Telo su dovezli istog dana. Na sahrani je sanduk bio otvoren, a ja sam ga gledala. Tu su bili i vojnici i lekari koji su nam davali sedative. Ponavljala sam da mi on ne liči on na sebe. Kada sam rekla: "Raskrupnjao si se", vojnici su govorili: "Radio je u kuhinji, jeo više". Kad sam videla ogrebano iznad desnog uha, vojska je rekla da je nosio šlem. Na sahrani su bili neki njegovi drugovi. Rekli su da tog dana ne sahranjujemo njega. Mislila sam da misle da će on kroz nas živeti večno... Tek posle sam shvatila šta govore - ispričala je ona za Kurir i potom otkrila kako je shvatila da su zapravo sahranili pogrešnog čoveka.

- U petak smo ga sahranili, u subotu izašli na groblje. Kad smo došli kući, iz fioke sam uzela novčanik koji mi je vojska dala i rekla da sahranim zajedno s bratom. Nisam to uradila, htela sam da ga sačuvam. Bio je tu mali notes, zeleni novčanik. Otvorila sam ga i iz njega je ispala slika vojnika. To nije bio moj Branislav. To je bio momak kog smo sahranili. Imao je svetlije obrve, a moj brat tamne. Ličili su, ali ne toliko. Pozvali smo porodicu tog vojnika, plakali zajedno s njima - ispričala je i dodala da su čekali dozvolu za ekshumaciju, posle čega je potvrđeno da u grobu nije Branislav.

Tako je grob danas prazan.

- I danas mi u glavi odzvanjaju reči mog pokojnog oca, kad smo mislili da sahranjujemo brata. Rekao je: "Hvala bogu pa smo ga našli, moglo je da se desi da ga nikad ne nađemo." I nikada ga nismo ni pronašli. Otac je preminuo, a majka i ja danas plačemo nad praznim grobom i spomenikom s njegovom slikom. Čuli smo da je sahranjen gore s jednim ruskim i jednim srpskim vojnikom, 50 metara od vodne stanice na Košarama, ali da je navodno celo područje minirano. Sve bih dala da se nekako dobije odobrenje, da se tamo priđe, da mu nađemo kosti i da budu tamo gde pripada, da nađe svoj spokoj.

Branislav Negić, heroj s Košara, dobio je inače ulicu u rodnoj Banji Koviljači. Na taj način su mu se odužili njegovi sugrađani.

Branka je sigurna da joj je brat mrtav, ali je ispričala i da su mnogi njihovu bol pokušali da zloupotrebe.

- Prvo nam je posle sahrane dolazio neki navodni vidovnjak i tvrdio da je Branislav živ. Dva puta su nas lagali da je brat zarobljen i roditelji su nosili novac u Segedin da "ga otkupe". Tada su otmičari za njega navodno živog tražili 30.000 maraka. Ipak, ja znam da mi je brat preminuo. Pričala sam s momkom kom je umro na rukama. Tog dana izvlačili su ranjenog kapetana, a kad su se vratili sutradan po telo mog brata, nisu ga našli... - ispričala je ona.

Negić je, inače, rođen 25. febuara 1978. Odrastao je u Banji Koviljači, srednju završio u Kraljevu kao šumarski tehničar, a samo godinu dana radio je u Malom Zvorniku. Plan mu je bio kada oduži dug državi da paralelno završava i Šumarski fakultet, nije krio simpatije prema tom pozivu. Bio je sportista, karate, košarka, kasnije i fudbal… Vikendom je silazio do Drine, voleo je da peca.

Na odsluženje vojnog roka otišao je u junu 1998. kao i njegovi mnogobrojni drugovi u Valjevo. Odatle su zajedno u noći 9-10. septembar 1998. krenuli vozom u Kosovsku Mitrovicu, odlazili su sa pesmom "Sve što želim u ovom trenutku".

U Juniku je uglavnom provodio vreme u Komandi, ali mu nije bilo strano ni da ode na teren, u slobodno vreme je pravio slova od pertli… Kada god se čuo sa roditeljima, govorio je da je dobro i da je pored drugova koje nikada ne bi napustio.

U svoju poslednju akciju je krenuo 14. aprila 1999, rejon Karaule Košare, nosio je RUP umesto drugog vojnika, iako nije bio vezista.

Taj dan rame uz rame sa svojim najboljim drugom krenuo je sa osmehom na licu, hrabro uzdignute glave, kao i uvek pedantno nameštene kragne čak i posebno izglancane čizme, sa teškom opremom gazio je po dubokom snegu.

Taj sneg je i doprineo da mu se noga zaglavi u nekom granju ispod istog. Po svemu sudeći vrebao ga je snajperista iz Legije koji je ubijao naše vojnike nemilosrdno od od 9 do 27. aprila...

Drug ga je povukao i zajedno padaju u zaklon, tada ga pogađa prvi metak u list, dok je previjao list – usledio je udarac u butinu. Svestan je bio da će se teško izvući sa obe ranjene noge, drugar ga održava svesnim dok se oko njih po snegu sve više širi crvena mrlja, treći udarac je bio koban.

Uz zaleđen osmeh i pogled: "Šure, gotov sam…"