"Vidim ih u crnini, tatu s bradom. Sve mi je bilo jasno" Jelena izgubila sestru i jedva preživela kad su ih teroristi digli u vazduh:Nije ni trebalo da uđemo tu

Pominjem je svaki dan. Skoro sam razmišljala da sam zaboravila kako zvuči njen glas. I onda ga tražim u glasu svoje i bratovljeve dece. Gledam ko više liči na nju, ko manje, ko je skinuo neku njenu osobinu, šta god - priča, a plače Jelena Stojanović kraj groba sestre joj Mirjane.

Kasno je popodne u Lapljem Selu. Mrak samo što nije. Počinje i kišica. Naslonjeno na Gračanicu, a sabijeno među novim tržnim centrima, zgradama, hotelima, zagrađeno auto-putem, Laplje Selo su zapravo srpske kuće, veš na žici pred njima i pokoja institucija davno izmeštena iz Prištine.

Ulazimo u portu Crkve Svete Petke. U njoj je i groblje. Već nas čeka Jelena kraj spomenika. Ogroman, a na njemu slike samo jedne devojke. I oproštajne reči svakoga iz porodice. Te 2001. Mirjana je bila prva, a Jelena treća godina prištinskog Pravnog fakulteta. Sestre su zajedno išle u Vranje da polažu ispite. Jer sve je prištinsko, a srpsko izmešteno još '99. Prespavale su kod rodbine u Leskovcu, koja ih izjutra vozi u Prokuplje na autobusku stanicu. Petak 16. februar bio je dan uoči Zadušnica. Autobusi "Niš ekspresa" krcati. Krenuli raseljeni Srbi na svoje grobove.

- Ušle smo u drugi po redu, nas pet-šest je stajalo. Otišla sam skroz pozadi s kolegama, a Mirjana je ostala napred. Dečačić od dve godine Danilo Cokić, koga nije ni znala, nasmejao joj se, obradovao kad je ušla. I sela je napred da ga drži u krilu, da se igra s njim, njegov otac joj ustupio mesto - seća se Jelena svakog detalja.

Čim su prešli administrativni prelaz, konvoj autobusa sa Srbima koji idu ka Gračanici dobio je pratnju Kfora. Selo Livadice kod Podujeva...

- I na pet-šest kilometara od prelaza samo smo poleteli u vazduh! Sećam se trena kad smo odskočili, a potom je nastao vakuum od nekoliko minuta, nakon čega me budi užasan bol. Desna butna kost mi je bila slomljena, zglob iščašen, noga je bukvalno bila iza mene. Godinama posle toga osećala sam miris asfalta i paljevine, a uvek sam odskakala u krevetu kad me uhvati prvi san.

Kad je došla k sebi, traži sestru.

- Drugovi su me izvukli i odmah sam ubačena u švedsko borno vozilo Kfora. Tu su mi dali injekcije za bolove da ne bih mnogo vrištala. Sve vreme sam svesna i pitam je li je neko video, znaju li gde je. Većina putnika dezorijentisana od detonacije, Kfor naizgled nepovređene pomera prema prelazu, vraća u centralnu Srbiju. A mene helikopterom prebacuju u Bonstil, gde nas je bilo 10-15. U svom tom bunilu su me vozikali između tih starih, povređenih ljudi da im prevodim koliko im je godina, šta ih boli... Potom su samo mene prebacili u nemačku vojnu bolnicu u Prizrenu, jer sam insistirala da me ne vraćaju za centralnu Srbiju, htela sam da ostanem ovde - priča Jelena, koja je među 43 povređenih.

Dva puta je operisana, a uz nju su sve vreme monasi iz Svetih arhangela kraj Prizrena:

- Svaki dan su me tešili, bodrili, bili tu za sve što treba. Ali niko neće da mi kaže šta je s Mirjanom. Niko od kuće ne dolazi. Sve sam razmišljala, ako dođe mama - dobro je. A ako dođe tata...

Dosta je šetala na štakama, da bi joj se krv spustila, da ne bi imala vrtoglavice. I u toj šetnji stiže joj poseta.

- Dolaze tata, ujak i strina. Izdaleka ih vidim u crnini, tatu s bradom. Znala sam. Ništa nije trebalo da mi kažu, sve mi je bilo jasno - plače.

S Mirjanom je stradao i maleni Danilo kog je mazila. Najmlađa je žrtva. S njima i roditelji. Nevini, kao i svi. Fljorim Ejupi osuđen je na 40 godina zatvora, pa oslobođen. Nikom ništa.

Na sestrin grob Jelena će otići prvi put za 40 dana. A danas ide na dva. Očev je pored.

- Posle toliko vremena nade u pravdu nemam. Otac je umro, pravdu nije dočekao. Roditelji su mnogo patili. U životu nema goreg od gubitka deteta. Mama ceo život nosi tugu, smanjila se, ali živa je, to sam sigurna, samo zbog brata i mene. On je tada imao samo 14 godina.

Danas Jelena ima troje dece, kao i brat joj. Iako su godine prošle, ništa se ne menja.

- Kad god me nešto obraduje ili rastuži, pomislim kako bi to bilo s njom.

A krivi li i sudbinu, splet okolnosti osim zločinaca?

- Ne znam šta da kažem, nije ni trebalo da krenemo prvi. Sele smo u drugi autobus po rasporedu, ali u onom prvom se nešto nije slagalo u dokumentaciji i mi smo pošli prvi. I odleteli u vazduh...