"U mojim venama teče krv Palate pravde" Slavica je 43 godine u kultnom bifeu kuvala kafe sudijama, advokatima, kriminalcima: "Njena smrt nas je sve rastužila"

U mojim venama teče krv Palate pravde, ne želim da prelazim u druge sudove. Ovo je moja druga kuća.

Čuveni bife pozorišta Atelje 212 bio je stecište glumaca, novinara i umetnika, tako su i restoran i bife Palate pravde bili godinama kultno mesto na kom se okupljala elita našeg pravosuđa, između ostalog jer 70-ih i 80-ih godina prošlog veka u okolini nije postojao nijedan kafić.

- Slavica je simbol ove zgrade i mnogo nam je bilo teško kad smo čuli da je preminula. Bilo nam je teško i kad je odlazila u penziju pre nekoliko godina. Tužna vest se brzo raširila, pa su nas zvale brojne sudije, tužioci, advokati i ostali zaposleni, čak i oni koji ovde više ne rade. Ova hrabra žena je ostavila dubok trag u našem kolektivu. Bila je veliki borac i mnogo pravična. Nije nam bila samo koleginica već i drug, savetnik, nekima i kao majka. Znala je da sasluša mnoge lepe i tužne priče, od članova obezbeđenja do najviših rukovodilaca, da uteši mnoge koja je muka naterala da dođu u Palatu pravde ali i one koji su isterivali neku svoju pravdu, da miri zavađene kolege, ali ne u sudnici. Sve to uz njenu čuvenu kafu i ratluk - pričaju sa uzdahom kolege Vlada i Mića i dodaju:

- Naša Slavka je žena heroj. Rodom je iz Gruže, rođena je 1952. godine, završila je osnovnu školu, a ceo radni vek provela je ovde. Imala je težak život, ali to na poslu je malo ko mogao da primeti. Rano je ostala bez muža, koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći, pa je sama podizala i školovala sina Dejana, nekako izgradila kuću u Borči, mnogo je volela unuka Nešu. Bila je brižna majka i baka.

Volovi i voda

Slavicu i njene probleme nije mogao niko da čuje jer to ona nije želela, ali zato je znala da sasluša druge i da im bez dlake na jeziku odmah kaže - ko je kakav čovek i šta misli. Stav ove žene sa osnovnom školom uvažavali su mnogi, pa čak i oni s najvišim zvanjima.
- Nije se ustručavala, pa ni plašila da odmah kaže ono što misli. Jednom se u restoranu zatekao neki nevaspitani i bahati gost, koji je drsko tražio čašu vode iako je bila u poslu. Rekla mu je: „Da sam htela na napajam vodom volove, ostala bih u Gruži!“ Ceo restoran je zanemeo, ali se taj žestoki momak momentalno okrenuo i napustio prostoriju. E takva je ona bila...

- Slavka je kuvala najbolju kafu, tako da su zaposleni započinjali radni dan s njenom kafom. Imala je sto za kojim je u pauzama uvek sedela u društvu njoj dragih kolega. Generacije pravnika koje su prošle Palatu pravde poštovale su i volele Slavku i od milošte je zvali Šef - pričaju naši sagovornici.

Kod Slavke su, kako kažu njene kolege, navraćali i tužilac Nenad Stefanović, advokat Đorđe Komlenski, tužilac Peđa Milovanović, a posebno joj je bio drag advokat Dužan Slijepčević, bivši istražni sudija okružnog suda. Naši sagovornici ističu da je bilo tu mnogo poznatih imena iz sveta pravosuđa.

- Svi oni dolazili su kod nje na druženje i kafu i bili su potreseni kad su čuli za njen odlazak.

Nevidljivi skener

Sudija Tanja Šobat evocira uspomene na Slavicu:

- Nije donosila presude, niti je nekog branila ili bila u ulozi tužioca, ali je svakim svojim pokretom, pogledom i rečima ostavljala trag koji vreme ne briše. Više od 40 godina provela je iza pulta našeg restorana. Na prvi pogled obična žena. Omanja, mršava, oštrih crta lica. Znala je da prepozna čoveka u dve rečenice, u hodu i pogledu. Nije marila za funkcije ni autoritet. Svi su kod nje prolazili kroz isti nevidljivi skener - dostojanstva, poštovanja i iskrenosti. Priča o njoj ostaje... u sećanjima kolega koji još uvek traže da im se kafa napravi „kao što je ona znala“. Za nekim ljudima ne ostaju titule već osećaj. A za njom ostala je legenda.

Advokat Marko Milutinović kaže za Kurir da je Slavica godinama bila pored njega.

- U Palati sam proveo veliki deo života. Ja sam jedno od te dece koje je Slavica znala da pričuva dok su mi roditelji radili. Ostale su mi najlepše uspomene na nju, od detinjstva, preko pripravničkih i sudijsko-saradničkih dana pa do vremena kad sam počinjao da se bavim advokaturom. Posebno znam koliko su moji roditelji sudije cenili i voleli Slavicu. Pratila je ona život i karijeru mnogih mojih kolega i koleginica - priča nam Marko. Posebno je za Slavku bio vezan bivši dugogodišnji predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović, koji je poslao venac jer nije bio u mogućnosti da prisustvuje sahrani.

- Svim pravnicima simbol pravosuđa je Palata pravde, a simbol Palate je bila i ostaće Slavka legenda - zaključuju kolege Vlada i Mića.

Moje poznanstvo sa Slavicom

Kafa, ratluk i žal zbog neispričane priče za Kurir

l potpisnik ovih redova imao je čast i priliku da upozna Slavicu, da popije njenu čuvenu kafu s ratlukom, ali i da se uveri ko je sve tamo dolazio. Tada, pred renoviranje Palate pravde, iako zreo za remont kao i cela zgrada, zahvaljujući Slavki taj lokal imao je dušu i svoje redovne goste, legende advokature, čuvene sudije i tužioce. U vanvremenskoj atmosferi, u kojoj je samo nedostajala Titova slika, u oblaku duvanskog dima ispričane su mnoge priče, bio je to jedan paralelni svet, tanka linija između sudnice i kafanskog stola...
Kolege su ubeđivale Slavicu da ispriča životnu priču za Kurir kad ode u penziju, između ostalog jer je i urednik, potpisnik ovih redova, „položio“ test kod nje.

- Ovaj tvoj drug, novinar, pristojan je momak, videla sam to odmah. Ali nisam vam ja za to - skromno je govorila kolegi Vladi.
Zato je ovaj tekst posvećen našoj Slavki. Da priča o jednom običnom čoveku ne ostane neispričana i zaboravljena.

Rajko Nedić