Već na samom početku, Tito kao prioritet definiše čvrstu odluku da se svi međunarodni problemi rešavaju mirnim putem i saradnjom.
Prema njegovom mišljenju, upravo ljudi čija je dužnost da održavaju mir i sigurnost, najčešće sami narušavaju princip mirne koegzistencije upornim delenjem sveta na zone uticaja.
POREKLO TENZIJA
"Poreklo tenzija koje danas muče svet može biti povučeno skroz do vremena Teherana, Jalte i drugih konferencija o određenim međunarodnim problemima kao što je podela sveta na sfere uticaja. Za njih, svet su činile tri velike sile; sve druge nacije posmatrane su kao protektorati i njihovi napori su ignorisana", piše Tito. U kritikama velikih sila, Josip Broz nije štedeo ni Zapad, ni Sovjetski Savez. On Zapad optužuje za licemerje, jer koristi princip nezavisnosti u propagandne svrhe, dok u praksi čini upravo suprotno - narušava pravu nezavisnost manjih i slabijih država. Tito je savršeno svestan da je Staljinova politika odgovorna za veliko nepoverenje SAD-a i Evrope u vezi planova SSSR-a, ali ne može objasniti zašto to nepoverenje ne samo da nije prestalo, već je u porastu i nakon Staljinove smrti. Titova analiza odnosa Zapada i Istoka, tačnije Washingtona i Moskve, aktualnija je danas nego ikada ranije, pre svega u posmatranju uzroka tenzija i smisla postojanja NATO saveza, prenosi Newsweek-a.
POSTAVLJANJE VOJNIH BAZA
"Neću otkriti nikakvu tajnu kada kažem da postavljanje vojnih baza u Evropi, na Bliskom istoku i u Aziji predstavlja trajnu pretnju miru jer dovodi do legitimnog nepoverenja druge strane, u ovom slučaju sovjetskih lidera. Sovjetske vođe gledaju na ovo, s pravom po mom mišljenju, kao na politiku okruživanja, vojnu pretnju i agresivan pokušaj izolacije Sovjetskog Saveza", pisao je Tito. Uporedimo li ovo viđenje s saopštenjima Kremlja u poslednjih nekoliko godina, videćemo da je ključni problem na relaciji Washingtona i Moskve, suštinski nepromenjen.
Na njega su se samo u međuvremenu pojavili drugi problemi, kao što je pitanje američkog raketnog štita u Evropi ili Južnoj Koreji, koji su dodatno zakomplikovali situaciju. Postojanje NATO pakta, primećuje Tito, imalo je smisla kada je Savez nastajao - tokom vladavine Josifa Visarionoviča Staljina. Kako su faktori zaslužni za uspostavljanje saveza nestali, ne postoji apsolutno nikakvo opravdanje za njegovo dalje postojanje, a naročito ne za širenje i razvoj. S obzirom na Titovo fundamentalno protivljenje "blokovskom sastavu" spoljne politike, sličan stav važi i za Varšavski pakt, premda je njegov "pokretač" bila neophodnost protivteže NATO-u. "Uveren sam da će Varšavski pakt nestati čim nestane i NATO", pisao je Tito.
REŠENJA ZA BUDUĆNOST
Jugoslovenski lider predlaže kolektivni sigurnosni sporazum, koji bi osigurao mir i stabilnost na temeljima poverenja između nacija i država, koje bi dalje omogućilo daleko efikasnije rešavanje međunarodnih problema. Da bi to uspelo, neophodno je da princip rešavanja međunarodnih problema počiva na koegzistenciji država, nezavisno od političkih uređenja, odnosno od toga da li je na vlasti komunistički ili demokratsko-kapitalistički režim. Mešanje u unutrašnja pitanja, koje se u današnjoj političkoj sceni najviše zamera Washingtonu, za Titovu koncepciju međunarodnih odnosa predstavlja veliku opasnost i "može dovesti do nove katastrofe za čitavo čovečanstvo". Josip Broz veoma je rano razvio političku viziju sveta koja se, osim po socijalističkim elementima, u mnogim segmentima preklapa sa današnjim naporima i uverenjima. Titova diplomatska zrelost bila je svojevremeno daleko veća nego kod mnogih koji su zastupali hladnoratovski način razmišljanja. Trebalo je više od 30 godina da bi SAD promenile stav prema Rusiji (kao nasljednici SSSR), ali i to je bilo kratkog roka
NEPOVERENJE PREMA SVETSKIM VOĐAMA
U današnjem svetu ponovo vlada veliko nepoverenje između Istoka i Zapada, govori se o drugom Hladnom ratu, a sve češće su i procene o mogućim ishodima Trećeg svetskog rata.Kako bi smanjili šanse za globalni konflikt, današnje vođe teže političkim unijama, vojnim savezima, interkontinentalnim ugovorima o slobodnoj trgovini i sličnim obavezujućim pravno - administrativnim sredstvima, koje su u svojoj osnovi i dalje bazirani na blokovskoj politici. Nezavisnost i neutralnost, koje Tito ističe kao ključne za mirnu koegzistenciju, opet su ugrožene, ovog puta sve nejasnijim granicama između nacija i kultura i novom željeznom zavesom između demokratskog i liberalnog Zapada i tradicionalističke Rusije na Istoku. Nezadovoljstvo koje proizilazi iz pomanjkanja nezavisnosti već se manifestuje usponom nacionalizma i takozvanog "populizma", kroz rasne tenzije i sve veće nepoverenje ljudi u njihove vođe. Sudeći po 2016., sigurno je da će ovo stoljeće doneti još brojne političke potrese i promene. Jedan od njih možda će presuditi ko je bio u pravu - Tito ili, manje više, svi ostali.
