PROTERIVANJE KRALJICE NATALIJE Evo kad je srpska vlada prvi put naredila policiji da puca na narod

Šesti maj 1891. godine zapamćen je kao dan kad je jedna srpska vlada prvi put policiji naredila da puca na sopstveni narod. Tada su, pre 125 godina, u Beogradu u krvi ugušene demonstracije zbog proterivanja kraljice Natalije.Natalija Obrenović prva je srpska novovekovna kraljica. Ćerka ruskog pukovnika i princeze iz Moldavije, rođena je u Firenci 1859. godine. Udala se za kneza Milana kad joj je bilo 16 godina, a njemu 21. Godinu dana kasnije rodio im se sin Aleksandar. Postala je vrlo popularna u narodu 1885. zbog brige i truda oko ranjenika za vreme rata s Bugarskom.Milan joj je bio neveran, a osim toga, srpsku politiku vezao je za Austrougarsku. Natalija je, opet, želeći da svom sinu osigura presto, održavala tesne političke veze s Rusijom... Godine 1888, na Milanov zahtev, brak je razveden mimo važeće crkvene procedure, a 1899. kralj je prepustio presto Aleksandru, odnosno namesnicima.

Platili Milanu da ode

Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, vlada Nikole Pašića i ruski dvor dali su 1891. godine Milanu, inače večito prezaduženom zbog žena i kocke, tri miliona dinara da napusti Srbiju. A da bi mu izbili poslednji argument - želju da spreči Natalijin uticaj na sina - rešeno je da i nju zamole da ode. Natalija je bila tvrdoglava: „Samo bi me nasilje moglo od otadžbine odvojiti!“, odgovorila je, kao da je znala šta je čeka. Već dva dana kasnije, 6. maja po starom kalendaru, vlada je rešila da kraljicu majku - protera iz Srbije silom.Oko pola dva po podne žandarmi su zatvorili prolaz glavnom beogradskom ulicom, u delu gde se nalazila kuća u kojoj je stanovala kraljica Natalija (deo kod današnje „Beograđanke“). Naredna dva sata kraljica je na svaki način odbijala da pođe na savsko pristanište i ukrca se na parobrod „Deligrad“, objašnjavajući svoju odluku čak i time da se boji da je brod star i trošan.Po naređenju vlade, žandarmi su je ipak u 4.15 po podne ugurali u zatvorene kočije, koje su pod pratnjom konjanika krenule ka savskom pristaništu. Ali, čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, pisao je Pera Todorović u svojim Malim novinama, „gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu kraljicu... Na više mesta žandarmi su potezali tesake da razagnaju gomilu, no to je još više dražilo masu. Međutim, rulja je bivala sve veća što su se više primicali Sabornoj crkvi“. Tu je kolona kišom kamenica zaustavljena. Žandarmi su se razbežali, a „kraljica pokuša da se skloni u crkvu... Svet jurnu za kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje pa povuče dalje sam“. Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.

Natalija je s prozora stana zahvalila svojim pristalicama, a vlast je na ulice izvela vojsku. Gomila je na raskrsnici kod „Londona“ počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, za razliku od žandarma, vojnici su zapucali. U pet po podne poginula su dva šegrta i jedan stariji građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće i tako sačekala noć.Naređenje da se pucaOko četiri izjutra kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz. Ne želeći da bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor. Provedena je kroz špalir vojske od njenog stana do železničke stanice, a odatle specijalnim vozom upućena u Zemun. U šest sati vojska se povukla.Naređenje vojsci da puca izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali je uspeo da krivicu svali na druge.