Brdo Čukaru peki samo bi se neobičnim imenom izdvajalo od stotinu sličnih koja Srbiju na njenom istoku deli od Bugarske, a malo dalje i od Rumunije, da baš tamo nije pronađena zlatna žila, ali toliko zlatna da količina sjaja dvostruko premašuje dosad najbogatija zemaljska nalazišta ovog plemenitog metala. Formalno, za to su zaslužni stručnjaci velikih svetskih korporacija koje se bave iskopima vrednih ruda, američke Freeport McMoran, odnosno kanadske Reservoir Minerals.
Ipak,ova priča ne počinje sa zapadnjačkim stručnjacima u Timočkoj krajini, odnosno opštini Bor gde se nalazi srpsko “sveto brdo”, već u Radovanici odakle dolazi stručnjak koji se ne oslanja samo na stručne analize, nego i na svoje šesto čulo.
Radovanica je najsiromašnije mesto u opštini Trgovište, a opština Trgovište je najnerazvijenije mesto Republike Srbije. Tako je danas, a još je lošije bilo u vreme kada se tamo, na samoj granici s Makedonijom, rodio Trajče Tončić. Sudbina je htela da ovaj Srbin iz najsiromašnijeg dela Srbije, koji ne nosi tradicionalno srpsko ime samo zato jer mu ga je birao kum Makedonac, otkrije najbogatiji deo te zemlje. On je zapravo ključan čovek za zlatnu groznicu koja ovih dana pogađa istok susedne balkanske države jer je on svojim fantastičnim nalazima bakra i zlata spasio od propadanja Rudarsko-topioničarski bazen Bor na čijem se području nalazi Čukaru peki, a potom Amerikancima maltene stavio krstić na kartu gde da kopaju.U Bor, glavni grad Timočke krajine, stigao je trbuhom za hlebom kao i na hiljade drugih Srba, Makedonaca, Hrvata, Čeha, Nemaca, Rumuna (izjašnjavaju se kao Vlasi). Osamdesetih godina tamo je u rudnicima radilo 20.000 rudara, što znači svaki treći Boranin. Izgubljeni ratovi, Miloševićev režim, a na kraju i globalna kriza gotovo su slomili kičmu srpske privrede pa tako i rudarstva u Boru. Zapuštene kopove preuzeo je direktor Blagoje Spaskovski, čovek čija reč u gradu koji leži na rudi ima veću težinu nego od gradonačelnika Živorada Petrovića. Njegov ključni potez bilo je dovođenje Trajčeta Tončića i postavljanje za glavnog geologa preduzeća. Ranije su sarađivali, a onda je čuo da je Trajče oživeo jedan manji zapušteni rudnik i vratio ga je u Bor. Šest godina kasnije u Boru su po ovom skromnom geologu nazvali svoja četiri najplodonosnija ležišta, resorni ministar Aleksandar Antić lično mu je uručio nagradu “Inženjer Šistek”, koju godišnje tradicionalno dobijaju četvorica najboljih rudara, a konačni efekat njegovog rada čak bi mogao drastično da poveća državni BDP.
- Moj je zadatak vođenje proizvodnje u aktivnim kopovima, održavanje kvaliteta i pronalaženje aktivnih nalaza rude. Brinem o četiri kopa, dva u Boru, i dva u Majdanpeku, i o jednoj podzemnoj eksploataciji. Svako je ležište vremenski ograničeno, koliko se rude otkopa, toliko je moramo na neki način pokriti novim nalazištima kako bismo osigurali buduću proizvodnju, novi kop. Otkako se u Boru počelo kopati, 1903. godine, nikada nije obustavljena proizvodnja, a rezervi imamo za idućih 100 godina. Koliko ćemo kopati, zavisi o ceni bakra koja se formira na svetskom tržištu - priča tihi geolog Trajče Tončić.Niz uspjehaOtkako je preuzeo odgovornost za otkrivanje novih sirovina, otkrio je pet ležišta i sva su bila pozitivna.- U to vrijeme bili smo na rubu propasti, nismo imali nijednu pravu bušilicu, samo dva stara stroja za kopanje. Namjerio sam se na lokaciju 500 metara ispod površine koja je dotad bila tretirana kao nepovoljna, ali sam pogodio, kao i u ostala četiri. U svim projektima u tih šest godina došli smo do 100 milijuna tona razne rude, od toga 270.000 tona bakra i 27 tona zlata. Samo na prvom kopu, koju su nazvali po meni T kop, zaradili smo 40 milijuna dolara, a tim novcem obnovili smo mehanizaciju za sve kopove te potom kreditom od 150 milijuna dolara remontirali i automatizirali proizvodnju - priča nam Trajče.Njegov niz uspešnosti nastavio se, pa su i sledeći kopovi nazvani po njemu, a poslednji nosi ime T4 kop.Koliko je uspešan u svom poslu, svedoče sledeći podaci. U svetskim razmerama trošak investicije da bi se ruda otkrila, a potom i eksploatisala iznosi od barem tri do pet, a ponekad i do 15 odsto vrednosti sirovine. U Trajčetovom slučaju iznosi tek pola posto. Gledajući samo na odnos pogođenih žila, uspešnim poslom smatra se ako 30 posto istraživanja urodi plodom. Trajče pogađa više od 80 posto.Njegove američke i kanadske kolege dobili su sedmogodišnje istraživačko pravo jer u RTB-u Bor nisu imali adekvatnu opremu za bušotine te vrste. Nekoliko godina su kopali, a onda gotovo digli ruke od svega na području Bora.
- Potrošili su 11 bušotina od 11 kilometara bez rezultata, pa su hteli da odustanu. Imao sam neke proračune gde bi mogla da bude ruda jer sam tu ranije imao pozitivne rezultate, pa sam im ih otkrio i zamolio ih da ne odustaju. Lokacija je Čukaru peki. Oni su tamo zaista pronašli velike, goleme rezerve, možda i najveće na svetu - govori geolog Trajče.Zlatna žila pojavila se na 559. metru ispod površine zemlje. Radi se o ukupno 65 miliona tona rude sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, što je odličan rezultat. Ipak, brojke koje ga izdižu u red neverovatnog kažu da na pojedinim mestima udeo bakra po toni prelazi 25,7 odsto, a zlata čak i više od 50 grama. Poređenja radi, u svetu rekord drži američki rudnik, ali s dvostruko manjom gramažom zlata po toni. Osim toga, na jednoj je bušotini pronađen 15-postotni nalaz bakra i 16-postotni zlata, i to u sloju širokom 46 metara. Pretpostavlja se da bi ova otkrivena nalazišta mogla biti vredna čak 19 milijardi dolara, istraživanja tek trebaju da dobiju pravi zamah, a do sada je u analize potrošeno pedesetak miliona dolara.
(Jutarnji.hr)
