ŽIVOTNA PRIČA SVETISLAVA BULETA GONCIĆA: Pripadam generaciji iz koje su mnogi ljudi sada s nama samo u mislima, kao drage uspomene

U svet glume zakoračio sam sa sedam godina, kao član Dramskog studija Radio Beograda kod Bate Miladinovića. Za mene je to tada bila dečja igra, samo malo organizovanija. Danas imam 60 godina, ali sam i dalje u duši ostao dete.

Bez te igre ne bi bilo kreativne zanesenosti, a samim tim ni buntovnog tinejdžera Raše u "Salašu u Malom Ritu", mađioničara Čarlija u "Srećnim ljudima", prevaranta Džame u TV seriji "Selo gori, a baba se češlja", slepog čoveka i geja u pozorišnom komadu "Terapija", niti biznismena Radeta koji balansira u telenoveli "Istine i laži", kao i mnogih drugih uloga.

KLADOVO

Rođen sam 5. maja 1960. godine u Kladovu. Iako su u to vreme moji roditelji već živeli u Beogradu, tradicionalno, majka se, kao i njene sestre, porodila u svom rodnom mestu. Za mene je danas to jedna od najlepših varoši, pa i tamo povremeno odem da obiđem rodbinu i da u svom sećanju oživim sve uspomene, boje i neodoljiv miris svežih domaćih jaja, koja mi je baka pekla na plotni "smederevca".

Moji su živeli vrlo skromno. Stanovali smo u podrumu Osnovne škole "Prva proleterska brigada" na Dorćolu, u kojoj je moj otac Aleksandar bio domar, a u večernjim satima imao je i dodatni posao kao kinooperater u Domu kulture "Stari grad" u Skenderbegovoj ulici. Moja majka Miroslava je bila partizanka, borac u Drugom svetskom ratu, ali posle rata nije radila, čak je jedno vreme bila i u zatvoru u Đušinoj ulici, prekoputa Botaničke bašte. Bez obzira na sve teškoće, oni su pružali ogromnu ljubav i podršku sestri i meni i bezrezervno verovali u nas.

Mama je počela da me zove Bule i taj nadimak mi je ostao sve do danas. Bio sam bucmast, pa je neka priča da je moj nadimak izveden iz tepanja. Skoro niko me ne zove po imenu, možda samo ljudi koji me ne poznaju. Moja sestra Cica, koja je starija od mene, uvek je bila uz mene i za mene. Bila je spremna da me brani čak i kada bih bio kriv i kada bih se potukao. Radila je, inače, kao dizajner u Politici, pa sam neprestano visio kod nje. Posle mene u njenoj kancelariji s njenim kolegama visila su i odrasla i moja deca.

SUSRET S GLUMOM

U dramsku grupu Bate Miladinovića dospeo sam na inicijativu moje majke. Ona je imala nepogrešiv sluh za pozorište i scenu uopšte. U mladosti se amaterski bavila glumom, ali je surovo vreme koje je doneo Drugi svetski rat prekinulo njene snove. Nekako je osetila da bih ja mogao da postanem glumac i odvela me je na audiciju. Bio sam mali, nisam imao pojma gde smo došli, samo me je jedne subote naterala da se lepo obučem i odvela u zgradu Radio Beograda. Tamo je bilo puno dece, ali novi, neistraženi prostor me je još više privlačio pa sam se zaigrao i skoro zakasnio na prozivku da uđem unutra. Kad sam izašao sa audicije, samo sam rekao mami da sam primljen i nastavio da se igram. Mislim da je zbog toga bila mnogo srećna i ponosna.

Tada je dramska grupa Radio Beograda bila ozbiljan rasadnik mladih talenata. Svi reditelji su znali da će tu uvek moći da nađu "ono" što im zatreba za radijski, televizijski ili filmski projekat. Verovatno sam bio slobodan, nemiran i živahan kao mali, pa su i mene često birali. Od samog početka sa mnom u grupi su bili Sonja Savić i Zoran Cvijanović. Nas troje smo zajedno odrasli i zajedno završili i fakultet na istoj klasi. Sonje više nema, a drugarstvo iz detinjstva sa Cvijom i dan-danas traje.

MOTORI, MOTORI

Kao dete bio sam vrlo nestašan, nisam se smirio ni kao tinejdžer. Na motor sam prvi put seo sa 15 godina kad mi je moj "ludi" otac - ne znam otkud mu ta ideja - kupio "poni ekspres". Zauvek sam se zaljubio u motore, imao sam i "tomos 15", i ta ljubav traje i danas. Jedan od omiljenih motora koji vozim je "jamaha SR500", model iz 1990. godine, koji se pali na kurblu.

"Fića" je auto koji je vozio moj otac i kojim smo išli na more. U Istru, najčešće. Moji su iz nekog razloga voleli Novigrad. Sećam se puta Beograd-Zagreb iz tog perioda. Jako dugačko putovanje.

Pošto mi je nabavio motor, otac me je kao dečaka, uslovno rečeno, dao na zanat kod starog predratnog mehaničara i jednog od prvih predratnih vozača u Beogradu Milana Dukića, sa kojim je bio dobar prijatelj, tako da se prilično razumem u te poslove. Prao sam deklove godinu dana. Čovek mora svašta da zna da bi održavao domaćinstvo, u selu pogotovo, gde stalno porodično idemo na odmor. Međutim, raznorazne popravke sada radim samo za sebe, tek ponekad nekome od drugara nešto zavarim. Spor sam i mnogo sam skup, što je odlika amatera, pa me zaobilaze.

OBIŠAO SAM CELU EVROPU

Vožnja motora mi predstavlja pravo zadovoljstvo. Moto-zajednica u Srbiji je baš velika, a ja sam samo jedan od vozača. Nisam neki vozač, ali baš uživam u vožnji. Imam mnogo prijatelja motordžija i mi smo jedno lepo, veliko društvo. Dosta toga sam obišao, kako u zemlji, tako i po Evropi. Nema ničeg lepšeg. Motor je neprevaziđeno prevozno sredstvo za grad, za gužvu, za pojedinca. Opasno jeste, ali lepo. Za vožnju po gradu, recimo, imam skuter. Jeftinije je i brže. Vozim ga i zimi i leti. Uvek sam na motoru. Kad je kiša, na motoru je isto kao kad idete malo brže pešice. Kažu, nije zgodno kad duva vetar. Pa, na motoru uvek duva vetar! Više puta sam pao, ali nikad sa ozbiljnim posledicama i uvek sam ja bio kriv. Ili nisam dobro procenio, ili sam naglo zakočio. Međutim, može da bude i dramatično. Mnogi naši dragi prijatelji su tragično završili. I to zaista divni prijatelji. Kad ste u kolima, ne postoji ta vrsta opasnosti. Zato mnogo više mora da se povede računa o kulturi u saobraćaju.

UŽIVAM U MJUZIKLU

Nije lako izdvojiti lik koji sam najbolje odigrao. Kad razmislim, možda je to ipak uloga Dafne u mjuziklu "Neki to vole vruće", koja je kruna moje glumačke karijere. Za nju sam 1991. godine dobio i nagradu Zlatni ćuran na Danima komedije u Jagodini. Tu ulogu igram od 1990. godine. Sada, 27. decembra 2020. ćemo obeležiti 30 godina igranja u Pozorištu na Terazijama. Više od 500 puta smo izveli ovu predstavu. Svi uživamo i zabavljamo se, i publika i mi glumci. Verovali ili ne, i posle 30 godina sa istom lakoćom igram "Vruće". Mada se i sam čudim kako je to moguće, ne toliko zbog godina koliko zbog kilograma koje sam dodao, jer ranije sam imao 90, a sada se vrtim oko stotke. Šalim se, nije baš toliko, smanjio sam opet. Zato sada, sa 60 godina, mogu da "idem na lepotu".

Hvala Soji Jovanović za taj veliki višedecenijski poklon koji nam je dala. Bio je to tada, kao i sada, veliki uspeh, veličanstvena predstava i ona je bila srećna i zadovoljna. Sećam se da je te, sada daleke 1990. godine posle premijere prišla Bati Paskaljeviću, njenom najbližem prijatelju i saradniku, zagrlila ga i rekla mu: "E, Bato, sad možemo i da umremo!"

Imao sam sreću da završim glumu u klasi profesora Minje Dedića, izuzetnog i posebnog pedagoga koji nas je uveo u tajne glumačke umetnosti. Sa Sojom Jovanović sam radio pet predstava i uvek govorim da je ta saradnja za mene bila još jedna, posebna škola glume. Uvek je bila nova i u potrazi za novim, ma šta da je režirala. Posebno je volela komediju. Kod Soje zaista nije postojala granica između stvarnosti i iluzije. Za nju je sve bilo pozorište i svako neki lik iz komedije. I dan-danas dok igramo "Neki to vole vruće" u sali odzvanja njen glas i njen smeh. I Minja i Soja su ruski đaci koji su se razvili na ruskoj školi i sistemu Stanislavskog i kod njih nije bilo proizvoljnosti i površnosti, bio je to ozbiljan, težak rad, a sve je zapravo delovalo kao beskrajna igra. Pošto profesionalno glumim od detinjstva, zaista sam radio sa skoro svim našim velikim rediteljima, glumcima, filmskim, televizijskim radnicima. To je za mene veliko bogatstvo. Ali najviše sam ponosan što me je Soja izabrala za svog glumca.

UPRAVNIK

Odmah posle Akademije, 1983. godine postao sam stalni član ansambla Ateljea 212. Bio sam predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije od 1996. godine, a zatim od 1998. godine direktor Pozorišta na Terazijama dve godine. Tako da je poziv i šansa da vodim novu, gradsku ustanovu kulture za mene predstavljao još jedan izazov. Teatar "Vuk", bivša Ustanova kulture "Vuk Stefanović Karadžić", specifična je kuća s malim brojem zaposlenih, ali uspevamo da na mnogo načina učestvujemo u kulturnom životu našeg grada, i da kroz naše predstave i programe pokrijemo različite teme. Nažalost, pozorišta su prva bila na udaru korone i to se odražava i na publiku i na nas. Promenili su se planovi, zaustavili planirani projekti. Ali duboko verujem da će se nastaviti bogat pozorišni život čim ovo prođe. Treba da budemo strpljivi, optimistični i odgovorni, ali i kreativni pred izazovima novog vremena.

TRI ŽENE OKO MENE

Oženjen sam Gordanom i nas dvoje smo već 37 godina zajedno! Ona mi i danas otvara oči. Trideset sedam godina, od toga 32 u braku. Čoveče! Da ne poveruješ. A kao da je sve juče bilo! Ja nemam pojma kako je sve počelo, kao i svi muškarci, uostalom. Za razliku od nje, koja sve detalje i sve datume pamti. Srećan sam što smo se i profesionalno i biološki ostvarili. Što imamo lepu porodicu i što smo tako vezani. Ona je moja velika podrška. Porodica je ključna za jednu zajednicu. Ja sam okružen ženama, blažen među ženama! Imam dve ćerke, Isidoru i Aleksandru, na koje sam beskrajno ponosan. Zbog njih zaista sve što radim ima smisla. Uvek sam govorio da roditelji ne treba da vaspitavaju svoju decu, već samo treba da budu dobri. Jer deca imitiraju svoje roditelje. Mi smo našim ćerkama, u okviru naših mogućnosti, pružili pre svega ljubav, slobodu izbora i podržavali smo ih na njihovom putu.

Ja zaista mislim da je važno pokušati, učiniti sve što možeš i makar malo doprineti da ova zemlja bude još bolja. Naša je odgovornost da mladosti, našoj deci, stvorimo šansu da i ovde mogu da ispolje svoj intelektualni kapacitet i svoj stručni nivo i omogućimo da im budućnost ne bude neizvesna.

BEG IZ BEOGRADA

Od gradske vreve uvek bežim na isto mesto, i to u ženinu porodičnu kuću u selu Miliva kod Despotovca. Evo sada, u zimskom periodu, ustanem i prvo nacepam drva za ogrev, pa očistim sneg, ako je napadao, a onda idem u posete kod rodbine i prijatelja. To je izuzetan kraj, prelepa Resava. Veličanstven trenutak je i kad u proleće priroda počinje da se budi, lepo je i leti, kad sve procveta i kad krenu pčele da obleću, berba voća i pravljenje rakije takođe je doživljaj. Jer, to je Srbija! Prelepa zemlja, pitomina naših predaka.

O ŽIVOTU

Ima više trenutaka u životu kad ljudi podvlače crtu i rekapituliraju život. Meni je šezdeseti rođendan protekao u veoma dobrom raspoloženju. A onda je došla korona. Uplašio sam se da ću umreti! I to je normalno, ljudski. Pripadam generaciji iz koje su mnogi ljudi sada s nama samo u mislima, kao drage uspomene. Uspomene su u duši, deo su nas, čine nas ljudima. Bez uspomena nema ni nas. To je život.

Velika partnerka: Jedna je Sonja Savić

Moje prijateljstvo sa Sonjom Savić datira iz perioda kad sam imao sedam godina. Bili smo kao brat i sestra. Tako smo i rasli, završili fakultet zajedno.

Sonja je meni u profesionalnom smislu značila mnogo, jer je bila jedan od prvih glumaca koji su počeli da čitaju klasičnu tehniku na potpuno nov način. To je kasnije uporno plasirala i u svom pozorišnom i filmskom radu. To je bila njena prednost. Sonja je u suštini bila nosilac novog vremena i jedne dobre ideje koja se pojavila i u vizuelnim umetnostima, ali i u muzici tog vremena. Imala je neverovatnu energiju, veliki drug je bila. Uticala je na sve nas i verovala u našu posebnost. Pored nje i mi smo poverovali da je sve moguće. Tada je barem tako izgledalo...

Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Tamara Trajković