Najnovije vesti

NEVEROVATNA ŽIVOTNA PRIČA RATKA SVILARA: Sedam operacija, četiri dana u komi
Foto: Privatna Arhiva

ispovest

NEVEROVATNA ŽIVOTNA PRIČA RATKA SVILARA: Sedam operacija, četiri dana u komi

Moja životna priča

Bio je jugoslovenski Konan pre nego što se Švarceneger i pojavio na filmu. I Zdravko Čolić pre Zdravka Čolića. Dočekao je između stativa, kao profesionalni igrač, 47. godinu! Dočekao je i da njegov sin bude najmlađi golman u istoriji Lige šampiona. Dočekao je i četvoro dece i četvoro unučadi. Konačno, više ne bran

Eh, šta ti je sudbina. Terali su me svi u školi na rukomet, ipak, to je bila Crvenka, grad tog sporta. Ali, tvrdoglav sam bio. Volim fudbal. Popustiše! Možeš na fudbal uz jedan uslov: nogom da igraš - ne može. Hm, dakle golman? Toliko volim fudbal da pristajem i na to. Rešeno. Biću golman!

Bezbrižno detinjstvo prekinuto je 1962. godine kada pobegoh grobaru s lopate. Ja, dete, 12 godina. Stomak me je boleo, otišao sam u januaru kod jednog doktora Nemca i on mi reče da sam dobio stomačni grip. Tako sam pet dana bio kod kuće u bolovima, a ispostavilo se da mi je puklo slepo crevo. Dobio sam sepsu trbušne duplje, isekli su mi nekih 50-60 centimetara creva. Jedva sam ostao živ. Od tada, ceo život imam problem sa stomakom. Ali šta ćeš, živi se. Detinjstvo mi je, osim toga, bilo lepo. Moralo je da se uči, bio sam odličan đak do petog, šestog razreda, a onda malo popustio. Uh, jedva sam čekao da se završi čas pa da idem na trening. Posle osnovne, upisao sam srednju Mašinsko-tehničku školu u Kuli. Nije bilo lako, svaki dan autobus pa do Kule, a onda nazad, fudbalski trening... Najveći problem bile su smene. Jedne nedelje pre podne, jedne po podne. A treninzu su uvek bili u isto vreme. Problem. Morao sam nazad u školu u Crvenku, vratio sam se tu u Zanatsku školu i završio je. Kasnije u Novom Sadu upisao sam Organizaciju rada pa i to završio. Nikada mi ništa od škola koje sam završio nije trebalo, tokom života, a i sada, bavio sam se drugim stvarima. Fudbal mi je bio prioritet, došao sam do prvog tima Crvenke i obezbedio mesto među stativama. Bili smo na pripremama u Metkoviću 1969. godine. Tokom prve četiri godine, posle operacije koju sam ima kao 12-godišnjak, nisam imao većih problema, ali potom na svaka tri-četiri meseca naiđu tri dana kada me baš boli stomak. Ali me to i prođe, budem ok, idem dalje. Pred put u Metković baš sam kazivao mami: - Desiće mi se "ono" na pripremama. Tada je vreme, prošla su tačno tri meseca. I bi tako. Bili smo u vozu kada je počeo nesnosan bol, izneli su me iz voza u Sarajevu. Taksi, pravac bolnica Koševo. Creva su mi prirasla, morali su sve to da seku. Moja druga operacija, a imao sam ih sedam. Da, dobro ste pročitali - sedam.

Doživotna zabrana  

Ratko, fudbal ti je zabranjen. Doživotno - glasi obaveštenje koje sam dobio od doktora posle operacije na Koševu. Zabranjeno mi je bilo kakvo bavljenje sportom i dobio sam strogu dijetu. Posle mesec i po, dva, oporavio sam se... Otišao sam na trening, ali nisu mi dali da treniram! Hteo sam da raskinemo ugovor, oni ni na to nisu pristajali, pa su odlučili da me pošalju sa Jeftom Guzinom iz uprave klub u Sarajevo kod doktora koji su me operisali da bi čuli šta oni imaju da kažu. Došli smo u bolnicu na Koševu, kod doktora Prcića i Radića. Rekoh im: - Doktori, govorili ste mi da ću normalno moći da igram fudbal posle operacije. - Ratko, mi smo te samo tešili. Nema ništa od sporta, nažalost - odgovoriše mi.

Fudbal ili se ubijam Razočaran onim što sam čuo u Sarajevu vratio sam se u Crvenku, ali s jasnim planom. Igraću fudbal! Nikola Basta, tadašnji predsednik Crvenke, bio je za to da počnem da treniram uz jedna uslov. Potpis tate i mene da to radimo na našu odgovornost. Tata nije bio za to. I onda je usledio čuveni dijalog: - Tata, ima ona jedna topola između Crvenke i Sivca. Znaš gde je? - Znam, pa? - E, nagaziću sto pedeset na sat i zakucaću se u nju! Ili ću se ubiti ili igrati fudbal! Treće nema. Ne bi mi tata nikada to potpisao da nisam pretio, šta ćeš, morao sam. Potpis! Ponovo trening. Je l' treba uopšte da kažem koliko sam bio srećan?

Ratko Svilar
Mile Svilar, Ratko Svilar, Benfika, Iker Kasiljas, golman, rekord
foto: Printscreen
Ratko Svilar
foto: Privatna Arhiva

Četiri dana u komi  

Godina - 2009. Ni dan-danas nemam objašnjenje... Nedelju dana ranije kupio sam roštilj na plin koji nikada do tada nisam imao. Uvek sam koristio ugalj. Bio je baš neki vreo dan, preko 30 stepeni. Sin Mile je išao da gledao meč Beršot - Standard, supruga Marijana je radila nešto po dvorištu, a ćerka Dunja je takođe bila kod kuće. Ja sam se bavio roštiljanjem. U jednom momentu otišao sam u kuću da uzmem viljušku za okretanje mesa, kad začuh Marijanu: - Ratko, Ratko, izgleda da se nešto zapalilo kod roštilja! Izleteo sam napolje i video plamen. Marijana je napunila lavor s vodom i ja sam polio plamen. Nažalost, to je bilo kao da sam polio benzinom, a ne vodom. Ali ko će u tom momentu da razmišlja i da zna da je mokro ćebe rešenje... Izgorelo mi je lice, ruke, prsti... A dodatni problem - auto mi je bio ispred ulaza u dvorište i vatrogasci nisu mogli da prođu. Došao sam nekako do ključeva od automobila i uspeo da ga pomerim. Seo sam na livadu i gledao kao mi nestaje nešto što sam gradio ceo život. Kako tu malu vatricu nisam uspeo da ugasim, pitam se u neverici i tuzi. Jurila me je Hitna pomoć, došli su tu, odvezli me... Odmah su me prebacili u Brisel i naredna četiri dana bio sam u veštačkoj komi. Šta su oni tada trpali od lekova u mene - pojma nemam, ali sve me je to drastično promenilo. Postao sam mnogo nervozniji, napetiji, to sam iskazivao i na najbliže. I sve do dana kada je predsednik Antverpena došao kod mene: - Ne mogu više. Dunja je bila tu. Pitao je i nju, dete kaže: - Tata je stalno dolazio ljut i nervozan. To je bio kraj moje trenerske priče. Naprosto, moralo je tako da bude. Posvetio sam se renoviranju kuće koja je pre požara procenjena na 650.000 evra. Posle - na 50.000 evra. Inače, supruga Marijana je osigurala kuću, što nisam znao, pa je s te strane mnogo lakše.

Karijera za ponos  

Kada otvorim album fudbalskih uspomena... Proglašen sam za najboljeg golmana u istoriji Crvenke. Isto i u Vojvodini zajedno sa Ilijom Pantelićem. Isto i u Antverpenu. A tu sam i dobio mesto među deset najvećih fudbalera koji su nosili dres kluba u istoriji dugoj 140 godina. Vredna priznanja, znače i dan-danas, nema šta. Kod kuće u Antverpenu imam dosta uspomena iz tih dana. Trenutno sam u Lisabonu, kod Mileta. Tu smo uz njega, brani sada za "B" tim Benfike. Srećom, prenose utakmice na televiziji, inače bi mi baš teško palo da ne mogu da ga gledam. Antverpen, Lisabon, Crvenka... Uvek volim da dođem kući, u moju Crvenku. Nažalost, ove godine nismo išli zbog pandemije, nadam se da ćemo uskoro doći. Napravio sam u kući veliku dugačku prostoriju gde se okupljamo kada dođem. Tu je i dugačak sto i na kraju, na zidu tri fotografije - tatina, mamina i Titova.

Ratko Svilar
foto: Privatna Arhiva

Doktor: Ratko, jesi li normalan?!

Imao sam 19 šavova posle jedne operacije, a 13 dana kasnije bio je meč protiv Crvene zvezde. To nisam mogao da propustim.

- Jesi li ti normalan, pa gde ćeš odmah da igraš?! - rekao mi je doktor, a ja sam mu odgovorio:

- Dobro ću da se obučem. Ipak sam branio.

Kiša? Odlično, trening u oranju!

Moj trener, čuveni Bata Pane, prvi put me je pozvao na trening... Skinuo majcu, stavio da bude gol i šutirao mi. U to vreme, trener pionira Crvenke Varga video me je kako treniram i rekao mi da dođem. Bata Pane je sve vreme bio uz mene. Voleo je da radi, a ja sam to voleo još više od njega. Vodio me je u oranje, kada je kiša - trening u oranju pa pesak za skok udalj, da se tu bacam i branim. Šutirao mi je raznim loptama, pa medicinkama. Toliko sam vremenom postao siguran u sebe da sam u jednom momentu rekao:

- Vodite me u Bajern, skinuću Sepa Majera s gola!

Kurir sport / Miloš Bjelinić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...