Prvo čega se u životu sećam jeste miris starih dasaka vranjskog pozorišta, mastiksa - lepka kojim su glumci lepili brkove i brade, kao i bonara - spreja kojim su prskali svoju kosu da bi je posedeli. Miris mamine spavaćice, koju sam grlio dok se ona i tata ne vrate s predstava uveče. Miris pečenih paprika od kojih se pripremao ajvar i koji je dopirao iz dvorišta starih vranjskih kuća. Miris tatinog duvana, koji se osećao u našem stanu, ali i u pozorištu, koje nam je bilo druga kuća.
Beograd i odlazak na jug
Imao sam dva meseca kad smo se iz Beograda preselili u Vranje. Otac se prijavio na konkurs za direktora pozorišta u Vranju, "Simpo" je poslao furgon u koji smo se upakovali, i tako 3. maja 1972. stigli u grad u kojem pre toga moji roditelji nikad nisu bili. Hrabro, ali kako kažu, sreća prati hrabre. Prva sećanja vezana za Beograd su ona kad smo vozom putovali iz Vranja i preko Rakovice ulazili u veliki grad. A u vozu i desetak sati puta, jeli pile, spavali, gledali kroz prozor, iščekivali da se Beograd u punom sjaju pojavi što pre. Više pamtim odlaske u Solun, jer je bio bliži.
Odrastanje
Imao sam idilično detinjstvo, danas gotovo nezamislivo. Mirno, porodično, srećno. Obožavao sam svoju učiteljicu Lelu Ćirković, svirao violinu, trenirao rukomet, glumio, a onda i započeo prve korake i kao reditelj još u osnovnoj školi. Starija sestra Ana bila mi je večiti uzor. Bila je uvek pametnija, mudrija, skromnija... i danas je tako. Kad sam upisao režiju u klasi profesora Svetozara Rapajića, Ana je bila na četvrtoj godini glume. Roditelji nikad na nas nisu vršili pritisak, ali je tata znao da kaže da će njegova ćerka biti glumica. Oduvek je bio slabiji na Anu, ona na njega više i liči. Jedini put napio se kad mu se ćerka rodila. Ali i mene je podržavao u svim poslovnim i životnim odlukama. Do njegove smrti, svake noći oko ponoći, čuli smo se telefonom da, na relaciji Vranje-Beograd, iskomentarišemo sportske i pozorišne događaje. Veoma je voleo predstave koje sam režirao u prištinskom Narodnom pozorištu ("Golubnjaču" i "Sabirni centar"), jer je rođen na Kosovu. Ipak, posebno je cenio moju predstavu "Balkan nije mrtav", u kojoj je i Ana igrala, a radili smo je za PPP (Preduzeće za pozorišne poslove) Ljube Tadića i Radeta Šerbedžije. Činilo mu se da su naši uspesi mnogo godina kasnije opravdali njegovu, inače tešku, odluku da napusti Beograd i da se "Simpovim" furgonom preselimo u Vranje. Jer, tu smo nas dvoje imali sve uslove da umetnički odrastamo.
Roditelji
Majka Ljiljana bila je svetska atrakcija. Ona je po povratku iz Amerike donela u Vranje nosiljku za bebu, i tako me privezanog uz sebe 1972. nosala po pijaci i korzou. Nastavila je čitavog života da bude moj oslonac, moja nosiljka u kojoj sam se osećao kao beba. Otac Radoslav, misionar koji je s Televizije Beograd i sa dva završena fakulteta odlučio da se preseli u grad kojem je posvetio život. Vodio je teatar "Bora Stanković" 37 godina. Od kada smo stigli u Vranje pa do smrti 2009. godine. Moj anđeo čuvar. Moj svakodnevni sagovornik i danas, kad nas dele samo različite kosmičke dimenzije.
Koreni
Naši koreni su s Kosova. Radivojevići su poreklom sa Skadarskog jezera, skućili su se na Kosovu, u selu Sredska iznad Prizrena, otac je rođen u Podujevu, živeo je u Uroševcu. Majka je poreklom Hercegovka od Dabića, selo Žrvanj, kod Ljubinja, kasnije naseljeni takođe u Uroševcu, a zatim u selu Kačarevo u Vojvodini, do poslednje selidbe u Beograd.
Muzička škola
Pored sporta, išao sam i u nižu muzičku školu. Svirao sam violinu. Govore da sam bio talentovan i vrlo muzikalan. To osnovno obrazovanje pomoglo mi je u radu na brojnim mjuziklima u karijeri. Tako da se svako ulaganje u sebe pre ili kasnije isplati.
Devedesete, nakon trećeg razreda gimnazije, polagao sam prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek pozorišna i radio režija. Ušao sam u uži izbor, ali nisam primljen. Godinu dana kasnije sam upisao režiju. Studirajući u teškom vremenu, sećam se čestih odlazaka peške od kuće u Krnjači do FDU na Novom Beogradu. Nije bilo prevoza, fakultetska menza se svela na supu i prazan pasulj. Odlazak u vojsku sam odložio zbog studija. Ali ratno stanje se osećalo na svakom koraku.
Studije
Bio sam odličan student. Na trećoj godini i dobitnik nagrade iz Fonda "Dr Hugo Klajn" kao najbolji student režije. Na vreme sam shvatio da je režija zanat i da se ona može naučiti za te četiri godine, a da će možda iz tog zanata nekada proisteći i umetnost. Diplomirao sam 2000. godine 22. juna. Iako sam fakultet završio u roku 1995, čekao sam pravu priliku za diplomski rad, i omogućio mi ju je čuveni profesor dr Vladimir Jevtović, koji je te godine postao upravnik JDP. Predložio mi je da uradimo "Koštanu" Bore Stankovića. Moj san. Mnogi je iz ličnih razloga nisu voleli ni prihvatili, ali meni ostaje zabeleženo da sam diplomirao s desetkom u klasi velikog profesora dr Svetozara Rapajića, a da je čuveni teatrolog i kritičar Muharem Pervić u Politici pisao da nikad nije video bolju "Koštanu", ni predstavu a ni samu Koštanu, koju je čarobno igrala danas moja supruga Milena Vasić. Dovoljno.
Mjuzikl
Publika najviše voli kako radim mjuzikle. Prvi sam postavio 1995. godine - "Pucnji na Terazijama", rađen po filmu Vudija Alena "Pucnji na Brodveju". Na poziv tadašnjeg upravnika Dušana Golumbovskog i umetničkog direktora Kokana Mladenovića. Tadašnji kritičar Politike Ivan Medenica napisao je naslov kritike "Ćorci na Terazijama" parafrazirajući naslov i domet naše predstave. Danas mi je to baš duhovito, ali tada je bilo vrlo pedagoški za moj dalji rad na Terazijama, jer sam u nastavku karijere mnogo studioznije pristupao tom žanru i tako su nastali "Producenti", "Mamma Mia" i "Fantom iz Opere".
Režija života
"Producenti" su možda i moja najbolja predstava. Imao sam tu sreću da je posle nemogućnosti da nastavi rad na ulozi Maksa Bjalistoka, Dragana Vujića Vujketa mogao da zameni Nebojša Dugalić i, po meni, napravi svoju ulogu života. Naravno, iz te saradnje rodila su se i mnoga druga prijateljstva. Čast je i ogromna privilegija, a da ne govorim o zadovoljstvu, biti savremenik i prijatelj, i to bliski prijatelj Laneta Gutovića, Nikole Simića i Vlaste Velisavljevića, to je nešto što ostaje zauvek u mom srcu, u mojim sećanjima. Radili smo divne projekte, ostaće zauvek TV serijal "Mala istorija Srbije", u kojoj su Lane i Vlasta bili čarobni, a Nikolu Simića sam preko "Producenata" prvi put uveo u mjuzikl i to je već istorija.
Razočaranja
Radio sam i film "Zona Zamfirova 2".Veliko razočaranje u svakom smislu. Bez obzira na niz odličnih uloga pre svega Milana Vasića, i velikog napora autorske, glumačke i tehničke ekipe da se film dogodi. Potrošenih pet godina života. Mnogo grešaka oko celog projekta. Veliki finansijski neuspeh, pogrešna odluka da se uopšte taj film radi. Ostao je veliki ožiljak u mojoj biografiji. Teško mi je da se vraćam na tu temu. Nisam čovek filma.
Narodno pozorište
U Narodno pozorište u Beogradu sam prešao nakon 12 godina provedenih na FDU na katedri za glumu, kao pedagog, i nakon četiri godine provedene u JDP kao stalni reditelj. Tadašnji upravnik Dejan Savić smatrao je da sam potreban kao reditelj sa iskustvom i Drami i Operi, ali kao čovek koji bi mogao voditi Dramu kao direktor, s obzirom na to da su već svi zaposleni reditelji i dramaturzi kuće bili na toj poziciji. Nevoljno sam prihvatio tu ponudu znajući kakva muka me čeka na toj poziciji. Ali to je bio moj odgovor lojalnosti kući u koju ulazim. Kanonada koja je usledila ka Saviću vrlo brzo, pa indirektno i prema meni, od strane dela zaposlenih samo mi je olakšala odluku da se u takvoj atmosferi ne može raditi na način na koji ja želim. Zahvalio sam na ponudi i ostavio kolegama da sami istraju u svojim borbama.
Dolazak u BDP
Prelazim u Beogradsko dramsko pozorište 2019, što je bilo apsolutno neplanirano, čak i u snovima. Međutim, inicijativa čelnih ljudi Grada Beograda da sam ja čovek koji će BDP vratiti stari sjaj je bila toliko konstantna da sam u jednom trenutku i poverovao u nju. Nisam se pokajao. BDP je teatar po mojoj meri. Narodnopozorište ili bilo koje drugo - ne!
O Šerbedžiji
Velikog Radeta Šerbedžiju sam pozvao čim sam konkursom izabran na mesto direktora. To je bio moj prvi target. Vratiti Radeta posle 30 godina u BDP i Beograd. Bog nas je pogledao. Upravo je tada počela realizacija predstave "Ko se boji Virdžinije Vulf" u teatru Ulisis na Brionima. To je, inače, komad kojim je Rade završio svoju pozorišnu priču u BDP pre ravno tri decenije. I sada se ponovo poklapa s mojim dolaskom. Naravno, ušli smo u koprodukciju. I Rade i Lenka Udovički su nam otvorili vrata velikog pozorišnog sveta. Hvala im na poverenju.
Ulazak u politiku
Godine 2009. Rasim Ljajić je odlučio da formira SDPS. Politika mi nije bila nikad predmet interesovanja. Međutim, jedan naš zajednički prijatelj me je uveravao da je Rasim čovek koga treba podržati u svakom smislu. Toliko me je danima uslovno nagovarao da sam na kraju odlučio da upoznam Rasima. Nakon prvog susreta, poželeo sam da budem deo njegovog tima. Da svojim znanjem i životnim iskustvom budem potpora njegovoj politici, bez želje i ideje da i sam budem profesionalni političar. Spadam u osnivače SDPS i potpredsednik sam stranke od osnivanja. Nikad nisam bio ni na jednoj javnoj funkciji, do pozicije direktora BDP, za koju smatram da je rezultat mog profesionalnog, a ne političkog života. Saradnja i prijateljstvo s Rasimom je moje veliko zadovoljstvo.
Privatni život
Dva puta sam se ženio. Prva ljubav dogodila mi se još u vrtiću. Ćerka moje vaspitačice, zvala se Vukica. I kad sam poželeo da kažem mami da sam se zaljubio, mnogo sam se mučio da izgovorim, dok me mama nije pitala: "Ma, da se ti to nisi zaljubio?" Odmah sam ispalio - jesam! Imao sam šest godina. Teško sam u životu, pored smrti oca, podneo i razvod. Jako stresno, kako bih drugačije. Ali kad nema izbora, to je ipak najbolji izbor. A onda je došla Milena. Tražio sam Koštanu za glavnu ulogu. Težak zadatak. Da ume da peva, igra, glumi... već sam bio u pat-poziciji da je neću naći. Moja sestra mi je javila da je u nekom časopisu videla intervju s nekom mladom glumicom koja bi mi možda bila zanimljiva. Otišao sam u Atelje 212 na predstavu "Džil i Džon" i ugledao u prvom minutu Milenu Vasić. Ne da sam znao da će biti Koštana nego sam znao i da će mi biti žena.
Godinama se piše na temu moje veze sa Slobodom Mićalović i ne znam koga to više zanima. Pa da stavimo tačku. Sloboda je moja drugarica i želim i njoj i njenoj divnoj porodici sve najbolje.
Deca
Najsrećniji trenuci u mom životu bili su rođenje mojih sinova Vuka i Lava. Vuk se rodio 2005. iz braka s Lanom Krunić a Lav 2015. iz braka s Milenom. Ti naši prvi susreti u porodilištu "Narodni front" nakon oba porođaja, koje je izneo moj zet i čuveni ginekolog dr Dejan Dimitrijević, božanski su susreti. Trenutak kad ugledate prvi put svoje sinove je nemerljiv s bilo kojim osećanjem sreće i ljubavi u životu.
Poruka za kraj
Kaže Bora Stanković da umetnost služi tome da zavolite svoje bližnje. Neka sva moja umetnost služi tome i moja misija je ispunjena. A tragovi te umetnosti će ostati i nakon mene, verujem...
Ljubav prema Zvezdi je večna, Terzić mi je postao kum
Zvezda je posebna priča. Što je Ljuba Tadić govorio - sve ljubavi su promenljive, samo je ljubav prema Zvezdi večna. Ogromna strast, radost, patnja. Fudbal i košarka su moje velike ljubavi, a i mojih sinova. Redovni smo na utakmicama. Pravi fanatici. Osim navijačkog odnosa, od 2016. godine sam i član UO FK Crvena zvezda, a od 2019. godine i predsednik fondacije fudbalskog kluba. Velika čast i obaveza. Stekao sam i velike prijatelje kroz navijačke dane. Zvezdan Terzić mi je postao kum, Vladan Milojević, Dejan Stanković i Dejan Radonjić dragi prijatelji.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
