Nosiš šta ti je dato. Nisam od onih depresivnih da, kad je teško, čekam da se sve završi jer život nema svrhe. I u malim stvarima može da se nađe neko zadovoljenje. Život je lep, bolan ili radostan.
Takav je. Najgore je kad je dosadno i ravno, kad čovek ništa ne proživljava. Živo je biće. Potrebni su mu i padovi i usponi, i sreća i suze... Sve je to emotivno bogatstvo koje treba iskoristiti. Mora se živeti, zaista.
Porodica
Prvo čega se sećam jesu trenuci kad smo bili zajedno. Nas troje kao porodica. Jednom smo za novogodišnju noć izašli napolje da pravimo Sneška. Verovatno je bilo osam uveče, a meni je delovalo kao da je ponoć jer je bio mrkli mrak. Pamtim Dubrovnik i moja prva letovanja. To mi je, pored Beograda, moj drugi grad jer smo u njemu provodili sve slobodno vreme, bez obzira na to da li je leto ili zima.
Sećam se i kako smo tata i ja bacili mamine nanule sa terase hotela na krov susedne zgrade. Tih sedamdesetih nosile su se drvene nanule na visoku štiklu, koje je moj otac prezirao! Onda je predložio: "Hajde da bacimo mamine nanule." To mi se učinilo velikim događajem, kao, uradili smo nešto bezobrazno. Ne mogu da se setim da li se mama naljutila, verovatno nije pošto smo nastavili da letujemo.
Sama u hotelu
Uveče bismo svi u isto vreme legli da spavamo. Zaspim, a probudi me konobar koji donese hladnu večeru. Vidim da sam sama i uplašim se. Mama i tata, u stvari, sve naprave da se ja uspavam, a onda oni odu u život. Kad me taj konobar probudi, ja onako u pidžami siđem u hol hotela, gde je puno ljudi, sve je živo, i ne vraćam se u sobu dok se oni ne pojave. Plašila sam se da budem sama, ali i mraka, kao i svako dete.
Dubrovnik
Dubrovnik i Rovinj su u to vreme bili, da se niko ne uvredi, dva beogradska grada. U Dubrovniku su postojale Letnje igre, na koje je išao ceo taj intelektualni, umetnički, pa i politički svet. U Beogradu su postojale kafane gde su intelektualci razmenjivali svoje misli, družili se, stvarali grad, društvo, umetnost... A onda bi svi leti išli u Dubrovnik. Na Letnje igre dolazili su glumci i reditelji iz cele Jugoslavije, pa i svetski umetnici i bilo je normalno da tome prisustvuješ ako si iole vezan za glumu i umetnost uopšte i prema njoj gajiš strast.
U okviru tog festivala su i koncerti, izložbe, promocije knjiga, pa je tako moja majka tamo radila i predstavu "Ričard II" sa pokojnim Radkom Poličem. U Dubrovniku smo stekli prijatelje, pa sam se i ja vezala za taj kraj i to more, tako da sam i posle svega što se izdešavalo nastavila tamo da idem. I uvek sam jedva čekala da se vratim u Dubrovnik. Kada sam kasnije jedno vreme radila u Crnoj Gori, a za Hrvatsku je bila potrebna radna viza da bih uopšte otišla tamo, uspevala sam da je dobijem i opet odem do Dalmacije.
Francuska ulica
Rođena sam 5. juna 1973. u Beogradu. Moji se nikada nisu venčali. Zabavljali su se kad je mama ostala u drugom stanju, ali nisu imali gde da žive zajedno. Bilo je to drugačije vreme, oboje umetnici, verovatno malo i drugačiji ljudi. Svako je živeo sa svojim roditeljima jer nije imao gde. Mama je sa svojima stanovala u Francuskoj ulici, tu su imali stan, i tu su me doneli iz porodilišta, a tata na Crvenom krstu. Dolazio je uveče da me okupa i uspava, i tako je bilo sve dok posle godinu dana nisu dobili stan u Bloku 70 na Novom Beogradu. Dodeljen im je preko konkursa od strane Narodnog pozorišta, za život, ali i kao atelje za moga oca. Tada je u tim prvim novobeogradskim građevinama pored Save mnogo umetnika dobijalo stanove i bilo je i mnogo slikara u komšiluku.
Tunel i klizalište
Blokovi 70 i, odmah pored, 45 bili su identični, a prekoputa su se nalazile stepenaste zgrade u sklopu blokova 61, 62, 63 i 64. Sve između bile su peščare koje su lagano ozelenjavale i pretvarale se u livade sa ponekim žbunom. Ali, kad se ide od Brankovog mosta ili Gazele, ničega nije bilo do Bloka 70. Sve ravno i pusto. I naša Ulica Jurija Gagarina imala je samo dve trake.
Još pamtim ispred Gazele podvožnjak ispod železnice, jer mi je prolazak ispod njega u trajanju od dve i po sekunde delovao kao ulazak u tunel! Tek su kasnije proširili Jurija Gagarina da bude bulevar. U Bloku 44, u rupi od peska spremljenog za neka nova zidanja, kiša i snega bi zimi stvorili baretinu. Kad zaledi, deca se tu klizaju. Mojoj sestri od strica roditelji su dozvoljavali da ide na to klizalište jer im je bilo prekoputa zgrade, a meni su rekli da ni slučajno ne odem.
Triglav na Novom Beogradu
Danas retko ko više planski gradi. Sve je u kvadratima, a blokovi su imali širinu. U onom ozloglašenom komunizmu i socijalizmu mislilo se na čoveka, a ne samo na lovu, razmišljalo se i da deca ne pređu nijednu ulicu dok dođu do škole. I naš kraj je bio fantastičan, divno zamišljen. Svaki blok ima školu i obdanište, poštu, banku, apoteku, knjižaru i supermarket. Na svake dve-tri zgrade bilo je po igralište, onda Sava i šetalište...
Danas ljudi veoma žele da žive po tim blokovima, naročito oni sa decom. Kad nekad tuda prošetam, setim se sankanja zimi i tog brdašceta, koje mi sada deluje kao mala neravnina, a onda mi se činilo kao brdo. Jedva sam čekala da porastem pa da mogu da idem na Savski nasip, gde su se sankala starija deca. Iako mi sada i on deluje smešno, u mojim očima to je tada bio Triglav!
Duh sela u gradu
Moji nana Jelena i deda Milan imali su kućicu sa baštom na Krstu. Bila je to moja mala oaza. Tu je bilo svega što su neka deca imala na selu: ljuljaška i cveće, jurila sam guštere i otkopavala njihova jaja, sahranjivala papagaja u dvorištu... Osećala sam toplinu kućice, baštice i normalnog života, a ne onog betonskog novobeogradskog, koje je neko moderno vreme donosilo. Dete kad crta kuću, uvek je sa krovom i dimnjakom iz kog ide dim. Ovde sam se susrela i sa loženjem vatre i pravljenjem zimnice. Imali smo trešnju, dunju, kajsiju...
Ali otkad je nana umrla, nisam prošla tom ulicom. U tom kraju su krenuli da se zidaju soliteri. Svaki put kada prođem Ulicom gospodara Vučića, iz koje se vidi naša Gospićka ulica, samo bacim pogled da nije iznikla neka zgrada. Ako nije, znam da i dalje kuća stoji i da neko u njoj uživa, što je meni posebno drago. Ali nemam hrabrosti da prođem baš pored nje.
Poreklo Minića
Pravo poreklo, naravno, uvek je crnogorsko. Tako bar svi kažu kad kopaju po porodičnoj istoriji. Minići su došli još sa seobama u Srbiju, a naša porodica se nastanila u Boleču. Iako danas pripada Beogradu, to je bilo naše selo, odakle je pradeda. Imao je četiri sina. Moj deda je bio najstariji. Otac mu je kupio tu kućicu na Krstu kad se oženio. Drugom je kupio knjižaru, svakom po nešto, a najmlađi je ostao u Boleču i nasledio imanje. Pradeda je inače bio imućniji seljak, imao je stoku i zemlju. Sinove je školovao i slao ih u veliki grad. Tako smo mi stigli na Crveni krst.
Glumački koreni
Mamin tata Milorad Spasojević je rođen u Andrijevici kod Berana. Imao je dve sestre, a poslat je na školovanje, kao i sva sirotinja tada, u vojnu školu u Beograd, gde je imao bogatog ujaka. Imam neke njegove fotke u uniformi, ali ne razumem se mnogo u činove. Nisam nikada pričala s njima o tome kako je deda postao glumac, ali pomoću nekih pisama i fotografija pretpostavljam da ga je vuklo pozorište, pa se odmetnuo i počeo da se bavi glumom. Kako, kada i gde, pojma nemam. Iako nije školovani glumac, išao je po celoj Jugoslaviji i radio po profesionalnim pozorištima, čak igrao i s nekim kolegama s kojima sam i ja kasnije sarađivala. Na primer, igrao je u diplomskoj predstavi Dejana Mijača.
Oženio se u Beogradu, a onda je došao rat. Vremenom su se baka i deka seljakali, sa porodicom je išao za ulogama, tamo gde mu ponude angažman i birao je veoma šta će da igra jer su to uvek morale da budu glavne role. Takođe, morali su da mu ponude i stan gde bi se smestio sa porodicom. Ipak, uvek bi se posvađao posle dve-tri sezone i išao dalje. Bio je čudan, nervčik, koji nije bio zao ni loš, ali je bio pravi dramski glumac i u životu i na sceni. Sve je bilo predstava. I danas kad idem po gostovanjima, nema mesta gde mi ne kažu da je tu igrao i moj deda.
Baka Hilda je bila folksdojčer. Austrijanka rođena u Beču, pa je sa roditeljima došla ovde. Imala je dva rođena brata. Oni su se školovali, a devojke su uglavnom učile ručni rad. Baka je znala da šije i veze, pa se uz dedu bavila time u pozorištu. Imali su samo moju mamu.
Male traume iz detinjstva
Uvek smo imali neke kućne pomoćnice i žene koje su moji pronalazili da bi me čuvale, a nisu imali pojma kome su me ostavljali. Bilo je svega i svačega. Ali čim se otvorio vrtić, upisali su me. Nisam bila druželjubivo dete, a takva sam i ostala. Nisam komunikativna i ne prepuštam se tek tako ljudima, ali kad to uradim, znači da sam izabrala. Ali nije to obdanište dugo ni trajalo. Ipak, upamtila sam užas od prvog zimovanja. Nisam ni prijavila mojima da to postoji, a kad su ih vaspitačice pitale što me nisu pustili, objasnili su da i ne znaju za zimovanje i bogzna kako me prijavili naknadno, samo da budu slobodni tih nedelju dana.
Za mene je to bio pakao. Ajde što sam išla, nego nisam bila sa svojom grupom pošto sam zakasnila, pa su me smestili u grupu s decom koju nisam ni poznavala. Bila sam najveća, pa sam svima vukla sanke. Na kraju ostadoh najmanja... Ali sećam se tog Goča i odmarališta Crvenog krsta. Užas! Pa me još otac spakovao u vojnički džak sa zalepljenim slovom "I". Ta kreativnost mojih roditelja umetnika i te kako me je ponizila. Tata je inače obožavao da ide na vojni otpad u Ulici Tadeuša Košćuška i kupuje sanduke za cveće i razne gluposti, pa tako i taj džak u koji me je spakovao. Kako god, plakala sam kad sam se vratila kući, a kad su me pitali što plačem, rekla sam od sreće. To su te male traume iz detinjstva.
Polazak u školu
Iz vrtića je dosta nas prešlo u isti razred u OŠ "20. oktobar". Tata me je odveo da vidimo gde će biti moje I-9, a potom me tog prvog dana niko nije pratio. Mahali su mi samo s vrata. Učiteljica se zvala Agneza Štampar. Bila je mnogo fina žena, posle je otišla u Nemačku. Znam da smo, kad smo pošli u peti razred, svi plakali za njom po bloku jer odlazimo od učiteljice, kao da je ne znam šta. Valjda tinejdžeri vole da cmizdre. Posle dobiješ razrednog i sve isto, idemo dalje.
Niko me nije kontrolisao, niti se bavio mnome u školi. Kad nešto ne znam ili dobijem lošu ocenu, sednem i učim. Popravljala sam ocene pre roditeljskog sastanka, i sama sam se bavila tim školskim problemima. Ali bila sam uvek odličan đak. Ganjala sam taj visoki uspeh. To što nisam imala Vukovu diplomu kasnije me je koštalo pri odabiru gimnazije, ali sam ipak uspela da je upišem.
Tramvajem u svet
Prvo sam želela da studiram arhitekturu, ali tu je matematika. A ja i matematika... Onda, pomislila sam bolje je gimnazija, pa ćemo videti šta posle. I, naravno, izaberem Petu beogradsku, društveni smer. Odmah su mi rekli da sa mojim uspehom ne gubim vreme tu. U Šestu bih se glatko upisala, ali ja sam želela neku školu u centru. Kad je odabir pao na Treću gimnaziju, nisam razmišljala o istorijatu škole, već mi je bilo važno da se pre i posle časova švrćkam po gradu. Želela sam da se otrgnem od Novog Beograda i krenem da se makar vozim tramvajem do škole i provodim vreme po gradu, koji mi je inače bio zabranjen za izlaske. Sama sam sebi upisivala kurseve jezika da bih se tek uveče vraćala kući.
Očarana baletom
Još kao dete krenula sam na balet i obožavala sam ga. Kad roditelji rade, a nemaju gde da me ostave, mama me je vodila u Narodno pozorište, koje sam znala kao svoj džep. U baletskoj sali rade vežbe, a ja sedim i gledam. Ili, ako bude baletski matine, ja odem u publiku. U to vreme je postojala potražnja da i pre podne bude baletska predstava. Kasnije, kada sam ostala sama sa tatom, više nije mogao da me vodi u školu "Lujo Davičo". U osnovnoj sam volela ritmičku sekciju i da igram, pravili smo predstavice, ali ništa nisam shvatala ozbiljno, niti sam osećala da glumom želim da se bavim. Valjda mi je bila bliska, pa su me tako birali.
Prva odbijena uloga
Sećam se i da sam išla sa mamom na Cres, gde se snimao film "Izgubljeni zavičaj". Pitali su me da statiram, a da mi plate deset dinara, ali nije mi padalo na pamet. Sad bih statirala vrlo rado, ha-ha-ha! Glumu sam kao dete doživljavala samo kroz te fantastične haljine, šminku, sve što šljašti. To mi je i danas ostalo, volim da šljašti. Kad kupim senku za oči, ako nije sa šljokicama, pare su bačene. Sve hoću da pobegnem od toga, ali su mi jednostavne stvari bez veze. Tako mi je jednom koleginica Aleksandra Janković ispričala kako me je prepoznala izdaleka na nekoj premijeri. Kaže: "Vidim neko mi maše. Nisam ponela naočare, ali vidim nešto šljašti, znala sam da si ti!", ha-ha-ha!
Mesec dana glume
Umela sam da učestvujem u kreativnim stvarima koje nisu naučne. Svašta sam umela da pipnem pa ostavim, i rukomet, košarku... A onda je tata u panici što sve napuštam video oglas kako traže nove članove za glumačku sekciju Radio Beograda kod Mike Aleksića. Otišla sam na prijemni, a nisam shvatila šta sve treba da se spremi i došla samo s recitacijom. Kada sam rekla da nemam imitaciju, Mika je rekao: "Dobro, primljena si preko veze." Znao je čija sam ćerka. I koliko god u javnosti nisam volela da se zna ko mi je mama, u glumačkim krugovima to nije bilo moguće. I hvala Miki, ali ja sam u grupi ostala mesec dana i otišla jer se nisam uklopila. Dosta sam introvertna, treba mi vreme da se sa ljudima opustim i sagledam ih. Milica i Ivan Zarić su bili moji zaštitnici jer smo se znali iz Narodnog preko roditelja.
Tati se dopalo što sam odustala od škole glume. Bilo je to pred kraj osnovne škole i već sam počela da se vozim sama autobusom po gradu, ali časovi su bili uveče kasno. Još pamtim kako sam se jedne večeri vratila sa tog časa. Ulazim u stan i zatičem upaljen televizor, nabodenu viršlu na viljušku, postavljenu večeru, a njega nema. Toliko je poludeo što je kasno, pa je krenuo da me traži.
Umetnički razred
U gimnaziji mi se desilo neko čudno odeljenje. Ove godine smo slavili 30 godina mature. Razredna je govorila da smo je nervirali time što smo svi bili umetnički nastrojeni, a ona je volela red, rad i disciplinu. Uvek bismo čas književnosti zamenili predstavom o nekom delu, samo da ne bismo morali da odgovaramo. Kasnije je dosta nas otišlo na FDU iako niko ne bi očekivao da će svi ti petičari i vukovci protraćiti vreme na nekom tako ludom, umetničkom fakultetu.
Kada sam počela da razmišljam šta bih upisala, više sam volela jezike i putovanja, upoznavanje sveta. Međutim, realnost je bila na strani glume, koja, iako nije bila moja strast, u njoj sam se najbolje snalazila i posle treće godine uspela sam da upišem akademiju. Sada bih rekla, neki bolji životni put ostao je iza mene. Da sam bar nešto konkretno završila, da mogu da biram neka zanimanja... Gluma jeste predivna i uzbudljiva, drugačija od svega, ali je mnogo naporna, stresna, neizvesna do kraja života.
Od slikara do kostima
I slikanje sam probala. Na sva letovanja i zimovanja uvek smo nosili blok, pastel i akvarel da tata pravi skice, jer je voleo da slika prirodu i pejzaže. Slikao je Kopaonik, manastire, o Dubrovniku da ne pričam. Kako je normalno da kopiraš roditelje, probala sam i ja da crtam, ali uvek mi je govorio da nemam pojma. Sad, da li je to bilo pedagoški, ne znam, ali vidim da, i kad od dosade žvrljam po papiru, to su samo neka srculenca, cvetići i zvezdice. Nemam valjda to u ruci. Kao tinejdžerka sam, u periodu kada se tata zabavljao sa jednom kostimografkinjom, htela da studiram kostim. Tata mi je objasnio da i za to treba da znam da crtam, a ne samo da gledam po radnjama šta bih da obučem. Odvraćao me je od umetnosti znajući koliko je teška za život, pogotovo slikarstvo.
Obrnuta urgencija
A kada sam izjavila da ću da odem na glumu, pozvao je profesora Predraga Bajčetića, koji je te godine primao klasu, a kog je poznavao jer je predavao i mojoj majci. Otišao je kod njega, bez mog znanja, i probao da urgira da me ne primi. Ali profesor mu je objasnio da sam talentovanija od mame i da ne brine. Tata je znao da ovaj posao ne trpi nedarovitog čoveka. Završiti glumu a ne raditi ovaj posao je stravično.
Tek sam kroz fakultet zavolela glumu i otkrila svoje tajno mesto gde mogu da pustim sve što imam u sebi, a da niko ne zna da li mi je bilo loš dan, da li sam presrećna i zadovoljna. To je moj mali ventil i neko mesto gde sve što držim u sebi nesebično dajem. Tako da je profesor donekle umirio tatu sve dok sam nije počeo da dolazi na moje premijere i sluša šta drugi kažu. Bio je dosta dobar kritičar. Tačno je znao da da savet kad je nešto izveštačeno, preterano i nije baš nešto... A vreme je pokazalo da li sam birala pravi put.
Zabranjeni izlasci
Možda su moji roditelji bili strogi, ali mi nije falilo ljubavi. Strogost mog oca išla je iz njegove uplašenosti da me izvede na pravi put i sačuva da me neko ne povredi. On nije planirao porodicu. To se sve desilo. Mama i tata su se zaljubili, zavoleli, otišli na letovanje i stvorila sam se ja. Mama je htela dete i tada im nije bio problem što ne žive zajedno. A onda su to rešili, ali mama je umrla, a tata je ostao sam sa mnom. Slikar sa ženskim detetom. Pretpostavljam da svaki ćale ima strepnju za ćerkom, a pogotovo kad je u odgajanju sam.
Do 18 godine smela sam da izlazim do devet uveče. Moje drugarice su sa tašnicama i karminima ludovale po gradu, povedu me na piće, pa mi objašnjavaju kako je na tom mestu uveče ludnica. Ali ja odem kući, a one dalje u život. I nisam mnogo patila. Tata i ja smo imali neke druge akcije. Vodio me je svuda, upoznala sam celu zemlju, svakog vikenda smo išli na izlet, odlazili po restoranima, vodio me je u Pariz na mesec dana da ga upoznam. Da ne spominjem Dubrovnik, zimovanja, letovanja, zatim, koje sam sve ljude upoznala, šta sve videla, izložbe, predstave... To je bilo moje detinjstvo. Dobila sam neko drugo bogatstvo, a posle sam sve nadoknadila što se izlazaka tiče. A onda me je samo odjednom, kad sam napunila 18, pustio. Kao da mi je neko odsekao noge. Nisam znala šta ću. Nisam navikla.
Bilo je prevelike ljubavi, ali nije bilo razmaženosti, što je čudno za jedinicu. Nije ni moglo. Imala sam letovanje, šta da jedem i obučem, a ako sam htela još neke cipele, na primer, morala sam da štedim od onoga što mi daju babe i dede. Učila sam engleski, ali sam posle Pariza toliko želela francuski da sam plaćala sebi kurseve na Kolarcu i završila do najvišeg nivoa sa najvišim ocenama.
Mamin odlazak
Sada, kada imam skoro 50 godina, mogu da kažem da je mnogo lakše kada ti neko ode rano jer nisi stigao da se za njega vežeš. Pamtim kako je izgledala mamina bolest, šta se dešavalo po kući. Onda su me stavili kod nane, a mama je otišla u bolnicu. Sećam se, to jutro je zvonio telefon. Nana se javila, a ja sam se pravila da spavam. Probudila me je i rekla: "Sine, mama je umrla." Ja, ništa. Šta da radim, kao dete nisam znala kako da se ponašam. Znam da su mi išle suze, ali me je bilo užasno sramota i stalno sam ih brisala. Ne da me je nešto bolelo, pa plačem. Nego, onako, instinktivno, životinjski.
Da mama nije bila glumica i da nema tih filmova u kojima je igrala, ne znam da li bih je se sećala. Onih pravih uspomena i emocija koje te vežu za neku ličnost nemam. Pamtim kako me je ujutro budila, ali nemam svesnih doživljaja sa njom, nemam razgovora. Bila sam dete. Dugo sam čuvala neke njene stvari, a prošle godine nešto i iznela iz stana. Ostao mi je jedan svileni penjoar.
Normalno je da roditelj treba da ode jednog dana, ali mnogo više boli kad ide neko s kim si proživeo nešto, imaš uspomene, znaš ga, znaš kako diše, šta razmišlja, kako te je podržavao ili ne. I kao mala sam bila više vezana za oca jer je on bio pored mene češće nego mama. Posle, kad sam postala tinejdžer, bilo je trenutaka kada ćale nije mogao da me razume, jer on je muško. Hoću karmin, a on to ne dozvoljava. Onda plačem, ali više što sam ljuta nego što nemam mamu.
O popularnosti
Moja mama jeste bila popularna, ali ja je nisam doživljavala kao zvezdu. Imali smo svog taksistu koji nas je vozio gde treba. Dobijala je poklone od nepoznatih ljudi. Slikali smo se sa obožavaocima. Ali, valjda što sam s tim odrastala, ništa me nije fasciniralo. I danas ne primećujem kada me neko prepozna na ulici, više na to obrate pažnju ljudi koji su sa mnom. Valjda se čovek s tim saživi.
O majčinstvu
Žao mi je što nemam decu, ali prosto se nije desilo i ne moram da mislim da mi je zbog toga život propao. Nisam razmišljala o tome ko bi nosio moje ime i produžio vrstu, na roditeljstvo sam gledala kao na to da sa voljenom osobom stvoriš nešto samo vaše, zajedničko, neko biće kome daješ neograničenu ljubav. Ali, bože moj.
Neki put me i uteši kada vidim gde ovaj svet hrli i kuda ide. Stalno sam mislila da će klimatske promene i suše doći jednog dana i tešila se da je dobro što nemam decu da to ne dožive, a evo, i ja doživljavam. Svet ide ubrzano u nekom groznom pravcu. Šta da radim?! Nije sve bilo u mojim rukama. Nisam mislila samo na sebe, da zadovoljim svoju potrebu, a verovatno mi je to nasledstvo od roditelja. Mislila sam, njima se desilo, desiće se i meni. Ali današnje vreme je drugačije. Nije se desilo, onda sam i kasno upoznala čoveka s kojim bih volela da se to desi. Sad je dibidus kasno. Verovatno mi nije bilo suđeno.
Najveći promašaj
Najviše me zaboli, i to sebi ne mogu da oprostim, kad se nekome dam, a taj me razočara. To me skupo košta. Ali to vidim kao svoju grešku, zato me toliko i raznese što sam toliko pogrešila. Nemam ni mnogo prijatelja, ali oni što to jesu još od škole i fakulteta, ostali su verni. Uvek su tu za mene.
Čudno vreme
Ne znam koliko je dobro, a koliko loše što se nisam promenila od prvog filma. Takva sam pa sam takva, ali ovo vreme je veoma čudno i meni uopšte ne odgovara. Čovek mora da ima đonove na obrazima, da se lakta i gura svugde, da danas kaže jedno, a sutra drugo, da priča onako kako vetar duva ne bi li bio aktuelan u društvu, ne bi li uspeo, da ga poštuju ili da ga se plaše. Vidi se kakva je atmosfera uspeha, najmanje je bitan kvalitet i to šta radi. Samopromocija i grebanje su u pravom planu.
Bilo je u mojoj karijeri i dobrih stvari, ali i loših. Ima i lošeg što je postalo dobro kroz igranje u pozorištu, gde sam najviše radila, a ponešto i na televiziji i filmu, gde ne smatram da sam dala svoj maksimum. Može mnogo više, ali to je sticaj okolnosti. Mi smo tu da nas biraju. Ne znam da li su nagrade najmerodavnije, ali za ono za šta sam ih dobila, mislim da su me pravedno nagradili.
Lokalpatriota
Kako sam od detinjstva vezana za Crveni krst i Dorćol, to su delovi gada koje poznajem i volim. Kad sam se osamostaljivala i razmišljala gde bih da kupim stan, Krst mi se učinio pitomijim. Dorćol je od mirnog i zelenog kraja, gde su svi šaputali od dva do pet po podne, postao jedan užurbani deo grada sa mnogo kafića, restorana i bogatim noćnim životom. Ne postoji sloboda kao ovde na Krstu, da ne razmišljaš kako si se obukao kad odeš da baciš đubre ili do pijace. Zatim, ovde je bilo dosta kućica i zelenila, i sve mi odiše onim bivšim Beogradom, koji volim. Tu su pijace, pozorište, mogu peške do centra... Ovde sam se krstila, ovde se moj otac krstio.
Ostala sam totalni lokalpatriota i ne bih nigde odavde. Sve mi je u kraju, izlazim ovde, i sve mislim ovde mi je najbolje. Žao mi je što se i Vračar pretvara u neki stambeni blok, ali šta da radimo, to je dah vremena. Bar su ta mesta na koja se izlazi polulokalna. Ona mesta gde sam izlazila u gradu ne osećam više kao svoja, već svačija, i nije mi zanimljivo tamo da idem.
Svi ćemo sijati na nebu
Bavim se iluzionističkim poslom, pa mogu da kažem da možda tamo negde na nebu postoje zvezde koje sijaju, a u stvari su oni koji su nas napustili i s kojima ćemo se tamo jednog dana sresti. Postalo je normalno da, kad neko ode, cena njegovog dela skoči jer ne može više da ga ponovi. Takav nam je možda i mentalitet, kada neko napravi uspeh, gurni ga u blato da ne bi mogao opet da se uzdigne, ne priznaj mu to što radi, a kad ga nema, možemo da pokazujemo koliko smo ga voleli i koliko nam je značio.
Pamtim da su mojoj majci u bolnici hteli da dodele Sedmojulsku nagradu, ali ona je odbila. Kao što su moji odbili da ona bude sahranjena u Aleji velikana. Razumem i te ljude koji odbijaju priznanje u poslednjem trenutku, gadno je na neki način da te neko veliča tek kad vidi da odlaziš.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
