"RIČARD BARTON JE HTEO DA SE OŽENI MNOME JER SAM BILA PRINCEZA" Jelisaveta Karađorđević o burnim ljubavima, tri braka i odnosu sa Kenedijem

Otac mi nikada nije oprostio što sam pobegla za Ameriku. Tresla sam se od straha dok nisam sela u avion. Laknulo mi je kad smo poleteli. Međutim, negde iznad Atlantika pojavio se kvar na motoru "Er Fransovog" aviona kojim sam letela za Ameriku i morali smo da se vratimo nazad u Pariz.

Želela sam da živim

Istina je da nikada nisam razmišljala o braku na tradicionalan način. Moja jedina želja bila je da pobegnem iz, kako se činilo, začaranog kruga tuge i neprestanih gubitaka u kući mojih roditelja. Oboje su bili zatočeni u nekom prošlom vremenu, uspomenama, bolu i beznađu, duboko uvereni da je njihov svet, a s njim i najmanji razlog za veselost, zauvek nestao.
U tom začaranom krugu ja sam bila mlada, zbunjena devojka, frustrirana svojim izgledom, duboko nesrećna i sve što sam želela bilo je da pobegnem. Da pobegnem od ideje braka s nekim dosadnim princem, od protokola, ograničenja i očekivanja. Nisam mogla da zamislim da budem još jedna u nizu devojaka uglednog porekla koja će ponoviti obrazac tolikih aristokratskih kćeri koje su se udavale s ciljem da obezbede potomstvo i održe u životu neku plemićku lozu. Bila sam svesna iz kakve porodice dolazim, ali bila sam svesna i toga da se svet menjao. Nije mi bilo potrebno da prekidam veze, nego da se prosto uklopim u savremeno društvo.

Odrastanje jedne princeze

Želela sam da živim! Tih godina svet je uronio u čaroliju filma i rokenrola, Amerika je blistala privlačnim sjajem Holivuda. Žene su dobile mnogo više sloboda nego ikada ranije. Trebalo je ići napred. Ići ka tom svetu punom uzbuđenja!

Nije mi bilo lako da donesem odluku da pobegnem, ali znala sam da ću ostati zauvek zarobljena u mrtvilu u kojem su vegetirali moji roditelji ako ne iskoristim priliku koja mi se ukazala u liku Hauarda Oksenberga. Iako sam želela da postanem moderna, emancipovana žena, i ja sam, kao i mnoge druge devojke, odrasla na predstavi o princu iz bajke koji spasava nesrećnu lepoticu. Rekla bih da sam odrasla na jednom od najfatalnijih mitova, na kojem i danas, bez obzira na sav napredak, stasavaju generacije devojaka širom sveta.

Hauard Oksenberg

Nisam imala ambiciju da se udam za Hauarda. Odsela sam kod njega u Njujorku i ništa nisam imala u planu, ništa drugo osim da uživam u slobodi i otkrivanju tog uzbudljivog grada.

Međutim, život je imao druge planove. Hauard i ja smo se zbližili i ja sam neplanirano ostala u drugom stanju. Nisam pojma imala o kontroli rađanja, a sve moje znanje o seksu zasnivalo se na razgovorima s rođakom i prijateljicom Aleksandrom, pa se ovakav ishod mogao očekivati.
Iako sedamnaest godina stariji od mene, Hauard prosto nije mario šta će se dogoditi. Tek sam stigla do kakve-takve slobode i nisam bila spremna na novo ropstvo. Pogotovu što ni samu sebe nisam dovoljno poznavala, a kamoli da sam nešto znala o roditeljstvu.

Hauard je predložio da se venčamo. Početkom 1961, promrzlih noseva, u skijaškim odelima, u Virdžiniji smo potpisali bračni ugovor. Tako je počeo moj bračni život. Daleko od svake ideje o uživanju u novostečenoj slobodi i otkrivanju Njujorka, našla sam se u najneobičnijoj situaciji u životu. Nisam imala pojma kako da budem supruga, a pogotovo kako da budem domaćica.

Ćerka Katarina

Katarina se rodila 22. septembra 1961. godine. Bila je prelepa i ličila je na malog zeku, zbog čega će dobiti nadimak Bani, kojim je oslovljavam i danas. Bila sam prestravljena. Moje neiskustvo i odsustvo svake stručne pomoći neprekidno su doprinosili tom strahu. Plašila sam se da se bebi nešto ne dogodi, a da ja ne znam kako da joj pomognem. Mene je odgajala profesionalna dadilja, a niko nije našao za shodno prethodnih godina da me poduči nezi dece.

Moji roditelji su živeli u uverenju da ću se udati za nekog princa, pa će i moju decu odgajati profesionalne dadilje. Pokušala sam da dojim Katarinu, što je bila potpuno normalna stvar, ali kako nisam imala dovoljno mleka, agresivna babica u bolnici mi ju je otela iz naručja i dala joj flašicu formule. Dobra strana ovog traumatičnog iskustva bilo je naglo gubljenje kilograma. Bukvalno sam se otopila za nekoliko meseci, da se više nikada u životu ne ugojim.

Američki san

Amerika mi je pokazala neke stvari o kojima sam do tada znala vrlo malo ili ništa. Tamo sam prvi put naučila šta je zdrava ishrana, kao i da se telo može oblikovati vežbanjem. To su principi koje sam zauvek usvojila.

Istovremeno, ja koja sam sebe smatrala nezanimljivom i neprivlačnom, odjedanput sam postala atraktivna ni manje ni više nego modnim fotografima koji rade za prestižne časopise. Prvi put je moje poreklo postalo važno. Princeza bez zemlje u Evropi nije bila ništa, ali je u Americi taj aristokratski pedigre predstavljao pravo čudo. Našla sam se pred kamerom Dajane Arbus, Ričarda Avedona, Ormona Điljija, majstora fotografije koji su slikali Liz Tejlor, Mariju Kalas, Džeki Kenedi i brojne filmske zvezde i poznate profesionalne modele.

Imala sam osećaj da sam glavna junakinja neke bajke. Vrata američkog visokog društva su se odjednom širom otvorila. Svi su hteli da ugoste onu frustriranu, debelu devojčicu iz "Tjudor Hola"!

Kakav neverovatan obrt sudbine!

Ples s Kenedijem

Hauard je, takođe, a zahvaljujući braku sa mnom, osvojio poziciju u društvu kakvu nikada ranije nije imao. Ambiciozan čovek, on je bio ono što u Americi nazivaju selfmejd men. Visok, zgodan i plav, prototip američkog zlatnog momka, dobio je stipendiju za školovanje kao vrstan plivač koji se pripremao i za Olimpijske igre 1940. Brzo je shvatio da treba investirati u modnu industriju i zaradio je velike pare lansirajući liniju odeće za trudnice. Bilo je to nešto što pre njega niko nije prepoznao kao ozbiljan potencijal.

Rat ga je zaobišao zahvaljujući tome što je kao vrstan plivač obučavao pripadnike američke vojske, naročito mornarice, da plivaju.

Strelovito se peo na društvenoj lestvici, a ženidba sa mnom učinila ga je dodatno značajnim. Za Novu godinu 1961. pozvani smo na večeru kod Čarlija i Džejn Rajtsman, milionera bliskih Kenedijevima, koji su u to vreme predstavljali sam vrh američkog krem društva. Bili su prve komšije roditelja Džona Kenedija u Palm Biču, a Džejn, tipična američka uspešna žena, jedna od najvećih donatora muzeja Metropoliten, bila je bliska prijateljica Žakline Kenedi.

Na večeru su bili pozvani i Kenedijevi. Bio je to moj prvi susret s harizmatičnim američkim predsednikom. Opčinjena idejom o kraljevima i njihovim dvorovima, Džejn Rajtsman je smatrala da je logično da ja kao princeza sedim na toj večeri pored američke verzije princa - predsednika Kenedija.

Kenedi je bio beskrajno šarmantan. Njegova stvarna privlačnost nije bila u njegovoj pojavi, već u neverovatnom znanju i lakoći s kojom je vodio razgovor. Bio je prva osoba koju sam srela izvan kruga moje porodice koja je tako mnogo znala o Jugoslaviji. Izvanredno je poznavao istoriju, njene aktere, umeo da objasni interese velikih sila, karakter Balkana i njegovu poziciju. Znao je mnogo o dinastiji iz koje dolazim i pokazao izuzetno uvažavanje za mog oca. Na povratku nas je pozvao da predsedničkim avionom "Er fors 1" letimo do Vašingtona zajedno.

Zabava u Beloj kući

Uskoro je stigao poziv za veliku zabavu u Beloj kući, u februaru 1962. godine. Nosila sam jednostavnu crnu haljinu asimetričnog kroja, koja je imala samo jedan rukav. Prisutne žene su bile u mnogo skupocenijim toaletama, s mnogo izuzetno vrednog nakita. Bela kuća se kupala u svetlosti raskošnih lustera i zidnih svetiljki.

Dok sam plesala s predsednikom Kenedijem, on se u jednom trenutku izvinio, rekavši da mora da telefonira. Kad se vratio, kazao mi je da je odobrio razmenu ruskog špijuna Rudolfa Abela za američkog pilota Garija Pauersa, koga su Sovjeti nešto ranije oborili tokom izviđanja iznad Sverdlovska (Jekaterinburga). Bila sam polaskana što je tu informaciju podelio sa mnom.

Rodila se i Kristina

U isto vreme sam otkrila da sam ponovo trudna. Trudnoću sam izuzetno teško nosila. U trenucima kada je bio trezan, Hauard je insistirao da ostanemo u braku. Mesecima sam imala koprivnjaču. Jedne večeri popio je sedam martinija i samo što nije pao na ulicu s terase na četrnaestom spratu.

Kristina se rodila 27. decembra 1962. Za razliku od Katarine, Kristina je bila izuzetno nemirna beba i stalno je vrištala. Katarina i Kristina su bile potpuno različite od samog početka, pa sve do današnjeg dana.

Godine 1963, mesec dana pre smrti, predsednik Kenedi me je zvao telefonom. Kad sam ga pitala da li je srećan što ide u Dalas, odgovorio mi je da nije.

Kraj braka i nova ljubav

Hauard i ja smo se, pre nego što ćemo se zauvek rastati, preselili u veliki stan blizu Ist Rivera. Pominjem taj stan jer je izuzetno važan za moju dalju sudbinu. Jedne večeri početkom decembra 1965. pozvala sam prijatelje na večeru. Volela sam te večerinke kad je Hauard odsutan, a on te večeri naprosto nije želeo da bude prisutan. Nije bilo tenzije koju je stalno stvarao u poslednjim godinama braka, pa sam mogla na miru da ćaskam s dragim ljudima. Poslužila sam te večeri vrlo lepo pripremljen kiš loren i salatu. Prve komšije Erl i Kamila Makgrat doveli su svog prijatelja Manuela Uljou Elijasa, zgodnog Peruanca koga sam jednom srela na Karibima. Veče je bilo izuzetno prijatno. U toj veseloj atmosferi nisam ni slutila kakav mi obrt sudbina sprema.

Već sledeće večeri, dok je Njujork sav blistao okićen za Božić, sasvim slučajno sam u malom restoranu u blizini ponovo naletela na misterioznog Peruanca. Iako mi je već pri prvom susretu bio zanimljiv, kao neko egzotično biće iz sveta o kojem ništa nisam znala, prave varnice privlačnosti zaiskrile su tek te večeri, u kafanici u komšiluku.

Nije mi dugo trebalo da shvatim da se ludo zaljubljujem u tog privlačnog stranca. Nikada ranije nisam srela muškarca koji me je tako privukao. Moj brak je propao. Propala je brzo i moja ljubavna veza. Možda najstrasnija koju sam ikada imala u svojih 29 godina. Ostala sam sama sa dve male ćerke, bez podrške i porodice.

Selidba za Englesku

Nisam dugo razmišljala. Odlučila sam da poslušam Manuelov savet i odem u London. Znala sam da je to najbolje rešenje. U to vreme je očuh moje prijateljice Anet Engelhard Rid (kasnije De la Renta) Čarls Engelhard leteo svojim privatnim avionom za London. Devojčice i ja smo pošle s njim. Pogledala sam još jednom Veliku jabuku u trenutku kad je avion nadleteo grad. Nisam bila sigurna da ću se ikada više tamo vratiti.

U Londonu sam uspela da nađem vrlo zgodnu malu kuću nadomak stanice Viktorija, kao i Meri, ženu koja će mi pomagati oko devojčica. Nakon kraćeg boravka u Londonu, našla sam zaista lepu kuću u Čelsiju, na Kings Roudu, koja se prodavala po vrlo niskoj ceni. Jedan moj dobar prijatelj Grk pozajmio mi je novac da je dugoročno iznajmim. Bila je u odličnom stanju i potpuno nameštena, tako da smo se odmah uselile. Kuća je bila sagrađena 1740. i u svojoj dugoj istoriji upamtila je mnoge stanare i goste. Tu je živela glumica Elen Teri, kasnije i Piter Justinov.

Kings Roud je tih godina bio vrlo živopisno, pomodno mesto za stanovanje. Kuća u koju smo se uselile Katarina, Kristina i ja bila je vrlo udobna. Imala je malu unutrašnju terasu i veliku dnevnu sobu. Na gornjem spratu je živeo par Filipinaca koji su pripremali divnu tradicionalnu hranu svoje otadžbine. Često su ih posećivali prijatelji, pa bismo zajedno pravili zabave u kuhinji koja se nalazila u suterenu kuće.

U jednoj prilici kad je moj rođak Čarls, princ od Velsa, došao kod mene na večeru, Filipinci su obukli svoju tradicionalnu nošnju i zamolili da se fotografišu s njim. Bio je to potpuno neverovatan prizor!

Od ljubavi do mržnje

Manuel je dolazio u moj život i odlazio iz njega po sopstvenom nahođenju. Bio je kategoričan u tome šta ne može da mi pruži, ali odlučan da uzme sve što poželi. Iskusan, zavodljiv alfa mužjak, koji je suze ronio rastajući se sa mnom u Njujorku nakon kratke strastvene veze jer nije mogao da žrtvuje svoju političku karijeru, umeo je da se iznenada pojavi u Londonu i pozove me, a ja bih mu smesta potrčala u susret, onako kao što deca trče u prodavnicu čokolade.

Odnos s njim bio je kao smrtonosna groznica koja opija i izaziva halucinacije. Želela sam da me taj čovek voli, a on me je, u stvari, mučio. Sećam se apsurdne situacije kad sam u jednom trenutku 1967. godine saznala da je stigao u Nasau, pa sam uzela avionsku kartu u jednom pravcu do letovališta u kojem smo proveli prve ljubavne trenutke. Nije znao da dolazim. Prijavila sam se u motel i tek tada pozvala njegov broj. Nije hteo da razgovara sa mnom niti da me vidi. Bila sam očajna.

Gošća Elizabet Tejlor

Krajem leta, 27. avgusta 1968, u svojoj šezdeset drugoj godini preminula je moja voljena tetka Marina, vojvotkinja od Kenta. Kratko je bolovala, neoperabilni tumor mozga su joj otkrili u julu. Nisam imala snage da odem i pozdravim se s njom na samrtnoj postelji. Želela sam da je pamtim kao nasmejanu, šarmantnu, prelepu ženu kojoj sam se uvek radovala. Obožavala sam koliko njen smisao za humor, toliko i činjenicu da je bila najbolje obučena žena koju sam ikada upoznala. Trebaće mi još malo vremena i iskustva da shvatim da tajna nije bila u odeći koju je nosila već u načinu na koji je to činila.

Moja nesrećna majka bila je potpuno slomljena. Ostala je bez majke i obe sestre iako su sestre bile mlađe od nje. Njen svet se ugasio, a mislim da je tada počela da se gasi i ona. Bez obzira na duboku starost koju je doživela, njen um je, verujem, spontano izabrao demenciju da otkloni spoznaju o svim tim događajima s kojima nije bila u stanju da se suoči.
Život je te godine izgledao kao da ga režira neki stručnjak za francuski film noar uz povremene konsultacije s Hičkokom. Naravno, ja nisam imala ni predstavu da će mi se baš tada, krajem šezdesetih, film zaista i dogoditi.

U jesen te burne 1968. godine, bivši britanski ambasador u Vašingtonu Dejvid Ormsbi Gor pozvao me je u London na večeru organizovanu u čast slavnog glumačkog para Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona. Njih dvoje su u tom trenutku bili megazvezde. Jedva sam čekala da upoznam junakinju svog detinjstva, glavnu zvezdu filma "Velika nagrada".

Elizabet je u prirodi bila podjednako zanosna kao i na filmu. Imala je tu neodoljivu auru zvezde, ali i neverovatnu neposrednost devojke iz komšiluka. Ričard je manično pio. Na kraju se toliko napio da je povraćao u metalnu posudu s ledom u kojoj se servira šampanjac. Bila sam zgrožena, ali i oduševljena kad su me pozvali da s njima pođem u Pariz, gde je trebalo da snimaju novi film.

Druženje s Liz i Bartonom u Parizu bilo je posebno iskustvo iako je on veći deo vremena bio pijan. Upoznala sam Vorena Bitija, koji se proslavio ulogom u filmu "Boni i Klajd". Izuzetno zgodan i veoma svestan svog izgleda, šarmirao je sve oko sebe. Uspeo je da izmami osmeh na licu čak i sablasno ozbiljnoj Volis Simpson, vojvotkinji od Vindzora, koju sam zajedno s vojvodom od Vindzora - Edvardom Osmi - srela na jednom ručku koji je filmski studio priredio za njih. I danas čuvam fotografije snimljene prilikom tog susreta, a posebno su mi dragi oni snimci na kojima je Elizabet Tejlor fotografisala mene dok smo se vozile u automobilu.

Bez venčanice i bez crkve

Kad sam se vratila u London, počela sam da se zabavljam s Nilom Balfurom. Nije prošlo mnogo vremena i mi smo već razgovarali o venčanju. Odlučili smo da se venčamo sledeće, 1969. godine. Znala sam da će moj otac biti oduševljen. Voleo je porodicu Balfur i s njom imao dobre odnose. Nil je, takođe, veoma cenio mog oca. Od prvog trenutka su uspostavili prisan odnos i otvoreno i dugo razgovarali, pa je Nil uskoro od mog oca saznao mnogo o događajima vezanim za našu porodicu, o čemu sa mnom nikada nije želeo da razgovara.
Niko tada nije ni slutio da će upravo Nil biti taj koji će objaviti biografiju mog oca i otkriti šta se u stvari događalo uoči puča 27. marta 1941. i nakon njega.

Venčali smo se 23. oktobra 1969. u matičnom uredu u Čelsiju i odmah krenuli u Španiju, gde je Nil dobio posao u banci. Nije sve bilo baš onako kako su on i njegova porodica želeli. Kao tradicionalni katolici, želeli su da se venčamo u crkvi. Kako sam ja bila razvedena, tako nešto nije bilo moguće...

Tako sam se i drugi put udala kod matičara. Danas kada razmišljam o svojim brakovima, pomalo me zabavlja činjenica da se nikada nisam venčala u crkvi, a još više da nikada nisam obukla venčanicu.

Rođenje sina

Bila sam trudna kad smo stigli u Španiju. Provodila sam dane u malom stanu, dok je Nil radio u Madridu. Stalno mi je bilo muka. Burno sam reagovala na svaki miris, a posebno na miris ulja za kuvanje koje se koristi u španskoj kuhinji. Jedino što sam silno želela da jedem bile su pomorandže, ako je moguće, bar deset odjednom, te spanać i biftek. Od same pomisli na kafu ili vino vrtelo mi se u glavi. Inače, mogla sam da spavam po ceo dan.

Uskoro su iz Londona s Nilovom sestričinom Valeri stigle moje ćerke Katarina i Kristina, pa smo uoči Božića otputovali u Maroko. Divno smo proveli praznike obilazeći Tanger, Varzazat i Erfud.

Uoči mog termina za porođaj, početkom juna 1970, vratili smo se u London. Iako su se u jednom trenutku, dok sam bila na konsultacijama kod svog lekara u Parizu, pojavile komplikacije s krvarenjem, moja beba je lepo preživela tu krizu. Porođaj je bio iznenađujuće lak, pogotovo kada se setim koliko sam se namučila dok sam rađala Katarinu i Kristinu u Njujorku.

Nikolas Augustus Roksburg Balfur rodio se u podne 6. juna 1970. godine. Izgledalo je da s njim počinje nova era.

Veza s Bartonom

U to vreme su se Liz Tejlor i Ričard Barton rastali, i ja sam počela da izlazim s Bartonom. Na jednom od tih sastanaka upoznao me je sa svojim dobrim prijateljem Piterom O'Tulom. Vrlo brzo su obojica bili užasno pijani, a veče se završilo tako što su se njih dvojica takmičili ko će onog drugog napiti toliko da padne pod sto. Priznajem da mi nije bilo nimalo zabavno. Valjda zato što sam bila trezna.

Ričard Barton, tada samac, nameravao je da se oženi mnome. Da sve bude još neverovatnije, Nil i on su jedne večeri u mojoj kuhinji na Kings Roudu podrobno razmotrili tu temu. Nil i ja smo se u to vreme već bili rastali, ali ostali smo u prijateljskim odnosima. Ričardu se sviđala ideja da se oženi princezom, makar i bez zemlje (na kraju krajeva, on je bio britanski državljanin, a to tamo ima neku težinu!), a meni se dopadala mogućnost da zaigram na filmu.

Povrh svega, bio je sjajan sa decom. Naročito ga je Katarina volela. Mislim da je on imao najveći uticaj na njenu odluku da se bavi glumom. Kristina, sa druge strane, nije bila oduševljena Ričardom. I inače se retko događalo da se mojim ćerkama dopadaju iste osobe i stvari. Oduvek su bile potpuno različite.

Zašto se nisam udala

I možda bi sve bilo drugačije da Ričard nije imao zaista veliki problem sa alkoholom. Ako su mi u početku njegovi ispadi u alkoholisanom stanju bili simpatični, s vremenom je to postajalo nepodnošljivo i preraslo je u pravu moru. Kulminacija se dogodila u Nici, gde je Ričard snimao "Džekpot", a jedan deo scenarija je bio napisan specijalno za mene. Terens Jang je bio reditelj tog filma. Ipak, producentima je ponestalo novca, pa tako film nikada nije dovršen. Bilo je zaista zabavno učestvovati u snimanju filma, ali ne i prisustvovati Ričardovom danonoćnom opijanju.

Za doručkom u hotelu "Negresko" u Nici razmišljala sam o Ričardovom pijanstvu od prethodne noći. Bila je to poslednja kap u prepunoj čaši i spremala sam se da se tog jutra vratim u London. Sama.

Tata je otišao nečujno

U Londonu, dok sam planirala put za Njujork, zazvonio je telefon. Majka me je zvala iz Pariza. Na pitanje kako sam, odgovorila sam da se spremam za Ameriku. Rekla mi je da je otac prebačen u bolnicu, ali da ne treba da brinem, već da mirno putujem kako sam planirala.
Od svega što je izgovorila tokom razgovora, u moj um se urezala samo jedna rečenica: "Dali su mu jedanaest infuzija."

Osetila sam čudan drhtaj. Neka hladna jeza mi je stegla grudi. Spustila sam slušalicu i odjurila na aerodrom nadajući se da ću naći let za Pariz. Uspela sam da otputujem i već iste večeri bila sam u Američkoj bolnici u Nejiu.

Sela sam kraj očeve postelje i uhvatila ga za ruku. Sigurno me je prepoznao jer mi je nežno stisnuo ruku. Nije bio pri svesti. Tek tu i tamo bi se neka nerazgovetna reč otkinula s njegovih usana. "Ne, nemojte ih ubiti", buncao je otac. Kao dete od deset godina bio je prisutan u Ženevi kada su Petra Karađorđevića obavestili o izvršenom atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Te dramatične vesti i opis samog atentata zauvek su se urezali u sećanje dečaka Pavla...

Preminuo je sutradan ujutru, 14. septembra (1976), ne dolazeći svesti.

Povratak kući

Čini se da je sezona venčanja sredinom tih osamdesetih bila na vrhuncu. Kupila sam mali stan u Njujorku. Početkom 1986. godine Manuel Uljoja je navratio na večeru. Izrazio je želju da se venčamo, rekavši da sam jedina žena koju je ikad voleo. Na kraju smo to i uradili. Kum nam je bio moj trener borilačkih veština Dvajt Vilson. Ni ovog puta nisam obukla venčanicu.
Odmah nakon venčanja odleteli smo za Limu, gde je Manuel živeo. Tamo je saznao da su ga izabrali za kopredsedavajućeg Saveta za interakciju organizacije koja okuplja bivše šefove država ili vlada i verske poglavare u svojevrsni analitički centar. Saznali smo da Savet planira vrlo važnu konferenciju u Budimpešti. Rušenje Berlinskog zida naziralo se u perspektivi, a političke promene tih godina bile su gotovo opipljive. Svet se menjao, a s njim i ravnoteža među blokovima.

Sa druge strane, nisam ni sanjala kakvu će promenu u moj život doneti ta konferencija u Budimpešti, a s njom i događaji toliko neverovatni da i danas, gotovo četiri decenije kasnije, povremeno imam problem da poverujem u sve ono što se dogodilo od tog sudbonosnog puta u Mađarsku.

U Budimpeštu, na konferenciju Saveta za interakcije, stigli smo u oktobru 1987. Manuel je zbijao šale sa mnom, pokazujući u pravcu nedaleke Jugoslavije: "Da li bi volela da odeš do Beograda?"

Jeza me je hvatala od takve pomisli jer jednostavno nisam verovala da je tako nešto moguće.
U jednoj pauzi konferencije Manuel je pitao Mitju Ribičiča, nekadašnjeg jugoslovenskog premijera, da li sme da me odvede u kratku posetu Beogradu. Ribičič je odgovorio potvrdno jer verovatno nije imao izbora, pošto su Manuel i on u politici imali isti rang. Bila sam iznenađena.

Kako sam dobila vizu

Ukazom iz aprila 1947. godine, porodici Karađorđević oduzeti su državljanstvo, imovina, sva građanska prava i zauvek nam je zabranjen povratak u zemlju. A sada jedan visoki jugoslovenski komunistički funkcioner, odlikovani učesnik rata na strani partizana, mirno kaže da mogu u Beograd!

Čekala sam dugo u jugoslovenskom konzulatu u Budimpešti da mi se odobri viza.
Godinama kasnije, kad sam ponovo srela konzula koji je odobrio moju vizu, čula sam kakav je napad panike imao čim je ugledao moje prezime, znajući da mi je bilo zabranjeno da uđem u zemlju. A Dejvid Bajnder, dopisnik Njujork tajmsa, zvao me je jedne večeri desetak godina kasnije da mi ispriča sledeću istinitu priču.

"U jugoslovenski konzulat u Budimpešti 1987. ušetala je jedna žena noseći diplomatski peruanski pasoš i raspitujući se za jugoslovensku vizu. U njenom pasošu je pisalo Jelisaveta Uljoa Karađorđević. Mladi konzul Popović se popeo na sprat da pita šta da uradi.
- Dođavola - rekao je čovek sa sprata. - Dođavola, zašto nisam otišao kući pola sata ranije!
Pozvao je Beograd i čuo:
- Zašto sam se javio na telefon?
Pitao je nekoga na višem položaju, ko je konačno kazao:
- Dajte joj tu jebenu vizu!"

Nakon mnogo raspravljanja i psovanja na telefonskoj vezi između Beograda i Budimpešte, odobrena mi je viza. Manuel i ja smo iste večeri vozom otputovali za Beograd.

Suze radosnice

Želela sam da se vratim u Beograd isto onako kako sam otišla iz njega kada mi je bilo nepunih pet godina - vozom. Zbog uzbuđenja, nisam mogla da spavam u vozu, ni trenula nisam. Čekala sam jutro širom otvorenih očiju. Htela sam da vidim zoru nad mojom nekadašnjom zemljom. U ranim jutarnjim časovima po dolasku u Beograd od uzbuđenja i tenzije dobila sam glavobolju, koja se znatno pogoršala tokom dana. Bila sam u stanju potpunog šoka i užasa jer više nisam mogla ni reč srpskog da progovorim.

U Beogradu nas je dočekao peruanski ambasador Pepe Urutija i odveo na Oplenac u porodičnu crkvu-mauzolej mojih predaka. Na putu nazad ka Beogradu, vozeći se kroz ljupke, pitome predele, stali smo u nekom malom mestu da kupim kameru. Jedina koju sam uspela da nađem bila je mala crna ruska kamera marke "afga".

Proveli smo noć u hotelu "Interkontinental" i nisam mogla čak ni da poručim kafu na srpskom. Sramota! Sutradan po podne odvezli smo se na Dedinje, otmeni kraj s mnogo velikih vila. Usput smo stali kod Crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru. Miris lišća i vlažne zemlje pokrenuo je lavinu sećanja na moje rano detinjstvo čim smo izašli iz crkve. Počela sam nekontrolisano da jecam. Pokušala sam da se saberem, ali bezuspešno. Nisam želela da plačem, ali suze nisu prestajale.

Poruka za kraj

Ubrzo sam se vratila za Beograd. I danas, kao i u mladosti, volim da upirem pogled u budućnost, trudeći se da živim u sadašnjosti. I dalje razmišljam o tome šta mogu i koliko mogu da učinim za opšte dobro, a i šta mogu na ličnom planu.

Knjiga "Tamo daleko", koju je objavila nedavno "Vukotić medija", sastavljena je od delova mojih dnevnika i beležaka vođenih kroz dugi niz decenija, nikada sa idejom da će se iz toga roditi autobiografija. Nikad nisam ni smatrala da je posebno važno napisati autobiografiju.
Ipak, kosmičke karte su mi podeljene tako da sam morala mnogo da kopam po prošlosti i onome što je zadesilo moju porodicu i moj narod. Bez toga nikada ne bih uspela da izborim svoju veliku bitku i bitku svoga oca, i Karađorđeviće oslobodim strašne etikete izdajnika sopstvenog naroda.

Važno je govoriti istinu, braniti je i boriti se za nju. To je jedan od motiva koji su me vodili i u poduhvatu pisanja autobiografije.

Deca moje dece - moje unuke - njih sedam - žive na raznim stranama sveta. Želim da i njima ostane jedna istinita priča o tome ko su im bili preci i ko je bila njihova baka.