"STANE DOLANC MI JE NUDIO VILU NA DEDINJU SAMO DA BUDEM NJEGOVA!" Ispovest jedine Srpkinje s titulom MIS SVETA o borbi s rakom i odrastanju bez oca

Rođena sam 1959. godine u Pirotu, ali sam odrasla u Obrenovcu. Majka me je veoma mlada rodila. Otišla je da se porodi kod svoje bake. Bila sam dete ljubavi. Tih godina bilo je strašno roditi dete, a biti neudat. Vera je bila rendgenolog po profesiji u bolnici "Narodni front" i zato je otišla kod te svoje bake da se porađa.

Volela sam leto i jedne crvene nanulice koje mi je moja nana poklonila. Po ceo dan bih bila u dvorištu na velikoj verandi i prala noge i obuvala te papučice. Posle prvog razreda gimnazije sam prešla kod mame u Beograd.

Poreklo porodice

Moj deda je bio narodni heroj. Nema više ulicu u Obrenovcu, ali je spomen-bista u centru i dalje tu.

Bila sam jedinica, ali me nikad nisu razmazili. Interesantno je da su u mojoj porodici žene bile dominantne, ali su rano ostajale udovice. Bile smo uvek okrenute jedna drugoj, snažne i jake. Naravno, veliki borci i ispred svog vremena.

O ocu

Nosim mamino devojačko prezime Manić. Oca nisam nikad upoznala. On je preminuo. Moja majka je meni sve ispričala. Znam kako se zvao i da bi trebalo da se prezivam Kresoje. Nikada nisam imala kontakt s njim. On je znao sve ono što se događa u mom životu, preko mog pokojnog teče, ali se on i ja nikada nismo sreli. Možda je on mene video, ali ja njega nikada nisam. Imala sam toliko puno ljubavi od tih žena. Međutim, muška figura je uvek potrebna ženskom detetu da se poistoveti i da može da pronađe svog partnera u životu. Verovatno otud moji ljubavni krahovi u životu jer nisam imala figuru oca na koga bih mogla da se oslonim i da po tome tražim ko bi mi na pravi način pripadao.

Teča i brat Zoran

Jedina muška figura koja je bila dominantna u tom našem ženskom svetu je taj moj pokojni teča Nikola, muž mamine rođene sestre. Tu je i moj brat Zoran, koji i danas živi u Obrenovcu, u porodičnoj kući. Vezani smo bili jako kao deca, jer on je bio jedinac, ja sam jedinica i tako da kao da smo rođeni brat i sestra. Očekivala sam da se svaki muškarac ponaša prema meni isto kao teča Nikola prema tetki Nadi. Ona je za njega bila ceo svet.

Škola i neostvaren san

U školu sam krenula godinu dana ranije. Greškom su me upisali u prvi razred sa šest godina. Nikad mi škola nije bila opterećenje. Jedino nisam fakultet završila. A želja mi je bila da budem profesor biologije. Sudbina je htela da ceo život budem novinar.

Kako sam postala mis

Uvek sam volela da imam svoj dinar. Svake zime i pred leto radila bih na sajmovima, i tako sam naučila, što kažu, od mladosti da zarađujem i da umem da cenim novac. Na Sajmu nameštaja, ako se dobro sećam, video me je Dragan Kruška, novinar TV novosti. Prišao mi je i rekao: "Mala, hajde da se prijaviš na Izbor za mis Jugoslavije." Javni nastupi su mi uvek bili zanimljivi. Bila sam u dramskoj grupi kod pokojnog Bate Miladinovića u Radio Beogradu. Nisam očekivala da se upišem na Akademiju, ali prosto mi je bilo interesantno da nešto naučim. Danas mi to dosta pomaže u poslu. Izbor za mis je bio za doček Nove godine, i to na Krku deset dana. Rekla sam sebi: "Super. Idem na doček Nove godine i biće mi lepo."

O pobedi

Kad sam otišla na Izbor za mis Jugoslavije, rešila sam i da pobedim. Bila su tada malo drugačija vremena. Nosio se samo kupaći kostim iz jednog dela. A naravno da je bilo ljubomore među takmičarkama, što po prirodi nikad nisam bila. Nisam bila ljubomorna na muškarce s kojima sam bila, a ponajmanje na žene. Ne razumem takvo ponašanje. Morate da budete zabavne i društvene, pa šta se uradi, uradi. Na tim izborima ništa ne zavisi samo od vas, zavisi od onih koji će glasati. Najvažnije je kako sebe prezentujete, kako se nekom osmehnete i hodate.

Znate, nikad u svojoj porodici nisam dobila kompliment da sam lepa. Nekako su se kod nas cenile druge stvari. I onda sam naučila da tu svoju lepotu umem da nosim, a da mi ne bude opterećenje. Pred finalni izbor družila sam se s Kemalom Montenom. Nas dvoje smo se zabavljali u kuglani. Nisam bila opterećena. Bilo mi je zabavnije da naučim da kuglam nego da se odmaram. Na kraju mi je, kao pobednici, i otpevao pesmu "Ti si noćas sva u crvenom".

Stidljiva

Moja pobeda je dočekana sa oduševljenjem, ali kao da je to sastavni deo života. "Naša Lida je pobedila i to je super", bili su komentari moje porodice. A ja sam po prirodi izuzetno stidljiva osoba. I tada, tih godina, kada je možda trebalo da se eksponirate i nametnete sebe, to nisam nikada umela. Nije to dobilo ni medijski prostor koji zaslužuje. Pamte se danas misice koje su manje uradile od mene.

Odlazak na takmičenje za mis univerzuma

Bila sam na dva svetska izbora lepote. Prvi je bio Izbor za mis univerzuma u San Salvadoru. Istog trenutka kad smo stigli u zemlju, vojska nam je oduzela pasoše i dok nismo krenule nazad, nismo ih dobile. Tamo sam prvi put shvatila da postoji zid između bogatih i sirotinje. Mi smo bili u divnom hotelu, ali nisam mogla da vidim kako živi običan svet.
Otišli smo odmah na bal i kod kralja. Ta kraljeva garda, to se nije znalo ko je lepši. To su razne rase bile, muškarci sa zelenim očima, iste visine. Svaku od nas je sačekao po jedan kavaljer, koji nam je pravio društvo, s kojim se i plesao valcer. Kada sam izlazila iz autobusa, meni se samo odvalila štikla. Rekla sam to organizatoru i on je odneo moju obuću. Ja sam išla na vrhovima prstiju do dvora. Svaka zemlja se predstavljala kralju. Kada sam se pozdravljala, počela sam da se ljuljam, pa sam kralju pokazala da sam bosa. To je izašlo u novinama kao "Bosonoga kontesa na prijemu kod kralja". Kraljevskog obućara su zato odmah probudili, popravili mi štiklu i ja sam dobila svoju cipelu nazad do kraja večeri.

Osvojila sam tamo titulu mis fotogeničnosti, a posebno mi je draga nagrada Little miss universe od devojaka. One su između sebe glasale koja je najlepša. Dobila sam na poklon i mali broš. Drugu nagradu su mi dali fotografi, ali mnogi misle da je Jugoslavija tada oštećena, što sam saznala kad je stigao poziv da učestvujem na Izboru za mis internešenel u Japanu. Kold Ber je vodio sva tri takmičenja - za mis sveta, mis univerzuma i mis internešenel, i po našim pravilima ja ne bih mogla da učestvujem na drugom izboru. Međutim, on je tražio da ponovo pošalju mene u Japan, a ne moju prvu pratilju. Znali su da sam bila oštećena.

Japan

Japan je veoma specifična zemlja. Volela bih da nju posetim i treći put. Bila sam tamo i nakon izbora da mojoj naslednici iz Francuske predam krunu. Japan ima poseban odnos prema ljudima i lepoti. Bila sam obavezna da nakon pobede provedem mesec dana kod njih. Spavala sam u hotelu preko puta carske rezidencije u Tokiju. Posle izbora je i naša ambasada bila obavezna da napravi prijem. Miro Krajačić i njegova supruga Vanda su to organizovali i bili su jako ponosni što je Jugoslavija pobedila. U Japan je tada stigla i naša delegacija sa Stanetom Dolancom na čelu, a prethodno je bila u Mongoliji. On mi je ispričao da su mu, pre nego što su započeli sa zvaničnom sednicom i sastankom, čestitali što je Jugoslavija pobedila na izboru za najlepšu devojku sveta. On je tada poželeo i da me upozna.

Večera

Tim povodom organizovali su večeru na koju sam došla sa lentom i krunom i prvo što me je pitao Stane Dolanc bilo je da li sam članica Saveza komunista. Obećala sam mu da ću se učlaniti čim se vratim kući. Oduševio se kad je čuo da sam unuka narodnog heroja. Pitao me je kada se vraćam u Beograd i da li može nešto da ponese mojima. Po njemu sam poslala sve fotografije i poruku mami, kao preko kurira. Nisam ni znala ko je on. Znala sam samo za Tita. Moja mama mi je kasnije pričala da je mislila da se neko šali s njom kada je dobila poziv iz njegovog kabineta.

Nepristojna ponuda

Na zvaničnoj večeri u Japanu nije se završilo naše druženje. Od njega sam prvi put u životu dobila nepristojnu ponudu. Pozvao me je na ručak i predložio da idemo u lov u Karađorđevo, gde će biti i drug Tito. Rekla sam mu da ne volim lov i da me to uopšte ne zanima. Moj prijatelj Vanja Bulić me je upitao: "Šta misliš koga bi tamo lovili?" Naravno da bi mene vijali po tim šumama. Za vreme ručka mi je izgovorio i čuvenu rečenicu: "Nudim ti vilu na Dedinju, zlato starih Inka, krzno samurovine iz Rusije, samo da budeš moja." Imala sam samo 18 godina. Bila sam isuviše mlada da tako nešto prihvatim. Nisam bila tako vaspitana. I mene je to jednostavno na neki način i rastužilo i povredilo. Povredilo me je kao jedno žensko biće, bezazleno biće. Ostala sam zgranuta. Nisam mogla da verujem da mi se tako nešto događa. Posebno da neko može u tim godinama da izgovori takve gadosti jednom detetu. Onda sam shvatila u stvari da svet, takav svet od koga sam ja bila zaštićena i te kako postoji. Znate, vi ste ušuškani i zaštićeni od takvog sveta i družite se s ljudima koji pripadaju vama u tim godinama. Srećna sam i čista jer nikada posao nisam dobila jer sam legla s nekim u krevet.

Odlazak u novinarstvo

Profesor biologije nisam postala, ali jesam novinar. Počela sam u časopisu Moda, pa prešla na Studio B. Kojadinović mi je dao prvu emisiju. Zvala se "Ona koja zna" i u njoj sam se bavila time šta nudi tadašnje vreme. U trenutku kad su podmetnuli bombu, radila sam emisiju uživo. Svi su bili izašli iz "Beograđanke". Tu sam provela dve i po godine. Posle sam prešla na Palmu, prvu privatnu televiziju s nacionalnom frekvencijom, na kojoj sam provela 11 godina. Žao mi je što ta televizija nije uspela da se izbori za sebe. Imala je dobar program, ali nisu ulagali u sebe. Sada sam na Kopernikusu već 17 godina sa emisijom "Istina o", koja se bavi političkim i društvenim fenomenima.

Privatni život

Prvog dečka sam imala u 21. godini. Nisam se nikad udavala. Imala sam četiri velike ljubavi. Nisam imala tu sreću da imam decu. Provela sam devet godina u vanbračnoj zajednici. On je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bili smo pre toga raskinuli.

Najveća ljubav mi se dogodila pre sedam godina. On je veoma poznati muzičar. Ostali smo dobri prijatelji jer naša ljubav nije mogla da se ostvari. Dovoljno je da čovek i jednom voli, a ja sam imala njih četvoricu - običnog čoveka, sportistu, lekara i muzičara.

Bolest

Početkom korone saznala sam da bolujem od raka. Moja majka je ceo život provela u zdravstvu i išla sam redovno na preglede. Osetila sam samo jak bol u stomaku. Sišla sam do privatne ordinacije u mojoj zgradi i doktorka mi je rekla: "Idite odmah do Višegradske." Bio je maj 2020. godine. Posle sedam dana sam operisana. Utvrđeno je posle na histopatološkom nalazu da je karcinom u pitanju i onda sam, naravno, imala terapiju od 25 zračenja na onkologiji... Posle terapija se to nekako smirilo.

Međutim, 2023. bolest se vratila. Moja mama je tada već blago ulazila u demenciju, tako da nisam mogla da imam komunikaciju na pravi način i da joj objasnim kroz šta prolazim. Ona se samo plašila da je ne ostavim i da ne ostane sama. Dok sam ja bila u bolnici, tih deset dana je bila kod brata u Obrenovcu i svaki dan me zvala telefonom i plakala da dođem kući. Nikako nije mogla da shvati šta se... Ja plačem sa one strane, ona plače. Meni je više u stvari bio šok 2023. godine kada sam uradila CT i kad sam saznala da se bolest vratila. Bio je 28. novembra 2023. godine. Saopštili su mi da ponovo moram na hemioterapiju, a mama je tog dana preminula. Čudno sam se osećala i rekla sam: "Bože, dobro je što moja mama to neće doživeti, da vidi kroz šta prolazim." Teški su ti lomovi i terapije. Opada vam kosa. Sama sam zato sebi obrijala glavu.

Kako dalje

Ponovo sam sad radila CT i nisu se sklonile te fibrozne promene. Oni su mi predložili da 28. aprila ponovo idem na hemioterapiju. Ja sam pre neki dan otišla kod svoje doktorke, jer prosto negde mi se moje telo i organizam bunio protiv ove druge hemioterapije. Nisam mogla da prihvatim. Ne zato što ne verujem i što neću, nego jednostavno me odbija nešto. Ne znam zašto. Otišla sam kod svoje doktorke Lidije Pavlović da obavim razgovor. Ona je fantastičan lekar na onkologiji. I rekla sam joj: "Nemojte da se ljutite, ja ne mogu da dođem 28. aprila na ovu hemioterapiju, prosto me odbija." Jednu divnu rečenicu je tada rekla: "Naravno, Lidija, telo se sluša, telo diktira, slušamo ga šta nam govori i nemojte protiv toga. Za 20 dana mi se javite, uradićemo ponovo CT, da vidimo gde ste i napravićemo novi program." Nemam strah od smrti. Ne razmišljam, pravo da vam kažem, o tome, ali volela bih da, što kažu, još neko vreme, budem na ovom svetu, da se posvetim svojim prijateljima, drugovima, da mogu da komuniciram s njima i da radim svoju emisiju, što mi je relaksacija za dušu.

Poruka za kraj

U jednom delu svog života nisam sebe mnogo volela. I mislim da je prava poruka da čovek mora sebe da voli. Morate sebi da govorite da ste vi sebi najvažniji na ovom svetu. To je jedina i prava ispravna stvar. Znate, naučnici u Japanu su radili eksperimente s vodom, kako reaguje na ružne i lepe reči. Isto tako se ponašaju i naše ćelije. Morate da volite ljude, da verujete ljudima i morate da ih prihvatite onakve kakvi jesu i da ne pokušavate da ih menjate ni na koji način.

 Munja otkrio nepoznate detalje o Bećkoviću