MILIJARDER! Milan Mandarić: Kad me pitaju kako sam zaradio pare, kažem - lepo, na staromodan način! Doživeo sam američki san!

Rođen sam 5. septembra 1938. u Vrepcu kod Gospića. S pet godina smo se s roditeljima preselili u Novi Sad. Moja sestra Smilja mlađa je od mene dve godine i ona tačno zna kakav sam bio kao dete, a posle i kao momak. Verujte da sam mnogo toga zaboravio, a nisam.

Fudbal i pantalone

Nisam nikad uspeo da budem veliki inženjer, završio sam tu školu i studirao mašinstvo, ali sam uvek više voleo da imam izguljena kolena od fudbala nego da crtam crteže u nekoj mašinskoj radionici. Dakle, veoma mi je bilo slikovito detinjstvo. Odrastao sam na ulici. Kad god bi otac došao s posla, ja sam bio prljav, neuredan, razbijene ili glave ili noge. Uvek se potučem s nekim. U školi mi je bilo veoma teško jer su me zadirkivali drugari. Kad su se pojavile kratke pantalone, ja sam i dalje nosio dugačke. Potučem se i onda nastavnik zove oca da kaže kako sam razbio njih dvojicu-trojicu. Žale se da sam ih napao. E, onda ja kažem ocu da me zezaju jer nemam kratke pantalone, a on izvuče neke pantalone iz zarobljeništva, skrati ih i kaže: "Evo ti!" Ja ih obučem za školu, a nisam primetio da je jednu nogavicu skratio duže, jednu kraće, pa tek kad su to videli, drugari su me opet zezali.

Sukob s Titom

Bio sam veoma odan majci. Sada da mi neko kaže ostalo ti je pet godina da živiš, a dve i po da daš svom ocu ili majci, odmah bih pristao na to. Majka je bila dobra žena, ali nije bila prodorna. Rekao sam joj da, kad ja sredim svoje stvari, živeće bolje nego Jovanka Broz, Titova žena. Znala je da imam problema sa komunizmom, jer sam povukao na oca i počeo da radim sa petnaest godina stvari koje ljudi ne rade ni s pedeset. Konkretno, probao sam da oporavljam propale državne firme, kao što su bile "Geomašina" i "Đura Đaković", da ih rentiram na godinu dana i pravim delove koje sam zamislio, ali i da ih izvozim za Italiju. Uspeo sam da napravim ogromne ugovore. Bio je jedan fudbaler koji je otišao u Torino, Toza Veselinović, i on mi je pomogao da zaradim velike pare.
Imao sam informaciju da fabrika rezervnih delova u Torinu ide u štrajk, a da ja te filtere mogu da uradim u Beogradu za mnogo manje para, pa sam se dogovorio sa fabrikom da moj profit bude samo pet odsto i da mi daju 1.300 radnika da ih organizujem. To je došlo do Tita, pa su mi njegovi ljudi poručili da to što radim ne valja. Tito ide u Split da drži govor i da će me spomenuti kao nekog ko razvija kapitalizam, a on hoće da razvija komunizam. Takođe, rekao im je da mi poruče da može da me pošalje na jedan lep otok, gde ću imati mnogo više odmora nego što ga sad imam. Pitao sam kakav je taj otok, a oni su mi rekli da na njemu nema hladovine. Evo, i sada mi se kosa diže na glavi. A moja majka, ona je bila zaljubljena u Tita, i stalno mi je govorila da s njim treba da se nađem.
I stvarno je održao govor i objasnio da postoje fabrike u kojima su ljudi bez posla. Tako da sam se ja izvukao nekako. Kada mi je mama bila živa, rekao sam joj da sam bio na Brionima i da je tamo Titov muzej. Tu je jedna ogromna slika gde Tito drži ruku, a ja stavim svoju na njegovu i gledamo jedan drugoga. I kažem majci: "Mama, evo, da te obradujem, zbližio sam se sa Titom i bili smo dobri." Počela je da plače.

Osvario snove:

Škola i vojska

Nisam bio odličan đak, učio sam toliko koliko mi je trebalo da prođem. Prvo sam završio gimnaziju, pa tehničku školu, a onda i višu mašinsku i, kada sam otišao u Švajcarsku, dali su mi mesto inženjera da crtam neke bezvezne crteže. Tada sam gledao kako da dobijem papire. Imao sam kuću na Dedinju i mislio sam da ću je prodati. Prijatelji bi mi prebacili novac u Švajcarsku. Međutim, vratio sam se u Beograd. Svi su se zapanjili. Onda sam dobio pismo iz Amerike, od svoje bivše supruge, stric je ženio sina i trebalo je da idemo na veselje. Poslao nam je papire da budemo mesec dana u Americi, a eto, ostao sam ceo život. Otišao sam u Kaliforniju i radio u firmi od jedan posle ponoći do jedan sutradan i zaradio 100 evra. Sve sam dao ženi. Teško je bilo.
Ali, da se vratim na vojsku, to je posebna priča. Kada se otac rastao sa majkom, igrao sam se po ulicama, i tu na ćošku bila je jedna poslastičarnica. Kada se završi igranje, uđem sav prljav tamo. Držala ju je jedna lepa Mađarica, opere me i obriše, i ja kažem tati kako ima jedna dobra tetka. Upoznao sam ih i, eto, gotovo oženio svog oca. Za mene je ona bila predivna. Svaka joj čast, nažalost, umrla je rano. Kad sam otišao u vojsku, imao sam devetnaest godina. To je bilo kod Trsta. Nisam mogao da izdržim, mučio sam se. Pomogla mi je očeva druga partnerka da dođem u Srbiju. Prebacili su me nešto bliže Beogradu, u vojnu policiju, da bih iz nje mogao da idem u Dvanaestu upravu. Došao sam u Nemanjinu 12 i bio zadužen za generala. Tako da mi je tu u Beogradu bilo lepo. Nažalost, otac mi je u mukama umro. U mom životu ima milion priča, ali kada bih se rodio ponovo, sve bih isto uradio.

Odlazak u Ameriku

Uvek sam sanjao, pa i kao dete o Americi. Otac mi je govorio da je Slovenija naša Amerika. Ali, kad bi me pitali gde mi je najgore, navodio bih Sloveniju. Kada sam završio sve uspehe u Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, vratio sam se u Ameriku, u Silikonsku dolinu, u Severenoj Kaliforniji. Taj Mika Crnjanski me je odveo kod nekog advokata da popričam sa njim. Imao sam kod sebe svedočanstva da sam položio ispit u radionici kod oca. Jer, kad nisam mogao kod oca u firmi da uradim sve što sam zamislio, rentirao sam državne firme, sve pod okriljem očeve radionice.

I u Americi smo igrali fudbal i bio sam najtalentovaniji igrač na svetu, ali je bio problem jer treneri to nisu videli (smeh). Igrao sam sa Slovakom, Hrvatom, i oni su osnovali malu radionicu za štampanje u kojoj je bio kompjuter. Međutim, nešto su radili pogrešno, a ja sam shvatio kako ta komponenta treba da izgleda. Sve sam to promenio i napravio im nešto interesantno. Tu je bio i jedan Jevrejin, koji nam je donosio bakar i zlato. Zavoleo me je jer ćutim i radim, a i pomažem mu. Šest meseci kasnije zvao me je i rekao da će da kupi firmu i da mi napravi radionicu da radim. Bio mi je kao drugi otac.

Ustajao je u četiri ujutro. Napravio sam novu firmu, koja se zvala "Lika 1". To je moja prva firma u Americi. Kada sam ocu predočio da treba da dam ime firmi, pitao me je znam li odakle sam i gde sam odrastao. Ja kažem Lika. I tako je nastalo ime. Toliko sam bio uspešan da sam došao do "Like 6". Kasnije, 1980, prodao sam je američkoj firmi za sedam miliona. Onda sam osnovao firmu "Sanmina", od Sandra i Jasmina, tako mi se zovu ćerke i po njima sam dao ime. Ta firma radi i dan-danas. Nekad sam imao i lošu procenu, recimo, kad se upoznate s nekom ženskom.

Od misice do zubarke

Pre nego što sam se upoznao sa suprugom Gordanom, zabavljao sam se s mis Jugoslavije Dušicom Nestorović iz Novog Sada. Moja supruga je studirala stomatologiju, i čim sam je upoznao, zaljubio sam se i ostavio Dušicu. Rekao sam joj: "Izvini, molim te." Njena majka me je videla da šetam sa Gordanom i odmah joj prenela. Ostavio sam misicu zbog svoje supruge. Nije tu samo lepota, već je bila veoma interesantna ženska, mlada. Tada sam imao 25 godina. Obožavam svoje ćerke. One su tatina deca. Razveo sam se jer sam mislio da više nemamo razumevanje jedno za drugo. Onda je najbolje da svako ide svojim putem. Rekao sam joj da ću da je obezbedim finansijski, ono što joj sleduje, ali i više.

Obnova američkog fudbala

Vodio sam najveće klubove u Americi. Nikako mi nije bilo jasno da Amerika, koja je sportska nacija, nema jak fudbal. Onda su preko neke veze kontaktirali sa mnom iz Njujorka ljudi koji su počeli da se interesuju za Zapadnu obalu. Pošto sam bio poslovan čovek i finansijski stabilan, pitali su me da li bih vodio Zapadnu ligu, dakle, Kaliforniju od San Dijega do Vankuvera. Henri Kisindžer, koji je obožavao fudbal, došao je da razgovara sa mnom i napravili smo dogovor da uzmem San Francisko.

Posle toga smo oporavili još petnaest klubova. Zaposlio sam menadžera za fudbal, koji je znao sve trikove, i imali smo u prvoj godini 18.000 navijača. Posle je Henri predložio da regrutujemo najpoznatije igrače iz celog sveta i da u svaki klub stavimo po jednog od njih. Otišli smo na razgovor sa Peleom, Bekamom, Krojfom, Bogićevićem...

Kad smo otišli da dovedemo Johana Krojfa iz Holandije, Henri je predložio da ja pričam i objasnim mu kako nam treba njegovo iskustvo da osvojimo Ameriku. Rekao je pod jednim uslovom - da njegov trener ide sa njim, a to je Rinus. Kada me je Henri kasnije pitao što sam se umusio, objasnio sam da nisam dobio ono što sam zaslužio. Rekao mi je da se u životu ne dobija ono što zaslužuješ, nego ono što ti pripada.

Prijatelji fudbaleri

Posebna je priča kad sam upoznao Pelea. Imam dva velika prijatelja, Džordža Vesta i Pelea. Nažalost, nisu više sa nama. Pele je imao dušu. Kada igra u Los Anđelesu, pita da li sam sa porodicom kod kuće da svrati. Obožavao je da se druži sa mojim ćerkama. Jedna je imala tada sedam godina, druga pet. Imali smo konferenciju za novinare da im damo izjave o fudbalu i planovima. Vidim ja Pele se gura da izađe napolje, pozdravi se sa mojom suprugom i pita je kako su mu prijateljice Jasmina i Aleksandra, a nije ih video dve godine. Pored njega je prošlo hiljadu dece, ali on je njih zapamtio. Rekao sam mu da je neverovatan i da će uvek biti u mom srcu. Kad je umro, poslao sam telegram saučešća.
Bekama ne volim jer je naduvenko koji se šlepao uz Mančesterovo ime. Moj prijatelj mu je bio trener i nije mogao da ga vidi očima jer je bio bezobrazan. Stiv Džobs je bio specijalan što se tiče biznisa i tehnologije. Obično sam ja išao kod njega, jednom me je, dok smo pili pivo, pitao kako sam. Rekao sam dobro, nekad ima problema, ali ide nekako. Pitao sam ga što se on žali kad može da kupi šta hoće. Počeo je da nabraja šta sve ne može da se kupi. I kad sam ga podsetio da ima tri jahte, od kojih svaka vredi po 15 miliona, rekao je: "Ne, Milane, zdravlje ne možeš da kupiš." Tri meseca kasnije je umro.

Gospodin s velikim G

Miodraga Kostića sam mnogo voleo. Bio je predsednik Vojvodine kada me je zvao preko prijatelja Bate Pežoa. Bata mi je rekao da je Kole fantastičan. Pojavio se sa džipovima, popili smo, pojeli i rekao mi je da je želeo da mu pomognem jer sam cenjen u fudbalskom svetu. Tada sam bio duboko u Engleskoj i bilo bi mi teško da je napustim. Napravili smo neki ugovor o kupovini zemlje i pomogao sam mu. Bio je veoma srećan i zahvalan, a meni nije bilo teško da uradim to za njega. Moja prijateljica Marina, koju sam upoznao u Opatiji, lečila je Koleta. Pitala ga je da li zna Milana Mandarića, a on je napisao na papiru: "To je gospodin sa velikim G." To je ispričala pred nekoliko lekara. Hteo sam da odem da ga poljubim, ali ni ta prijateljica nije mogla da mi pomogne da ga vidim.

Skroman čovek:

Zvezdin prijatelj

Zvali su me i iz Partizana, Zvezde i Hajduka da im budem predsednik kluba, pa i Savez Srbije me je zvao. Piksija sam ja doveo u Zvezdu kada je pokojni Šakić bio predsednik, a Cvetković sekretar. Veliki sam prijatelj Zvezde, doveo sam im dva glavna igrača s kojima su sebi digli renome: Piksija, kog sam u Nišu Radničkom platio 250.000, i Belodedića iz Rumunije. To sam uradio samo da me ostave na miru i da im pomognem, ali nisam nikada otišao u Zvezdu iako su me silovito zvali. I Piksi me je zvao da budem predsednik Saveza, ali rekao sam da me to ne interesuje jer ne vidim sebe u toj sredini.

Jedino rešenje za to je Nemanja Vidić, znam ga iz Engleske i on je momčina, kod njega nema krađe. Recimo, Mesija ne poznajem, ali Kristijana Ronalda sam upoznao jer je dolazio kod mene u Englesku, gde je igrao njegov drug iz zabavišta. Došao je da ga poseti i taj igrač mu je rekao da mora da me upozna, seli smo, popili piće i pričali. Rekao mi je: "Predsedniče, mnogo vam hvala što brinete o mom bratu, mi smo odrasli u zabavištu." Rekao sam mu da je Hose moj omiljeni igrač. I onda sam ga pitao kada će da dođe da bude moj igrač, i odgovorio je da nikad ne treba reći nikad.

Evo, recimo, i danas su me zvali Englezi da se vratim u Lester jer su ispali iz lige. Čovek kom sam prodao klub uradio je sve što sam mu rekao, uzeo je menadžera kog sam mu predložio i imao je uspeha. Ali, eto, desila se jedna nesreća. Po njega je dolazio helikopter na teren i vozio ga na aerodrom da bi stigao na avion. I sin je trebalo da bude s njim u helikopteru, ali, srećom, nije. Kada mu je pilot rekao da ginu, rekao je da mora mašina da izdrži dok ne prođu teren kako ne bi pobio ljude. Onda je helikopter pao. Zadivio me je jer je znao da se gine i ostao je karakter, nije dozvolio da drugi stradaju.

Ni Bog, ni otac, ni majka nisu me voleli više od navijača Engleske, to nije normalno. Pitaju me kako smo se tako zavoleli publika i ja, pa to je zato što sam ja zaljubljen u njihovu ljubav prema svom klubu. Tu su mi dali ogromno priznanje. U kamenom zidu u zlatu je uklesano moje ime i prezime, a dobio sam i zlatne ključeve. Suze su mi od uzbuđenja krenule.

Uspešna saradnja:

Tajne službe

Probali su da me ubace u tajne službe, ali nisam želeo. Na lep način sam uvek odgovarao da poštujem to što rade, ali da nemam specijalni interes za to. Nudili su da budemo u družini i u grupi kada treba nešto da se radi na internacionalnom nivou, jer sam 40 godina proveo u dve zemlje, Engleskoj i Americi, i da bih im bio od koristi. Ne moram da budem član da bi na mene računali. Nisu me maltretirali. Recimo, bio sam dva puta gost u Beloj kući kod Ronalda Regana. On je bio moj ideal. Kada sam otvorio firmu, skoro sam bankrotirao jer mi je Finac digao takse na 45 odsto. Došao je Regan i sve očistio, pa je sve krenulo kako treba.

Večera kod Regana

Te godine kada sam napravio "Liku", bio sam biznismen godine, i Regan me pozvao na večeru zajedno sa mojom suprugom. Nazdravio mi je i pozdravio me kao mladog gosta, rekavši mi da sam doživeo američki san. To je istina. Moraš biti hrabar, jak, uporan i da znaš gde ideš i kako ćeš da stigneš, a samo se stiže radom. Kada me pitaju svetski novinari kako sam zaradio te pare, kažem lepo, na staromodan način. Ukrao ih nisam sigurno.

Ceo život u sportu:

Posao u Sloveniji

Slovenci su teški za posao, ali sad tamo radim novi projekat. Kupio sam veliku zemlju u centru, koja je bila predviđena za izgradnju stanova. Kad sam je kupio, gradonačelnik ju je pretvorio u park, što je protivzakonito. To nigde na svetu nema, plaćao sam godišnje 100.000 za građevinsko zemljište, i kada je pretvoreno u park, nastavili su da mi šalju da ga plaćam. Poludeo sam i organizovao referendum da se glasa da li to treba da bude park ili građevinsko zemljište. Da ne dužim, sada je tu jedan klif koji se spušta na more, biće to nešto najluksuznije na slovenačkom Jadranu. Biće moj hotel sa kaskadnim terasama. Dao sam im dozvolu da ugrade lift da mogu da se spuštaju na more.

Suze i strast

Žalim za ocem, majka je ipak doživela lepu starost, ali otac mi je rano otišao. Žao mi je, kad su neki stavili Jovanku Broz u pritvor, što nisam mogao da se uvučem kod nje i da joj pomognem. Hteo sam, ali nisu mi dozvolili.
Najponosniji sam što sam Ličanin, sve što sam zamislio, uradio sam pošteno, svakome sam pomogao i držao sam se toga da je najsrećniji čovek onaj koji može da da onome koji nema. Desi se da zaplačem, ali ne mogu da vam otkrijem zbog čega. Neka to bude kad me žuljaju cipele i kad vidim lepu žensku, a nemam šanse kod nje, e tad mi se plače jer mislim da sam luzer. Prijatelji koji su ljubomorni na mene umeli su da kažu da su žene bile sa mnom zbog novca, a ja kažem: "Kako, pa tvoja žena nije znala koliko ja imam novca! Ona je bila sa mnom na večeri i posle smo produžili dalje." Morao sam da mu vratim (smeh). Danas sam slobodan muškarac, lepo se danas voli, sada je neki prijateljski odnos, ako se izrodi nešto dugo, okej, ako ne, nikome ništa. Važno je da imamo nešto zajedničko, nije sve u onome što je bilo nekada.

Život je čudo

Prvi zarađen novac je potrošila moja žena, ali nema veze, bio sam srećan, ja nisam očaran novcem. Ja sam normalan čovek, ne volim o tome da pričam. Važno je da lepo može da se živi i da je život čudo. U fudbalu sam izgubio pola milijarde, pa sam kupovao glupe kriptovalute i tu sam puko, napravio sam grešku, ulazio sam u nešto što nije bilo moje, niti iza čega ja stojim.
Nisam osvetoljubiv, ne verujem u pakost, ne svetim se, jer verujem da se sve vraća. Recimo, nemam strah, da sam ga imao, ne bih ništa uspeo. Danas bih mlađem Milanu rekao da bude uporan i da se ne predaje, već da istraje do kraja. Ne znači da ćeš, ako si inteligentan, da uspeš. Moraš da imaš želju i da budeš gladan uspeha. Nedavno sam unuka vodio u Afriku, išli smo privatnim avionom. Sada moja kompanija ima 55.000 radnika. To je više nego kod vas u Kuriru (smeh).