Nebojša Čović prisetio se kako je pokušavao da ubedi Slobodana Miloševića da SPS nije pokraden na izborima 1996., opisao je koga stranog zvaničnika je hteo da ošamari, šta se desilo na samo mesec dana pre ubistva Zorana Đinđića...
On je u intervju na TV Ras istakao da je Milošević tog septembra 1996. priznao da je izgubio izbore ali se onda desio poziv koji je promenio sve.
MILOŠEVIĆ JE IZGUBIO BEOGRAD
Mi smo izgubili Beograd u prvom krugu. To je bio septrembar 1996. Celo rukovodstvo SPS je tada otišlo na razgovor sa Miloševićem. On je sazvao sastanak u Predsedništvu Srbije na kome je bio vrh pratije. Na tom sastanku Milošević je bio potpuno normalan. Rekao je - Loše ste radili, niste uradili dovoljno poslova, više ste imali sukobva sa JUL-om nego sa opozicijom.
I to je bilo tačno.
JUL je pravio da tako kažem mostove gde nema reka. Mi smo i pre toga imali probleme sa JUL-om. Zoran Todorović Kundak je jednom prilikom pokušao da uđe u SPS i da on koordinira kao član JUL i da kontroliše šta rade Izvršni odbor gradskog odbora SPS, GO gradskog odbora SPS...
Dakle, nama je Milošević na tom sastanku rekao - Izgubili smo izbore i molim vas da gospodski predate vlast. I sasvim normalno se čovek ponaša. E promena nastaje uveče negde oko 19 časova kada dobijamo hitan poziv da je za 20 časova zakazana sednica Glavnog odbora SPS na Studentskom trgu.
Dolazimo na sednicu i izlazi Gorica Gajević, tada generalni sekretar SPS koja kaže da smo mi pokradeni na izborima.
- Ja mogu da pričam za Beograd i mogu da kažem da sigurno nismo pokradeni na izborima jer štampali smo mi listiće, birački odbori su naši, izborne komisije su naše, pa sve je brate mili naše. Kako smo mi to pokradeni?, pitao sam Goricu tada.
Posle mene reč je uzeo Nikola Šainović koji potvrđuje da smo mi pokrade i da moramo da uđemo u proceduru žalbi, ponavljanja izbora.
Kada sam tražio da mi daju primer onda su mi naveli kako je na 50 metara od biračkog mesta bio neko sa bedžom SPO-a itd. Ja na to nisam hteo da prihvatim i od tada krećemo u ofanzivno nerazumevanje.
Kao i u svakoj partiji i u SPS je bilo onih podguznih i licemnernih koji ubeđuju Miloševića da su Čović i gradska vlast protiv SPS. Mi smo se eto odjednom promenili. Ne... Nego smi mi bili veoma racionalni i to je bila jedna velika raskrsnica koja nas je odvela na mnogo teži put. Da podsetim, Milošević je tada u vremenu bliskom post Dejtonu. On je pre Dejtona bio balkanski kasapin a posle Dejtona je bio faktor mira.
Ja sam mu u lice rekao:
- Pa šta će ti čoveče, ne razumem... Republička vlast je SPS a što se tiče lokalnih vlasti možda je i to dobro da pustimo ljude... Da vidimo kako će da funkcionišu.
S tim što ja nisam verovao u koaliciju "Zajedno", što se i pokazalo... Složiti zajedno Đinđića, Draškovića i Vesnu Pešić je neka druga matematika. Oni su se raspali posle šest meseci a Zorana nskinuli sa mesta gradonačelnika.
Miloševićevi i moji razgovori traju sve do 10. januara 1997. Ono što je bilo interesantno u tom periodu od septembra do januara - bilo je večeri, a svako veče smo se viđali, kada ja dolazim kod njega a od njega odlazi Drašković. A onda kada ja odlazim od njega, kod njega dolazi Đinđić.
A ja u tom trenutku imam 300.000 ljudi na ulicama, imam onu ludačku ideju o kontramitinguz gde smo za dlaku izbegli a koji je neko želeo. Grad i gradska vlast su bili u kontri...
Zašto je Milošević promenio one večeri svoj stav? Zato što je u tom trenutku Mira Marković sa Bogoljubom Karićem i Mitevićem bila u Indiji... I oni su se popodne čuli, bilo je kuco maco, maco kuco i bilo je - Kuco šta to radiš, jer stvarno daješ ovim šumarima vlast?! I onda je krenuo veliki obrt...
Ja na to sve nisam pristao i 11. januara 1997. sam održao konfereciju za medije i rekao da Grad neće to da radi a 14. januara na moju slavu, Svetog Vasilija, sam isključen iz SPS.
KAMPOVI TERORISTA I RAZORUŽAVANJE ALBANACA
Posle 5. oktobra nam je bila montirana pobuna od ovih ekstremista i terorista na jugu centralne Srbije. A ta pobuna je bila scenario za slučaj ako se ne uspe sa promenama u Srbiji kroz izbore u Srbiji, da se onda napravi novo krizno žarište i da se nastavi sa NATO divljanjem po Srbiji. Oni kada su pravili OVK oni su ih pravili na severu Albanije.
Tu su im bili kampovi za obuku a obuku su im držali bivši američki, nemački i britanski oficiri. E posle su ih transirali ka Kosovu kako bi napadali i ugnjetavali Srbe. Kad je 1999. NATO ušao na Kosovo oni su te kampove pomerili u Kosovsko Pomoravlje, znači odmah uz Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Mi smo u jednom trenutku sa međunarodnim faktorom a uz pomoć stranih ambasadora u Beogradu napravili plan za mirno rešenje krize na jugu Srbije. I ušli smo u saradnju i sa KFOR-om i NATO-om. Ceo taj plan smo prezentovali u NATO-u u Briselu. Prezentacija je trajala oko šest sati, plan je usvojen i mi smo krenuli u sprovođenje. Do 31. maja 2001. smo ih razoružali doduše za Albance nikad ne možete da kažete da ste ih sto posto rzoružali jer kriju oružje, kopaju, sakrivbaju u cisternama...
Ali smo stvari doveli u red.
SPORAZUM SA HEKERUPOM
Te 2001. postpisujemo sporazum sa tadašnjim specijalnim predstavnikom UN Hansom Hekerupom. To je nešto izvanredno neočekivano... Taj sporazum verifikuje SB UN.
Po tom sporazumu mi smo država.
Ali Hekerup je uskoro morao da pobegne iz Prištine jer je našao ostatke nekih životinja u svom krevetu, što govori da radite sa mafijom. Sa ortodoksnim zlikovcima i mafijašima.
Setite se kako je to bilo 1944/45 kada su Amerikanci krenuli na Italiju. Znate li kako su pravili Siciliju? Pa prvo su doveli Laki Lučana, a ovde imaju bar tri Lakija - Laki Tači, Laki Haradinaj i Laki Kadri Veselji.
Hekerup odlazi a onda posle mesec dana dolazi, čuj molim te, veliki poznavalac regiona Mihael Štajner.
Kažu - To je super, taj sve razume... E a mi smo posle 10 dana bili na relaciji da on ništa ne razume a naš diplomatski razgovor se maltene sveo na to da mu opalim šamarčinu. Ali ja nisam tu da zadovoljim sebe kada predstavljam svoju državu... Pa sve do toga da se pojavljivao vikendom ovde nenajavljeno, pa su mu onda postavili jednu laku žensku, vrlu zgodnu Albanku sa kojom se on oženio. E a kad je izgubio funkciju onda je došlo do razlaza. I sve do toga da je uspeo da nas prevari i to da nas opasno prevari.
Naime u tom trenutku je u srpskim zatvorima negde oko 2.000 albanaca a u zatvorima na Kosovu je stotinak Srba. Pravi se sporazum oko toga i angažuju se stručnjaci da analiziraju ovih 2.000 predmeta i ovih 100 predmeta. Mi uspevamo da svih 100 Srba izvučemo ali i da poštujemo proceduru. Ako su te presude opravdane, ako nije bilo politizacije, onda oni nastavljaju služenje kazne ali na prostoru centralne Srbije.
Isto to se radi za ovih 2.000, oni se dele u tri grupe.
Prva grupa za koje nema dokumentacije, pokupljeni su ovako... Ti ljudi dobijaju varijantu da su slobodni.
Druga grupa za koju je prikupljena dokumentacija oni ulaze u proceduru pa će se tu videti na osnovu informacija šta i kako dalje.
I treća grupa su evidentno osuđeni koljači, zlikovci... Ti iz treće grupe su pravosnažno osuđeni i u sporazumu piše da se premeštaju u Prištinu, odnosno na Kosovo, u zatvor, i kontrola na svakih mesec dana.
E taj veliki razumljivi Štajner napravi feštu u Prištini kada smo mi Albance isporučili dole, i postane albanski junak, pošto oni nemaju nijdenog istorijskog junaka. Ja očekujem da će oni napraviti jedan spomenik Štajnera na konju, ili ispod konja. To je takav jedan zlikovac i prevarant, takvo jedno đubre od čoveka.
I ja sa takvim da sarađujem?! E ali on mene pokušava da preskoči jer je dobar sa Vladom Srbije, dobar je sa Đinđićem. Ako je tako ja neću da radim taj posao.
Ipak uspevam da napravim sporazum o podeli Kosovske Mitrovice.
17. MART 2004.
Događa se 17. mart za koji nemamo nikakve najave, KFOR se pravi blesav, naše obaveštajne službe nisu imale nikakvu najavu s tim što smo mi sve vreme u tenziji.
Nekih mesec dana pre ubistva Đinđića mi smo imali najavu da će biti ubačeno 5-6 ekstremnih grupa sa Kosova koje bi trebalo da izvrše brutalno nasilje u Preševu i Bujanovcu... Baš krvoločno, da bi mi odreagovali na prvu lopštu kako bi nam se opet prikačila priča o prekomernoj upotrebi sile. Mi smo sve te grupe pohvatali i u skladu sa zakonom regulisali stvar.
E za 17. mart nismo imali nikakvu najavu. Čuj molim te spontano se događa... Pa u Srbiji se ni porođaj ne događa spontano.
Zna se šta se sve dogodilo. I kada se pogleda karta oni su ciljali kulturnu baštinu koja je obnovljena, škole koje su obnovljene i sva povratnička sela su zapaljena. Tako da kada se pogleda karta, i ono što su napali onda se vidi da nije bilo spontanog napada.
Kurir.rs/Priredio: P.L./Foto: Marina Lopičić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
