Bruko balegarska, kojom pesmom slavite to ništavilo što otužno nazivate životima, državom, istorijom budućnošću, kad „Tamo daleko…“ progonite ko divlje zveri?!
No, ne čudi da je njlepša pesma srspkog strdanja i vaskrsa najveći neprijatelj države koja ne postoji, nacije koja zorom niče a noću vene, vere u staru avetinju koji bukve rukopolaže za episkope a trnje za bogomolje!
Ima li kraja vašemu padu, nesoji?
Verovatno ne, jer ste dosegli visine besramlja i fukarluka s kojih se doveka pada i nikad ne padne.
Povisoko se gnezdite lešinari kostiju sopstvenih predaka…
I sam sam potomak ratnika s Mojkovca, jednog od četovođa, rođenog i postradalog kao Srbin, baš kao što su svi iz naše kuće, naših kuća, vaših kuća stradali, no…
Ništa me, kao dete slavnih i časnih brda Crne Gore, ne seća na prađeda ko taj anđeoski spev „Tamo daleko“, ništa!
Vazda zaplačem kad se gde zapeva, zamšljajući Mijaila Đurovog Medenicu nede u snegu do preko pasa na Bojnoj njivi, gde ranjen s bratstvenicima i saborcima ne uzmiče ni stope znajući da je to što brani vrednije i veće od života!
Branio je slobodu, čast, ponos, večnost Crne Gore i Srbije!
Branio je naš savardak, katune, ognjište- braneći odstupnicu braći srpskoj!
Branio je tamo daleko od doma svog sve svoje domove, svoje zbegove, svoju iznemoglu braću, svoje rane i rane svakog brata Srbina svog da bi ko pretekao i spevao te krsne i liurgijske stihove: „Tamo daleko…“!
Prezirem vas, zaista vas prezirem a mrzim seb što išta osećam prema vama jer balega nikakvog osećaja vredna nije, no prezirem vas jer mi udarate da prađeda, čukunđeda, đeda…na sve naše koji su stali nad Mojkovcem i zakleli se slavom srpskom, krstom časnim i imenom zavetnim da će braća stići tamo daleko, da na obali mora, čežnjivo zagledani u daljinu spevaju najlepše stihove!
Nije to tek pesma, lude, to je opelo svakome stradalome za čast i slobodu, baš kao i nafora svakome preživelome, i zavet da Srbija i Crna Gora nikada više Srbinu ne budu tamo daleko…
Na pesmu ste udarili jer samo će ljuta i mrska tišina pevati o vašoj „slavi“!
Na anđeoski spev, jer đavola slavite pesmama jauka, leleka i jecaja!
Na pesmu, fukaro, jer ko nema prijatelja taj u svemu vidi neprijatelje!
Posro Bog, što je baba za takve znala da kaže, da u dve reči opiše sve što ste i što ostaje za vama!
Drznite se samo da udarite na te svete stihove, neće biti dovoljno rupa da se u njih skrijte pacovi milogorskog smetlišta!
Bagro bedna, naši će grobovi i domovi doveka pevati „Tamo daleko…“, dok se vašim dvorom ustaštva ori vama milija i draža: „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara…“
Mihailo Medenica
NE PROPUSTITE
