O Franku Simatoviću se skoro sve zna, o šefu gotovo ništa. Prvi čovek tajne policije privlačio je ogromnu pažnju u Miloševićevo vreme. Istovremeno je ostao krajnje misteriozan, čak i onima koji tvrde da znaju o svakome sve. Ko je on, zapravo? Korčagin, Tuhač ili Ledeni?
Korčagin je bilo prvo kodno ime mladog Jovice Stanišića u vreme kada je (1975) počeo da radi u Službi državne bezbednosti (SDB). Da li iz razloga što je sam voleo ovog ideološki pravolinijskog lika, ili što su drugi u njemu videli čvrstog momka za koga akcije obračuna sa neistomišljenicima predstavljaju pozitivno društveno ponašanje – nije poznato. Uz predanost poslu zaradio je i drugi nadimak - Tuhač, prema najmlađem maršalu Sovjetskog saveza Mihailu Nikolaeviču Tuhačevskom, koji je, baš kao i on Miloševiću, bio trn u oku Visarionoviću. Načelnika štaba Crvene armije je zvao ”malim Napoleonom”. I sudio mu, baš kao što se danas sudi Stanišiću u Haškom tribunalu. Tuhačevski nije preživeo Staljinovu veliku čistku: pogubljen je kao zaverenik, trockista, 1937, rehabilitovan 1957.
Nije ni Stanišiću lako. Njegov zamenik Franko Simatović i on po drugi put se terete za učešće u ”udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem prisilnog i trajnog uklanjanja nesrpskog stanovništva iz velikih delova Hrvatske i BiH od 1991-1995 koje je počinjeno putem ubistava, deportacija, prisilnog premeštanja i progona”. Posle odbacivanja optužbi 30. maja 2013. su oslobođeni, ali je Žalbeno veće ukazalo na ”niz pravnih nedostataka”, pa je proces vraćen na početak. Odlučeno je da se predmet Stanišića i Simatovića vrati na start i da im sudi novo prvostepeno veće po svim tačkama optužnice. Pre samo nekoliko dana, 15. decembra, do juče slobodnjaci, ponovili su u Hagu da se ne osećaju krivim. Nastavak suđenja su pak, sačekali kao privremeno puštena lica na slobodu.
Premda je, pre nešto više od 2,5 godine, Pretresno veće sudije Alfonsa Orija zaključilo da su na područjima SAO Krajine, SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (Hrvatska), odnosno u opštinama Bijeljina, Zvornik, Trnovo, Doboj i Sanski Most (BiH) počinjeni zločini nad Hrvatima i muslimanima, navodi optužnice o krivici srpskog Korčagina i prvog do njega su odbačeni jer ”oni nisu znali da će zločini biti počinjeni”. Nije bilo ”konkretne usmerenosti”, pravnog standarda koji je uspostavljen u presudi bivšen načelniku GŠ VJ, general-pukovniku Momčilu Perišiću.
Upućeni tvrde da je Stanišić teško podneo poziv koji se ne može odbiti – novi, prinudni odlazak u Holandiju, dok je Frenki ostao pribran. Uostalom, on je daleko bolje iskoristio pritvor u Ševeningenu: kondiciju je održavao stonim tenisom, iscrtavao je ikone. Stanišić je, pak, kažu njegove zatvorske kolege, bio depresivan (mučile su ga i brojne bolesti), a izuzetno loše raspoloženje držalo ga je još iz Beograda, kada je 13. marta 2003, samo dan posle ubista premijera Zorana Đinđića, zaglavio u zatvoru kao jedan od najčuvenijih pritvorenika tokom akcije ”Sablja”.
NE PROPUSTITE
Odatle je i ekspedovan na prvo suočavanje sa haškim sudijama. O Simatoviću se, manje više, sve zna. Voleo je da priča o sebi, njegova brbljivost ih je i odvela pred Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije. Naime, iako su u Tribunalu poricali da postoji optužnica protiv njega i Stanišića, ona je ”nacrtana” upravo uz svesrdnu pomoć samog Simatovića. Kao komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) nije izdržao a da se ne pohvali 1996, na proslavi Dana JSO, predsedniku Slobodanu Miloševiću, pred kamerama, kako su Knindže, Škorpioni, Arkanovi Tigrovi i Crvene beretke (Frenkijevci) od konstituisanja JSO 4. maja 1991. ”delovali neposredno u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom prostoru”.
Videvši da im se ”smeši” Hag (kaseta sa snimljenim materijalom je očas posla nestala iz RTS), insajderi iz jedinice su, tražeći pomilovanje, potvrdili da su svi bili deo DB i da su se nalazili na platnom spisku Stanišićeve službe. Jedinica je ugašena 2003. jer su neki njeni pripadnici, s Legijom na čelu, bili direktno umešani u atentat na Đinđića. Iste godine Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Stanišića i Simatovića zbog ubistava, progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacija i drugih nečovečnih dela. Proces je počeo 2008. Da li je Stanišić sanjao da će završiti u kazamatu za Srbe, kako su Tribunal zvali i s ove i s one strane Drine? Verovatno nije.
U tom smislu je i sačekao oslobađajuću presudu: ”Ona je samo logičan sled događaja. Zahvalan sam svima koji su mi pomagali ovih deset godina da dokažem kakva je bila moja stvarna uloga u teškim vremenima koja su iza nas”. Zlobnici tvrde da ga je oslobodila CIA čiji je bio vredan saradnik. To je 2009. napisano u Los Anđeles tajmsu. Navodno uz saglasnost američke agencije, obelodanjene su neke usluge Stanišića, među kojima se ističe predavanje mape skrovišta koje su jugoslovenske firme izgradile za Sadama Huseina. Otkriveno je i da je CIA garantovala Haškom tribunalu za šefa SDB dostavljanjem niza poverljivih dokumenata iz kojih proističe da je on ”pomagao napore da se u regionu sklopi mir”, a da, za razliku od mnogih drugih, za usluge nije primao ”bakšiš”.
Drugi, pak, tvrde da ovakve ”bajke ne piju vodu jer CIA islužene kadrove upravo pušta niz vodu”. Njegov i Simatovićev povratak u Beograd, zaključuju, kompenzacija je za Kosovo i puštanje generala Gotovine, Markača i Haradinaja na slobodu. Hoće li Stanišiću događaji ponovo ići na ruku? Da li je to moguće s obzirom da će sud njega i Simatovića podvrgnuti daleko strožijim kriterijumima? Inače, do sada je Tribunal samo za Haradinaja naložio novo suđenje, ali delimično. Očito, u ovom slučaju će se još lomiti koplja, nije prvi put da iz Haga stigne neko iznenađenje, iskrčkano na ukrštenim putevima od Vašingtona do Moskve.
Kurir.rs/Branak Mitrović
NE PROPUSTITE
