ONA JE SIMBOL STRADANJA SRBIJE OD NATO BOMBI: Milica Rakić danas bi imala 23 godine! Majka ju je spremala za spavanje, a onda se desila TRAGEDIJA KOJA I DANAS BOLI!

Stanovnici Srbije nikako ne mogu da izbrišu iz sećanja taj 24. mart 1999. godine i trajno će ostati urezano u sećanje tih 78 dana bombardovanja! Procenjuje se da je tokom NATO agresije stradalo između 1.200 i 4.000 ljudi, a trogodišnja devojčica Milica Rakić postala je večiti simbol stradanja nevinih žrtava!

Milica, devojčica iz Batajnice, danas bi imala 23 godine... Te kobne večeri, 17. aprila, oko 21 sat zvuk sirena nadvio se nad prestonicom, što je značilo samo jedno - počinje vazdušna opasnost. Mala Milica spremala se za spavanje, majka ju je stavila na nošu i otišla u sobu da joj pripremi krevet za spavanje...

Umesto odlaska u krevet, mala Milica otišla je zauvek... Raketa pogađa kuću porodice Rakić, a geleri lome staklo od kupatila u kome je sedela Milica. Vrata na kupatilu su bila otvorena. Začula se jaka detonacija, stakla su popucala, pločice i fasada, sve se razletelo! Kako je ranije ispričao Žarko, tata stradale devojčice, on je utrčao u kupatilo. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je bilo prepuno krvi, ali nadao se da je Milica i dalje živa... Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo je u auto i prevezao u bolnicu, ali tamo su mogli samo da konstatuju smrt.

Vest o smrti male devojčice Milice potresla je čitav narod, bol ne jenjava ni nakon 20 godina. Roditelji male devojčice snagu su našli u starijem sinu Aleksi i ćerki koju su dobili nakon Miličine smrti.

Spomenik Milici Rakić postavljen je u Tašmajdanskom parku u Beogradu.

Napad na zgradu RTS POGINULO 16 RADNIKA

U noći 23. aprila 1999, u 2.06 časova, NATO je u napadu na zgradu televizije usmrtio 16 radnika RTS-a, što je bio prvi slučaj u istoriji da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj. U trenutku bombardovanja, u zgradi u Aberdarevoj ulici bilo je 150 radnika koji su tu noć dežurali. Čelnici NATO su tvrdili da je napad bio opravdan, a specijalna komisija Haškog tribunala koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS, nije predložila Tužilaštvu da pokrene krivični postupak. Bivši direktor RTS Dragoljub Milanović je 2002. osuđen na 10 godina zatvora jer nije poštovao naređenje tadašnje Savezne vlade da ljude i tehniku izmesti iz objekata u Aberdarevoj i Hilandarskoj ulici. Stručnjak Amnesti internešenela za Balkan Šan Džouns rekla je na desetogodišnjicu napada da je bombardovanje RTS-a bilo ratni zločin. U znak sećanja na poginule, u beogradskom Tašmajdanskom parku podignut je spomenik „Zašto?“, kojim porodice i prijatelji stradalih postavljaju pitanje zašto su novinari poginuli.

Bombe na civile GAĐALI MOST U VARVARINU DVA PUTA

Avioni NATO bombardovali su most u Varvarinu 30. maja 1999. godine na pravoslavni praznik Svetu Trojicu i pijačni dan, uprkos tome što se u njegovoj blizini nalazilo više od 1.000 civila! Tačno u 13.35 sati, avioni NATO koji su pripadali nemačkoj vojsci, bombardovali su most u Varvarinu u dva navrata, a tom prilikom ubili su 10 i ranili 30 civila. U prvom napadu most je pogođen sa dve rakete. Iako je most već bio srušen, avioni NATO su se, tri do šest minuta kasnije, vratili i izvršili drugi napad ispalivši još dve rakete. Tela ubijenih bila su raskomadana. Među ubijenim civilima bila je i šesnaestogdišnja Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije u Beogradu. Iako je vazdušni napad počinjen usred bela dana, zvaničnici NATO su most nazvali „legitimnim vojnim ciljem“ a žrtve „kolateralnom štetom“.

Poginuli Blizanci TREĆI SIN UMRO OD TUGE ZA BRAĆOM

Blizanci Srđan i Boban Milić su aprila 1999. godine poginuli kao pripadnici Vojske Jugoslavije braneći Kosovo i Prištinu u kojoj su živeli. Obojica su poginula u razmaku od svega deset dana, i to na samom početku bombardovanja. Najpre je poginuo Srđan. Bio je u vozilu sa još tri vojnika i naišli su na minu. Sva tri vojnika su poginula, dok je Srđan bio ranjen, ali je preminuo 4. aprila. Nekoliko dana kasnije, na ratnom zadatku poginuo je i Boban. On se nalazio u oklopnom vozilu sa još sedmoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje pogodile su vozilo i pretvorile ga u pepeo. Posle bombardovanja, Dragoljub, Nada i njihov najstariji sin Goran odselili su se u Kraljevo. Tuga za braćom bila je toliko jaka da Goran nije izdržao, srce mu je prepuklo od tuge. Sahranjen je u grobnici pored braće, godinu dana nakon njihove pogibije. Otac Dragoljub je umro 2011. godine. U porodičnoj kući majka Nada je napravila mali muzej i u njemu su svi vredni predmeti i fotografije Milića.

Tri meseca tragedije KASETNIM BOMBAMA NA NIŠ

NATO je 7. maja zasuo Niš kasetnim bombama. U ovim napadima poginulo je 16 Nišlija, dok ih je 18 povređeno. Dan kasnije, 8. maja, bombom velike razorne moći pogođen je i teško oštećen Kameni most u Nišu. Kasetne bombe na Niš bačene su i 12. maja 1999, na naselje Duvanište, pri čemu je povređeno 11 osoba. U Nišu su se sirene za početak ili kraj vazdušne opasnosti čule 258 puta, stanovnici su pod vazdušnom opasnošću bili puna 52 dana, dok su bombe grad razarale 29 dana. Među onima koji su ostali mrtvi u Šumatovačkoj ulici bila je i dvadesetšestogodišnja Ljiljana Spasić. Ženu u osmom mesecu trudnoće svekrva je povela na pijacu da joj kupi prve trešnje kada su ih zasule kasetne bombe. Tokom NATO agresije poginulo je 56 Nišlija, a grad je bombardovan 40 puta.

Gađali na Vaskrs MASAKR U GRDELIČKOJ KLISURI

Dvanaestog aprila 1999. godine bombardovan je međunarodni putnički voz 393! Napad se dogodio u Grdeličkoj klisuri, drugog dana pravoslavnog Vaskrsa u jutarnjim časovima, kada je NATO avion ispalio dve rakete. Voz su pogodila dva projektila, prvi je odvojio lokomotivu i prvi vagon od ostatka kompozicije. Sledeći projektil uništio je treći vagon, dok je četvrti, zbog visoke temperature od vatre, ostao zalepljen za šine. U napadu je u neopisivim mukama stradalo mnogo žrtava, dok tačan broj nikada nije utvrđen. Prema nekim podacima, život je izgubilo 15, a povređeno je 50 osoba, među kojima je bilo dece i trudnica. Među poginulima bili su i kondukteri Zoran Jovanović i Petar Mladenović, kao i tek venčani par Ana Bjeletić i Ivan Marković. Iako je cilj napada na železnički most bio da se on sruši, to se nije dogodilo. Samo su stradali ljudi. Jezive slike iz Grdeličke klisure obišle su ceo svet, dok su komandanti NATO kvalifikovali pogibiju nevinih ljudi kao kolateralnu štetu. Tvrdili su da je meta bio most, dok je glavnokomandujuci NATO, general Vesli Klark, zaključio da je „voz išao previše brzo“.

Poginulo 40 ljudi NAPAD NA AUTOBUS NIŠ EKSPRESA

Prvog maja 1999. tokom bombardovanja u napadu na autobus Niš ekspresa, u selu Lužane kod Podujeva, stradalo je 40 osoba. Napali su u 13 sati, a autobus Niš ekspresa, koji je dolazio iz Niša i u tom trenutku zadesio se na mostu, direktno je pogodila raketa, tako da je ostao presečen na dva dela - deo autobusa je ostao na mostu, dok je drugi pao ispod mosta.

Prema tvrdnjama očevidaca, tela 40 poginulih su izmasakrirana i ugljenisana. Autobus Niš ekspresa trebalo je da krene iz Niša u pravcu Prištine tog jutra u devet sati, ali je u polasku kasnio oko 40 minuta. U 13.50 avioni NATO još jednom su gađali most u mestu Lužani i tom prilikom je stradalo vozilo Hitne pomoći koje se nalazilo na licu mesta da ukaže pomoć unesrećenima iz autobusa.

Samo četiri osobe preživele su ove strašne napade. NATO je 2. maja ipak priznao odgovornost za napad na autobus Niš ekspresa, ali je izneo tvrdnju da je autobus „slučajno pogođen“, a da je meta bio most koji se smatra ključnom rutom sever-jug za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije koje operišu između Prištine i Podujeva.

Gađali kasarnu u Kuršumliji STRADALA I BEBA STARA 11 MESECI

Prilikom dva napada na Kuršumliju avijacija NATO usmrtila je 13 civila, oštetivši oko 500 zgrada, uključujući manastire Svete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka, a u napadu kasetnim bombama na albansko selo Nogavac kod Orahovca ubijena su dva civila. Kapetan prve klase Svetozar Kovačević (62) iz Prokuplja, jedini je 1999. preživeo bombardovanje od strane NATO u tadašnjoj komandi, odnosno podzemnom skloništu Treće Armije VJ u kuršumlijskoj kasarni. Tog 24. marta, tri „tomahavk“ projektila probili su armiranu ploču u dubini od šest metara i usmrtila 11 oficira. Tri krstareće rakete pogodile su pistu ispod koje se nalazililo sklonište. U skloništu su svi bili mrtvi osim kapetana Kovačevića koga je od siline eksplozije detonacija izbacila izvan skloništa.

U noći između 10 i 11. aprila NATO avijacija zasula je malo mesto Merdare kod Kuršumlije kasetnim bombama. Tom prilikom život je izgubila jedanaestomesečna Bojana i njen otac Božin Tošović (29), dok je nekim čudom uspela da preživi njegova supruga Marija koja je u tom trenutku bila u sedmom mesecu trudnoće.

Dirljiv susret ĆERKA I OTAC BRANILI KOSMET

Marina Milošević, dobrovoljac 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, kao dvadesetdvogodišnjakinja dobrovoljno se javila da ode na Kosovo i Metohiju, gde je provela tri meseca. Dvadeset devetog marta stigla je u Prizren. Radila je kao bolničarka, ali je nošenje puške bilo sastavni deo njene misije.

Tokom bombardovanja sela Planeja bila je na prvoj liniji i tom prilikom je ranjena. Najdirljiviji trenutak koji je i pripadnicima vojske i policije naterao suze na oči jeste Marinin susret s ocem.

- Bili smo na terenu u Velikoj Kruši, ja sa svojim saborcima u vozilu, a u susret nam je išao drugi automobil. Kažem im: „Eno ga moj otac“. Iskočila sam iz auta u pokretu, što je i otac učinio. Nas dvoje smo se zagrlili nasred ulice i plakali. To je za mene bio najteži i najemotivniji trenutak na ratištu - priseća se Marina.

(Kurir.rs/Mina Branković /Foto: EPA, Profimedia, Zorana Jevtić)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: