KRVAV NOVAC! SVE OTMICE ZEMUNSKOG KLANA: Legija za sebe uzimao polovinu otkupa, Kalinić se zverski iživljavao nad otetima

Upravo završena treća sezona serije „Klan” oživela je u javnosti događaje i likove koji se vezuju za delovanje jednog od najozloglašenijih kriminalnih klanova. Iz tog razloga Kurir podseća na najpoznatije otmice „zemunaca”.

Otmice imućnih ljudi bile su za zemunski klan vrlo unosan posao! Taj prljavi posao su razgranali 2000. godine i za kratak period, prema nekim procenama, uzeli čak 20 miliona evra.

Svi su učestvovali

U akcijama su učestvovali gotovo svi „zemunci” - od vođa klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma, pa nadalje: Miladin Suvajdžić - Ðura Mutavi, Dejan Milenković Bagzi, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić, Aleksandar i Miloš Simović, Dušan Krsmanović, Milan Jurišić, Zoran Vukojević...

Sve otmice su izvodili u saradnji s nekadašnjim šefom Jedinice za specijalne operacije (JSO) Miloradom Ulemekom Legijom, koji je navodno dobijao polovinu novca.

Na spisku kidnapovanih bili su biznismeni Miroslav Mišković, Milija Babović i Milenko Aleksić, zatim Vuk Bajrušević, čija je sestra bila udata za kontroverznog Vladana Kovačevića Trefa, te kontroverzni Suad Musić... Pretpostavlja se da upravo „zemunci” stoje i iza otmice sina pevačice Lepe Brene i teniske legende Slobodana Bobe Živojinovića.

Zakopavali novac u zemlju

Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), ispričao je za Kurir da su porodice otetih uglavnom slabo sarađivale sa policijom.

- Skoro niko nije sarađivao. Svi su hteli sami da to rešavaju. Malo je više sarađivao subotički biznismen Milenko Aleksić. Ovaj slučaj je specifičan jer su njega, uplašeni za njegovo zdravstveno stanje, pustili bez otkupa, ali uz obećanje da će prodati imovinu i da će im naknadno dati tri i po miliona maraka. Pošto je pušten, on je pobegao u Mađarsku na nekoliko nedelja, posle se vratio, ali kidnaperi se više nikad nisu javili - kaže Novaković, koji je napisao knjigu „Otmice zemunskog klana”, u kojoj su detaljno opisana sva kidnapovanja.

„Zemunci” su najbrutalniji, kaže on, bili prema Miliji Baboviću i Suadu Musiću, a nad otetima se najviše iživljavao Sretko Kalinić.

Govoreći o novcu koji je klan uzeo od otmica, Novaković kaže da je moguće da je deo ostao negde zakopan.

- Puno ih je bilo u grupi, delili su međusobno... Živeli su na visokoj nozi, pravili kuće, kupovali stanove i automobile... Deo je sigurno negde ostao sklonjen, zakopan... Oni su, inače, smatrali da im je najsigurnije da novac zakopavaju u zemlju - dodaje Novaković.

Najviše novca dobili su za otkup biznismena Milije Babovića - skoro 11 miliona evra.

Inače, policiji su kasnije dosta informacija o otmicama i drugim zločinima zemunskog klana dali svedoci-saradnici Miladin Suvajdžić, poznatiji kao Đura Mutavi, i Dejan Milenković Bagzi.

MEĐU PRVIMA JE OTET VUK BAJRUŠEVIĆ

Otmičari sestri otetog: „Poslaću ti prste da ih pojedeš”

Kidnapovanje Vuka Bajruševića 7. novembra 2000. jedna je od prvih otmica koju je izvršio zemunski klan. Cena otkupa na početku je bila pet miliona maraka, ali je Bajruševićeva sestra Bojana uspela da je spusti na milion i po. U ovom slučaju učestvovala je prva postava zemunskog klana - Spasojević, Luković, Milisavljević, Milenković, Suvajdžić, Jurišić, Miloš i Aleksandar Simović, Krsmanović... Važna karika bio je Milorad Ulemek Legija, u to vreme još uvek aktivni pripadnik MUP.

Vuk Bajrušević, inače, ima nadimak Mali Tref, koji je dobio po zetu, mužu svoje sestre Bojane - Vladanu Kovačeviću Trefu. Kovačević je bio kontroverzni biznismen i bliski saradnik Marka Miloševića, sina nekadašnjeg predsednika Srbije. Tref je ubijen krajem devedesetih, a njegovo ubistvo ostalo je do danas nerazjašnjeno.

Bajrušević je otet nakon posete majci na Banovom brdu. Prethodno je danima praćen. Otmičari su mu odmah uzeli mobilni telefon, našli broj njegove sestre Bojane, pozvali je i naredili mu da joj kaže da je otet. Ona je otmicu policiji prijavila dan kasnije, rekavši da su joj se javili i kidnaperi. Ipak, odbijala je punu saradnju sa policijom. I otmičari su je upozoravali da ne petlja sa policijom, da im ne namešta policiju... Pomoć je zatražila od Milorada Ulemeka Legije, tadašnjeg pripadnika MUP. On joj je dao obezbeđenje, koje, međutim, sve vreme „zemunce” obaveštava šta se dešava kod nje.

Prema kasnijem priznanju „zemunca” Dušana Krsmanovića, otmicu Vuka Bajruševića naredili su upravo Legija i vođa zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar.

A svedok-saradnik Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, otkrio je kasnije i kako je zapravo Bajrušević bio prvi na spisku za otmice. Kako je rekao, Spasojević je stalno govorio o Bojaninom voznom parku, koji mu bode oči, pa kad je za nju upitao Legiju, koji je navodno donosio konačnu odluku ko će biti otet, on mu je odgovorio: „Može, ima para.” I tako je potom otet Bojanin brat.

Lokacije na kojima je držan zatočeni menjane su nekoliko puta - Fruška gora, Novi Beograd, Surčin... Sve vreme je bio vezan - imao je lisice na rukama i nogama, lisice su bile povezane lancima. Preko očiju je imao lepljivu traku.

Nekoliko dana posle otmice Bojani Bajrušević su u dvorište bačene dve šok-bombe kako bi je uplašili i naterali da što pre plati otkupninu za brata. Ona, međutim, nije odmah imala traženu sumu...

Sa Bojanom su naizmenično pregovarali Mile Luković Kum i Dušan Spasojević Šiptar. Ti razgovori su često prelazili u žestoke svađe i vređanje.

Otmičari su Bojani Bajrušević govorili rečenice poput: „Vrati narodu pare što si pokrala”, „Izvadi pare iz šteka, sa računa iz mađarske banke”, „Ubićemo ga, pa ćeš da budeš mirna”, „Poslaću ti prste da ih pojedeš”... Ona im je uzvraćala rečima kao što su: „Čekam te, siso! Dođi po mene, pusti Vuka! Šta si Vuka stiso, što po mene nisi došo? Kod mene dođi, siso, mamu ti jebem! Čekam te ja, a za pare moramo da se dogovorimo. Ako moj život vredi milion i po, da vidimo koliko tvoj vredi. Ja nemam za tebe da dam više nego milion i po, da vidim ko će da ti da više? Ajmo na pijacu, mamu ti jebem, da vidim kilo tvog mesa koliko košta. Siso jedna, mamu ti jebem seljačku.”

Vuk Bajrušević je pušten 27. novembra uveče kod buvljaka na Novom Beogradu. Dali su mu i 900 dinara za taksi. Prethodno je njegov ujak na auto-putu za Zagreb izvršio primopredaju novca za otkup.

Plen su potom podelili u Kotobanji, u Surčinu, kod Ljubiše Buhe Čumeta.

SIN LEPE BRENE I BOBE ŽIVOJINOVIĆA OTET ISPRED KUĆE

Otkup živog - dva i po miliona, a mrtvog - pet miliona

Slučaj otmice Stefana Živojinovića, sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, iz novembra 2000. godine nikada nije rešen. Pretpostavlja se da je i ovu otmicu izvršio zemunski klan. Stefan Živojinović je tada imao osam godina. Kidnapovan je ispred porodične kuće na Bežanijskoj kosi u Beogradu.

Mile Novaković navodi za Kurir da su nakon otmice Breni i Bobi otmičari poslali karticu preko koje kasnije treba da komuniciraju.

- Nakon otmice koverta im je bila ostavljena u kontejneru na Studentskom trgu. U koverti je bilo pismo, ali i kartica za mobilni telefon, mreže 064. Na A4 formatu, na dve strane papira s kvadratićima, mašinom za kucanje, latinicom, detaljno je dato šta Brena i Boba treba da rade i kako da postupaju. Počinjalo je sa: „Gospodine i gospođo Živojinović, ovim potvrđujemo da se vaš sin Stefan nalazi kod nas. Prema njemu ćemo se ponašati ljudski dok ste i vi korektni. Neće mu faliti nijedna plava dlaka s glave.” Usledilo je upozorenje da ne pozivaju miliciju. Reč „milicija” je bila podvučena. A zatim je sledila monstruozna pretnja: „Stefana možete otkupiti na dva načina. Živog za dva i po miliona maraka. Mrtvog za pet miliona maraka.” Dodatno je pojašnjeno da će u slučaju druge varijante otkupljivati deo po deo dečakovog tela. Živojinovićima je dat rok od dva dana da sakupe novac: „Kad sakupite novac, na četiri radio-stanice platite da se vrti oglas.” Reč je bilo o stanicama Studio B, Stenka, Pingvin i Pink, a oglas je glasio: „Firma ‚Šafner’ obaveštava partnere da je sva dokumentacija prikupljena u datom roku, pa posebno molimo da nam se jave partneri.” Zatim sledi: „Ukoliko posle tri dana ne čujemo oglas, smatraćemo da se odugovlači sa isplatom iz raznoraznih razloga. Svaki dan kašnjenja znači da će na ruci Stefana biti jedan prst manje. A ako ni posle deset dana ne bude oglasa - prelazimo na drugu varijantu, u kojoj ćete morati da sakupite pet miliona maraka.” Njihova „druga varijanta” značila je i smrt dečaka.

Novaković je objasnio i kako se završio slučaj otmice.

- Brena i Boba nisu imali kud, dolazili su i kod nas u policiju, imali smo dva-tri razgovora, posle su se opredelili za BIA, pa su išli kod Radeta Markovića. Na kraju su spustili cenu na sumu koju mogu da plate. Boba je ostavio novac na auto-putu prema Nišu, a Stefana su pustili na Kalemegdanu, kod Zoološkog vrta, rekli su mu: „Sedi tu, doći će neko po tebe”, i tako se to završilo. Nema kriminalca koji je kasnije hapšen a da nije pitan o ovom slučaju. Niko ništa nije znao. Tako je taj slučaj ostao nerešen, što je tragično.

BIZNISMENA MIROSLAVA MIŠKOVIĆA OTELI ISPRED FIRME, PA GA DRŽALI U ŠAHTI

„Za tebe je bolje da nas ne vidiš”

Biznismen Miroslav Mišković otet je aprila 2001. godine ispred sedišta svoje kompanije. Auto u kojem je bio s vozačem presreli su otmičari - njih trojica s fantomkama i automatskim puškama, dok je četvrti bio za volanom. Mišković je pokušao da se brani, ali je dobio nekoliko udaraca u grudi, a onda i u potiljak. Ugurali su ga u njihov „audi” i stavili mu široku lepljivu traku preko očiju i usta. Miškovićevog vozača su zatvorili u gepek automobila ovog biznismena.

Kidnapovanje je policiji prijavio penzioner koji je sve to video s prozora svog stana. A sve što je preživeo tih dana, posle godina ćutanja, Mišković je pre četiri godine opisao u svojoj autobiografiji.

- Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju. Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo da idem. U svakom slučaju, bila je to neka garaža s kanalom na sredini. Dok smo joj prilazili, osećao sam kako mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid. Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to bio poklopac od šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravku automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih sišao je sa mnom, a onda sam ga čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta, čulo se zatvaranje poklopca - opisao je Mišković.

Ispričao je i kako mu je samo jedna ruka bila slobodna, dok je druga bila vezana lisicama za alku na zidu. Prostorija je, naveo je on, bila minijaturna, „možda metar sa metar i po i bila je slabo osvetljena žućkastom sijalicom”.

- Odozgo je kapala voda, a pored mene je bila neka polomljena stolica. Sve je to - kasnije će se saznati - pravljeno da bi se dovodili oteti. Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali. Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš.” U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima. Pokušavao sam da racionalno analiziram stvari, ali ništa što mi je padalo na pamet nije ulivalo nimalo optimizma. U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama - naveo je on.

Otmičari su zahtevali najpre deset miliona maraka, potom su se s Miškovićem dogovorili da to bude pet miliona, ali im je na kraju isplaćeno sedam miliona. Za ta dodatna dva miliona Mišković je saznao tek kada je pušten.

- Posle isplate otkupa ponovo sam ubačen iz kola. Otmičari su mi dali kapu, jer je padala kiša. I 10 evra kako bih mogao da platim taksi, jer sam bio bez ičega, bez dokumenata, novca, telefona. Pomislih, kakav posao: uzeli su mi sedam miliona maraka, a ostavili 10 za taksi. Bilo je oko dva sata noću, a ja sam shvatio da se nalazim na neuređenoj livadi, negde u blizini Prokopa. Izašao sam na ulicu čekajući da naiđe taksi vozilo, kojih nema baš previše u to doba noći. Negde kod Rudog konačno je naišao jedan taksista - nije me prepoznao, niti je primetio nešto neobično - i uskoro sam bio kod kuće. Posle 18 sati u zatočeništvu bio sam na slobodi - pisao je Mišković.

ONI SU IM BILI NA SPISKU

Džaja im izmakao, tipovao ga Legija

Bagzi je pričao da su „zemunci” nekoliko dana pratili i samog Džajića kako bi ga oteli. U tome je, pored Bagzija, učestvovao i Miloš Simović. Mile Novaković u svojoj knjizi navodi da je slavni fudbaler praćen pet dana u proleće 2002, mesec dana pre otmice Babovića. Odustali su jer je, prema Bagzijevom svedočenju, Simović „ispustio” Džajića na putu do aerodroma i izgubili su priliku da ga otmu. Pokušali su da insceniraju saobraćajnu nezgodu, ali slavni sportista nije hteo da stane iako su ga svojim autom udarili otpozadi. Sa njim je tada u kolima bio još jedan čovek. To je Simović ispričao Dući i dogovorili su se da od toga dignu ruke. Milenković je tvrdio i da je Džajića, takođe, tipovao Legija. Mislili su da otmu svakog za koga pretpostave da ima novca.

Takođe, „zemunci” su planirali i otmice vlasnika Pinka Željka Mitrovića, kao i biznismena Filipa Ceptera, Petra Matića, Bogoljuba Karića i Miodraga Kostića.

MILIJA BABOVIĆ BIO U ZATOČENIŠTVU 40 DANA

Zverski ga mučili jer je pokušao bekstvo

Beogradski biznismen Milija Babović otet je marta 2002. godine na Južnom bulevaru u Beogradu. Pre kidnapovanja praćen je desetak dana. U tome su učestvovali braća Simović, Vlada Budala, Milan Jurišić, Dule Krsmanović i Miladin Suvajdžić.

Mile Novaković je u knjizi „Otmice zemunskog klana” detaljno opisao ovaj slučaj.

- Vezanog su ga odveli na salaš u selo Vilovo, kod Titela. U početku su ga čuvali Jurišić i Kalinić u podrumu jedne od pomoćnih zgrada na salašu. Posle desetak dana Babović je uspeo da pobegne, ali su ga posle 200-300 metara Jurišić i Kalinić stigli. Za kaznu, sledeća tri dana držali su ga vezanog za drvo u obližnjoj šumi i zverski mučili. U međuvremenu, no naređenju Spasojevića, Suvajdžić kupuje kuću u selu Krčedin kod Beške i tu prebacuju otetog. Ovde su ga čuvali Krsmanović i Suvajdžić. Tokom 40 dana zatočeništva Babović je pretrpeo mnoge fizičke povrede, jer su ga svakodnevno mučili zbog pokušaja bekstva. Sve vreme pregovore sa porodicom o njegovom oslobađanju vodio je otmičar Mile Luković Kum, imitirajući šiptarski govor. Otkup od deset i po miliona evra plaćen je iz dva puta. Oba puta pare je nosio Milorad Ulemek Legija. Preko njega otmičari su znali sve namere porodice - da li je obaveštena policija, ko skuplja pere i koliko je prikupljeno... Oba puta novac je Legija nosio maltene pravo u Šilerovu. Posle druge isplate pustili su Babovića na auto-putu Beograd-Niš, kod „Laste” - napisao je Novaković.

Obe kuće u kojima je čuvan Babović srušene su do temelja i sagrađeni novi objekti kako bi se zametnuli tragovi. Sve je to uradio Suvajdžić po nalogu Spasojevića. Polovinu para od otmice uzeo je Legija. Sedmog aprila 2003. godine, skoro godinu dana posle otmice, Milija Babović je dao izjavu policiji. Dve nedelje kasnije prepoznao je mesto gde je držan, deo salaša u Vilovu i neke prostorije kuće u Krčedinu.

Boban Karović

Srpske porodice ovog sveca slave kao krsnu slavu - SVETI JOVAN ZLATOUSTI! Kurir vam DANAS poklanja ikonu

Sveti Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetom pismu i svetoj liturgiji. U svojoj društvenoj etici Sveti Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

Pošto u srpskom narodu Sveti Jovan važi za učenog sveca, veruje se da je na dan kada on slavi dobro uzeti knjigu u ruke i pročitati bar neki njen deo.

U mnogim srpskim porodicama ovaj svetac slavi se kao krsna slava.

Ubraja se u Sveta tri jerarha, a nadimak Zlatousti dobio je zbog svojih retoričkih sposobnosti. Godine 397. izabran je za episkopa carigradskog, nakon čega ulazi u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom, jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u crkvi tako i na carskom dvoru.

Zbačen je sa prestola 402. godine, a carica Evdoksija ga progoni u Kukuz, gde je umro 407. godine. Odatle piše najveći deo pisama, među kojima i sedamnaest pisama Olimpjadi. Njegove svete mošti su krstaši 1204. odneli iz Carigrada u Rim (Vatikan), gde su počivale sve dok 2004. dogovorom nisu vraćene u Carigrad (Istanbul).