Spominjanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kod mnogih danas izaziva isključivo nostalgiju, topla sećanja na neko gotovo utopijsko doba. Bila je to država, čuje se često, u kojoj je bilo svega dovoljno za sve, gde se gradilo uz pesmu na radnim akcijama, išlo na more svakog leta, bez straha spavalo na klupi u parku bilo kog grada, a posao i stan čekali su svakog ko završi školu. Međutim, u svoj toj nostalgiji zaboravlja se da je to istovremeno bila i zemlja s mnogo problema - stalnim ekonomskim krizama, večitim nestašicama, nacionalnim tenzijama...
Upravo te i slične nevolje bile su jedan od glavnih razloga što se pre 55 godina Jugoslavija suočila s jednom od svojih najvećih političkih kriza - masovnim studentskim protestima u junu 1968.
Kriza reforme
Skoro dve decenije nakon završetka Drugog svetskog rata entuzijazam s kojim se krenulo u obnovu zemlje počeo je da jenjava. Parole poput one "Lošije danas za bolje sutra" izgubile su snagu kada su samo u 1965. troškovi života skočili za čak 35 odsto. A kriza se osećala i pre toga, pa uprkos tome što je SFRJ formalno bila zemlja kojom su upravljali radnici, broj radničkih štrajkova nije bio zanemarljiv. Prema nekim podacima, samo od 1958. do 1969. bilo je oko dve hiljade registrovanih štrajkova. Što je i bio jedan od razloga pokretanja velike privredno-društvene reforme 1965.
Godina pobune mladih
Protesti širom sveta
Demonstracije studenata 1968. godine nisu bile glavna tema samo u Jugoslaviji. Veoma slični omladinski pokreti pogodili su ceo svet - u Americi su studenti i mladi demonstrirali protiv rata u Vijetnamu, u Čehoslovačkoj se dogodilo Praško proleće, akademci su blokirali Francusku, Belgiju, Nemačku, Brazil...
Šezdeset osma je prerasla u politički mit koji nikako da nestane. Ona označava istorijsku prekretnicu koja može da se uporedi s početkom Hladnog rata ili padom Berlinskog zida. Kulturna i politička previranja potekla od događaja iz 1968. svakako su bila revolucionarna - naveo je u eseju Ralf Fiks, nemački političar.
Nezadovoljstvo
Međutim, ta reforma nije dobro čak ni krenula, pa se već 1966. govorilo o njenoj krizi. A tu krizu su najviše osetili studenti - domovi su bili pretrpani, cena smeštaja i menze je skočila pet puta, a primanja to nisu pratila. Osim toga, nezaposlenost je bila sve veća, kao i „odliv mozgova”. Iako mnogi često govore da su demonstracije bile spontane, mnogo je toga što ukazuje da su one tinjale mesecima pre kulminacije, a da su ih mladi akademci spremali istovremeno sa ispitima.
Studentski protesti izbili su 2. juna 1968. godine, ali nisu odmah privukli veliku medijsku pažnju. Primera radi, Borba je dan kasnije na naslovnoj imala vest o protestima studenata, ali u Francuskoj, dok je o onim u SFRJ izveštaj bio mnogo kraći i imao je naslov „Incident u Novom Beogradu”.
Sastanci s vrhom
- Sinoć oko 20 časova izbili su veći incidenti pred Radničkim univerzitetom na Novom Beogradu. U neredima je više povređeno, a milicija je bila prinuđena da interveniše. Neredi su počeli kada je veća grupa mladića iz Studentskog grada s Novog Beograda pokušala da prodre u malu dvoranu Radničkog univerziteta, u kojoj se za brigadiste sa akcije „Novi Beograd 1968” održavala zabavna priredba „Karavan prijateljstva”. Pošto nisu mogli da uđu na priredbu - studenti su demolirali prostorije Univerziteta. Najveća šteta pričinjena je maloj dvorani. Polomljeni su svi prozori, izvađena vrata, razlupane stolice... Od kamenica i cigli koje su bačene u dvoranu i prilikom sukoba na ulazu u zgradu povređeno je jedanaest mladića. Posle incidenta na Radničkom univerzitetu, sukobi su se preneli na ulice. Kada su organi Narodne milicije pokušali da zavedu red - došlo je do novih i većih sukoba. U incidentima je povređeno pedeset devetoro lica. Neredi se nisu prekinuli do duboko u noć. Velika grupa studenata sa Novog Beograda kasnije se u povorci uputila ka podvožnjaku prema Novom savskom most. Tom prilikom zapaljena su jedna vatrogasna kola. Kordon milicije dočekao je studente kod podvožnjaka, gde je došlo do novih sukoba. Po ponoći studenti su se povukli u svoje naselje na Novom Beogradu - pisala je Borba.
Sutradan demonstracije već privlače mnogo veću pažnju, a dolazi i do novih sukoba omladine i milicije.
- Posle preksinoćnog sukoba između studenata i milicije, juče su u Novom Beogradu ponovo izbili neredi, u kojima je učestvovalo nekoliko hiljada studenata. Miloš Minić, Veljko Vlahović, Petar Stambolić, Ðurica Jojkić, Stevan Doronjski, Dragi Stamenković, Branko Pešić i drugi politički funkcioneri stupili su u direktan kontakt s demonstrantima. Međutim, neposredno pre nego što im je pružena prilika da da se preko mikrofona obrate skupu, iz grupe studenata su odjeknule parole da treba demonstrirati u centru Beograda, posle čega su milicioneri neočekivano i silovito nasrnuli na demonstrante pendrecima, a nešto kasnije i bombama sa suzavcem. Prilikom sukoba povređeno je više desetina studenata i milicionera. Nešto kasnije održan je ponovni skup s političkim funkcionerima u studentskom gradu. Predstavnici studenata su zahtevali da im se dozvole demonstracije i da se preduzmu oštre mere protiv funkcionera unutrašnjih poslova koji su odgovorni za zlostavljanje studenata prilikom demonstracija - navela je Borba 4. juna.
Studenti su brzo nakon ovoga preuzeli kontrolu nad Kapetan Mišinim zdanjem, gde su proglasili Crveni univerzitet „Karl Marks”, ali su istovremeno istakli i slike Josipa Broza Tita, kao i parole „Ne verujte štampi”, „Dosta je korupcije”, „Radnici, naši problemi su i vaši problemi”...
Obračun s milicijom
U časopisu Student demonstranti su poručivali da je njihov bunt deo Titovog puta, a dosta prostora u vanrednom broju 8. juna posvetili su pričama povređenih.
- Ako su politički forumi i razne redakcije čitali studentske zahteve od kraja i stavljajući teškoće Univerziteta na prvo mesto hteli da umanje značaj studentskog pokreta, milicioneri nisu činili takvu grešku. Oni su dokazali da su nepogrešivi, i to ne samo po zvaničnim izveštajima SUP već i po sistematskom masakriranju studenata. Nisu tukli više po nogama, nego, na primer, po glavi i sl. Njima pripada zasluga i zato što su potpuno izjednačili žene i muškarce. U to su nas uverile izjave povređenih mladića i devojaka. Draganu Radišić milicioneri su prvo tukli palicom po natkolenicama, a zatim nogama u glavu i stomak... Osvestila se tek na Prvoj hirurškoj klinici - navodi Student.
Kako dodaju, „Zlatko Lozić piše iz Gradske bolnice u Zemunu da mu je drago što je ranjen u obe noge kod podvožnjaka jer je to odgovor na besmisleno pitanje: ko je pucao”.
- „Nas, koji smo otišli da pregovaramo s milicionerima, ovi su odmah dočekali kamenjem”, kaže Tamara Kaliterna. „Cipela mi se napunila krvlju. Verovala sam da je to od kamena. Nisam slutila da mi je metak razmrskao nogu. Posle, na putu prema zgradi SUP, čupali su me za kosu i tukli pendrekom...” Aleksandar Nakić priča da je dobio mnogo udaraca po leđima, rukama i grudima. Od udaraca mu je napuklo rebro. Draginja Pašku se našla u gomili koja se srušila na zemlju. Kad je pokušala da ustane, dobila je udarac po slepoočnici. U drugom pokušaju da se podigne onesvestio je udarac po potiljku, ne može da se seti koliko je tu ležala. „Čuo sam”, kaže Dušan Ivanović, „kada je rukovodilac milicije komandovao: ‚Juriš!’ i uzvikivao: ‚Ubijte, ubijte!’” - piše Student.
Izveštaj CIA
Studentski protesti nisu iznenadili samo javnost u Jugoslaviji već i mnoge širom sveta. Tako im je posebnu pažnju posvetila i američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), što se vidi u izveštaju iz juna 1968. u dokumentu „Jugoslovenski nemiri postaju antirežimski”, deklasifikovanom 2006. godine.
- Studentski nemiri, koji su počeli 2. juna, obuhvatili su ceo Beogradski univerzitet i dobili su antirežimske tonove. Protestni sastanci nakon sukoba studenata i policije u Beogradu prošle nedelje uglavnom se bave policijskom brutalnošću, ali kriticizam režima postaje jasan. Jedan znak, na primer, glasi: „Dole crvena buržoazija”. Dodatno, nastale su ad hok studentske organizacije i jedna od njih - Akcioni komitet demonstranata - šest sati je pregovarala sa Izvršnim većem Srbije kako bi izneli listu zahteva. Komitet je navodno insistirao da režim: a) reši problem socijalne nejednakosti u Jugoslaviji i ukine sve privilegije, b) obezbedi više poslova za diplomce, c) demokratizuju sve socijalno-političke organizacije i d) poprave materijalne i političke uslove za studente - navodi se u izveštaju.
Podrška profesora
Ozbiljnost kojom je režim reagovao na situaciju, dodaju obaveštajci, najbolje demonstrira činjenica da su svi srpski partijski i državni lideri prisustvovali sastancima.
- Izvršno veće Srbije sastalo se hitno, a šef partije u Beogradu Veljko Vlahović na nacionalnoj televiziji rekao je da razume studentske zahteve. Međutim, režim je naglasio da nasilje, pritisak i izdvajanje od glavne linije komunističke partije neće biti tolerisani. U pokušaju da spreče širenje protesta među radnicima, fabrički sindikati, bez sumnje pod kontrolom režima, osudili su studentsku taktiku. Studentske zahteve podržali su mnogi profesori Beogradskog univerziteta, koji je zatvoren već nedelju dana. Mnogi pozivaju na smene ministara unutrašnjih poslova Jugoslavije, Srbije i Beograda. Postoje dokazi o besu studenata i nesposobnosti režima da se poveže s mladim generacijama, ali su i demonstracije u inostranstvu sigurno imale ulogu u ovoj pobuni. Beograd pokušava da potkupi studente obećanjima o materijalnim ustupcima, ali nema volje, a verovatno ni mogućnosti da im da sve što žele - navodi se u izveštaju CIA.
Rezolucija studentskih demonstracija
Akciono-politički program
Studenti koji su u junu 1968. šokirali Jugoslaviju svojim masovnim protestima u listu Student objavili su svoj akciono-politički program.
„Da se omogući brže i efikasnije rešavanje središnjih problema našeg socijalističkog društva kao samoupravne zajednice slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti.
Nalazimo da je hitno potrebno da se donesu mere koje će brzo smanjiti velike socijalne razlike u našoj zajednici. U vezi s tim zahtevamo: da se dosledno primenjuje socijalistički princip raspodele prema radu; da se jasno i tačno definišu kriterijumi za određivanje ličnih dohodaka; da se odrede najmanji i najveći mogući lični dohoci te da se ukinu one razlike u ličnim dohocima koje su zasnovane na monopolističkim i ostalim privilegovanim nesocijalističkim položajima; da se povede energično akcija protiv sticanja imovine na nesocijalistički način i da se nacionalizuje nepravedno stečena imovina. Privilegije u našem društvu moraju da se likvidiraju”, deo je rezolucije studentskih demonstracija.
Titov govor
Studentske demonstracije u jednom trenutku delovale su nezaustavljivo. Podržali su ih pisci, slikari, glumci, reditelji... Činilo se da je ideja omladine, koja je zahtevala više socijalizma u socijalističkoj zemlji i jednakost u državi koja navodno nije imala klase, hvata pravi zalet i da bi mogla da promeni društvo nabolje. Ipak, onda se desilo nešto što skoro niko nije očekivao - Tito je rekao da su studenti u pravu. I to je izazvalo pravo ushićenje, pa su se dalji protesti smatrali nevažnim.
- S obzirom na ovo što se dogodilo u poslednje vreme - demonstracije studenata - želim da kažem svoje mišljenje. Ja sam o tim demonstracijama, razmišljajući u toku demonstracija o svemu što je tome prethodio, došao do uverenja da je revolt koji je postojao kod mladih ljudi, kod studenata, došao spontano, ali da je postepeno, kako su se te demonstracije razvijale i posle prenele sa ulice na aule i sale univerziteta, došlo do izvesnog filtriranja raznih nama tuđih elemenata koji ne stoje na socijalističkim pozicijama. Međutim, došao sam do uverenja da je ogroman deo, mogu da kažem 90 odsto studenata, poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, u kojoj smo videli samo učenike, samo đake u školama, a za koje još nije vreme da se uključuju u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo - poručio je Tito u govoru 9. juna, koji je prenela i tadašnja Borba.
Nakon tog obraćanja javnosti doživotnog predsednika SFRJ, demonstracije su prestale, a studenti su slavili uz kozaračko kolo. Šef beogradske policije nije smenjen, a mnogi od vođa demonstracija, poput Vladimira Mijanovića ili Vlade Revolucije, izbačeni su s fakulteta i uhapšeni.
Andrija Ivanović
