ORAŠAC - OVDE JE POČELO! Kurir u Marićevića jaruzi i selu koje je kolevka slobode: Našli smo i nesuđenog princa!
... Potrese se zemlja od istoka da se Srblji na oružje dižu...
... Jer je krvca iz zemlje provrela, zeman došo valja vojevati...
Dočekuju nas uklesani stihovi one čuvene "Početak bune protiv dahija". Još mi je u glavi iz osnovne: "Bože mili! Čuda velikoga! Kad se ćaše po zemlji Srbiji..."
Ovde je počelo na Sretenje te 1804. Puškom pod vođstvom Karađorđa. Prvi srpski ustanak. Pa za vakta kneza Miloša i drugih i stvaranje Kneževine Srbije, pa borba na drugi način, diplomatijom do donošenja istorijskog ustava, opet na Sretenje 1835. Bio je to novi početak Srbije, onaj u stvaranju moderne srpske države. Orašac je zato kolevka.
Šumadija. Prelepa. Rodna. Spuštaju se niz blage padine vinogradi, naselja kraj puta od Beograda ka Aranđelovcu. Skrećemo desno s glavnog. Kao i pre više od dva veka, Orašac je bio mimo glavnog puta. Posut šumom, idealan za hajduke, nisu ovde Turci duboko zalazili. Pred kamenom školom ogromni Karađorđe. U venčačkom belom mermeru, isukao sablju.
- Đedovi ovde govore: Kud crni Đorđe beo - sa osmehom nas dočekuje istoričar Ivan Rančić, kustos muzeja u Aranđelovcu, kome pripada i ovaj u Orašcu.
Deca trče na sve strane. Baka grabi u dnu livade iznad škole. Tu su muzej, pa crkva, ali prolazimo dalje, pravac na omanju šumu. Duva, u kosti ulazi zima.
DIREKTORKA OŠ "PRVI SRPSKI USTANAK"
ODAVDE JE KRENULA SLOBODA
Na samom ulazu slike Sretenja 1932. Sneg je padao kad je kralj Aleksandar otvarao ovu školu. Još je živa i to je najvažnije. Iako ima 10-15 učenika po odeljenju. Selo se, ko i sva, prazni.
- Sve je manje i manje đaka. Imamo ih ukupno 116 ovde i u dva isturena odeljenja u Kopljarima. Imamo i učenicu iz Moskve, došli u Orašac i Rusi - kazuje nam Milijana Marićević, direktorka OŠ "Prvi srpski ustanak".
I tako malo njih ne može da stane u jednu smenu. Ali uskoro će. Idemo na tavan škole, nekorišćen dosad. Kraj novih stepenica prozor od skoro veka, pogled kroz poluluk - prelepo. Savijamo se da uđemo. Nevelika, a slatka biblioteka, nove, malene kancelarije, da dole još učionica naprave. U školi koja se i na struju greje, jer gas dođe do brda i krivine, centar sela ga nema.
- Selo oseća tu ljubav i taj orden koji nam je u stvari okačen na srce, jer ipak je odavde krenula sloboda. Trudimo se da to deci prenosimo - kaže direktorka, koja s ponosom nosi prezime Marićević.
MUZEJ
PUŠKA TANASKA RAJIĆA
Najvrednije što čuva neveliki muzej u Orašcu, smešten na spratu nekadašnje pomoćne zgrade škole gde je skladišten ugalj, jeste puška Tanaska Rajića. Dugačka tzv. tančica iliti arnautka. Tu su i kubure, jatagani, replike zastava, pa i one Karađorđeve s likom Stefana Prvovenčanog - nimalo slučajno, traži se kontinuitet sa srednjovekovnom srpskom državom, a prikazan je i težak život seljaka s početka 19. veka.
CRKVA
MESTO SABIRANJA
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg mesto je sabiranja. Dizaše je meštani od 1868. do 1870. po nacrtu istoimene iz Medveđe, kod Smederevske Palanke, da se ne troše pare i na nov nacrt. Koštala je, veli nam Rančić, tačno 40 cesarskih dukata. Ikonostas, koji je ko nov, iz tog je doba i govori Novi zavet kroz 24 ikone. Na zidu, još na Sretenje 1914, uklesana imena Oraščana stradalih u balkanskim ratovima. Nema toliko zida koliko je žrtava Orašac dao u Velikom ratu. One su ispisane u srcima. U porti počiva Teodosije Marićević, koji nastrada od Karađorđevog metka. Na ostružničkoj skupštini ustanika (s kraja 1804. ili proleća 1805), kako veli Rančić po kazivanju jer pisanih tragova nema, ko uglavnom i za sve ostalo, Teodosije pokreće ideju razvlašćivanja Karađorđa, poteže kuburu na Vožda, koji mu uzvraća metkom. Od rana umire malo kasnije (ali ne 1807, kako na spomeniku stoji).
Sveštenika ne zatičemo, ima pomen. Ali tu je popadija. Ne voli da se slika. U poslu. Ovde ga vazda ima, zna i da pokosi portu i crkvenjak bude - sve je svom mužu. Oko nogu joj psi, pa i Gari.
- Gospoda, dođu doterani u Orašac, pa ostavljaju pse koje više neće. A meni ih žao, hranim ih. Evo, Gari je bio i teško povređen, sad se od mene ne odvaja - veli.
SRETENJSKI USTAV
FASCINANTAN
Fascinantno je, ističe Rančić, da smo doneli ustav te 1835. na Sretenje, a Srbija zvanično nije bila nezavisna. Bili smo pod Turcima, autonomiju nam je garantovana Rusija, a ni Rusija ni Turska nisu imale ustav:
- Garantovao je svakom političke i verske slobode. Svaki rob koji stupi na teritoriju Srbije postaje automatski slobodan čovek, a tad su neke zemlje u Evropi prodavale ljude kao robove, dok je u Americi još bilo robovlasničko društvo. Ustav nije dugo potrajao, jer ga velike sile nisu odobrile, ali jeste dovoljno da bude osnova za sve buduće.
- U Orašcu je vetar 365 dana u godini - veli naš domaćin.
Levo drvena tabla, upozorenje da se ne lome grane. Stepenicama silazimo u najčuveniju jarugu Srbije, onu Marićevića. Toplo, mirno, nigde vetra. Dočekuju nas i ustanici u bronzi, na česmi. Ovde su izvori. U svakom smislu.
- U samom potoku imamo dva-tri izvora. I simbolično je, potok nikad ne presušuje - stojimo kraj potočića koji jedva da vode ima, ali naravno, nije presušio.
U bronzi prikaz istorijskog - Karađorđe i ustanici.
- Brojne ekskurzije dolaze, a đacima, da bi zapamtili, govorim kako su mnoge ulice u centru Beograda nazvane po ustanicima ili stradalima u seči knezova - od Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina pa dalje - Vasa Čarapić, Zmaj Ognjeni Vuk, Stojan Čupić, Arsenije Loma, Tanasko Rajić... Deci govorim: "Tanasko Rajić, koji je, vele, prvi poneo barjak, ima čak i tržni centar u Beogradu!" Pitaju i šta će ovaj pas pred ustanicima. Važan je, simbolizuje vernost - govori Rančić, dok s leve strane u boj u bronzi kreće prvi prota Atanasije, bukovički, ovdašnji, opet važan simbol.
Baš ovde, na Sretenje 1804, naši preci doneli su dve odluke - o početku Prvog srpskog ustanka i izboru Karađorđa Petrovića za vođu.
- A Karađorđe je bio tek treći izbor! Najpre je predložen Stanoje Glavaš, kao čuveni hajduk i harambaša. Odbija, nije hajduk za to. Potom Teodosije Marićević, ugledni knez i trgovac iz Orašca - kazuje nam Rančić i pokazuje prema gore, iznad jaruge.
Kuće Marićevića. Diže se veliki senik na ivici. Tu beše vajat Teodosija Marićevića, još iz 18. veka. Sklonili ga Marićevići današnji. Čovek da ne poveruje.
Odbio i Teodosije - nema vojnog iskustva.
- Nude Karađorđu, a on veli: "Nemojte mene, ja sam čovek prek, ko me ne bude slušao, ubiću ga." Međutim, kažu mu: "Baš takav vođa nam i treba" - priča Rančić, te se setimo kako je ubio očuha, pa brata Marinka...
A okvir za ustanak postavljen je malo ranije. Vuk Stefanović Karadžić, veli Rančić, reći će da vuče iz Kočine krajine i austrijsko-turskog rata 1788-1791, u kom su se naši ustanici vojnički prekalili na strani Austrije kao frajkori. Bio je to i Karađorđe.
- I tu su se naši preci zahvaljujući Austriji i Rusiji (u ratu s Turcima bila do 1792), koje su bile saveznice, izborili za neki vid autonomije, poznat kao knežinska samouprava. Srbi je dobijaju 1791. fermanima sultana Selima III. I bitna stvar - Hadži Mustafa paša, u narodu poznat kao "srpska majka", dolazi za beogradskog muhafiza. Srbima dozvoljava da nose oružje, organizuje čak narodnu vojsku, proteruje janičare i krdžalije - plaćenike, koji su više bili razbojnici nego pravi vojnici - kazuje Rančić, te će:
- Interesantno, ali po austrijsko-turskom ratu u Srbiji je bila možda čak i bolja situacija za običnog seljaka nego u Austriji. Zato se i Karađorđe vratio. Stvara se i tzv. knežinsko-trgovački sloj, većina knezova bavi se trgovinom, Karađorđe je bio čuveni marveni trgovac. I sada ti kaurini (nevernici), kako vele Turci, imaju neko bogatstvo.
Ali širom Osmanskog carstva na scenu stupaju janičari, a četvorica dahija - Agalija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić - u Beogradu 1801. ubijaju Hadži Mustafu, preuzimaju vlast i bukvalno postaji oblasni gospodari - seju strah i smrt, gule kožu narodu. Narod više ne može da trpi, nema više šta da izgubi. Krvca vri.
- Kažu da je tokom 1803. Karađorđe obišao celu Srbiju i dogovarao početak borbe. Tajni sastanak na Aranđelovdan 1803. bi ovde u Orašcu, pada dogovor - u proleće opštenarodna buna protiv dahija. Ali Turcima nisu promakle velike pripreme, presreću i pismo Alekse Nenadovića jednom austrijskom oficiru u Zemunu, što koriste kao povod za seču knezova u januaru 1804. Nikad nećemo znati tačan broj, neki govore 77, neki 150 srpskih glava. Stradaju Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Hadži Ruvim, Hadži Đera...
I vraćamo se na ovu jarugu i Sretenje 1804.
- Viđeniji Srbi kao povod da dođu u Orašac koriste svadbu sina kneza Marka Savića, jer su dahije pod prednjom smrću zabranile svako veće okupljanje Srba. Kad je završeno venčanje, oko 300 njih se okuplja ovde i donose one dve odluke - početak ustanka i Karađorđe vođa - veli Rančić.
Krenulo je odmah ustanike.
- Napali su Turke prekoputa, u livadi - priča Rančić, a već smo gore kod škole. Iznad nje, preko te livade, silaze đaci. Srpsko selo. Sija sunce, zubato. Al' sve je lepo.
- Tu pale turski han. Kažu čak da je starešina bio neki Turčin koji je ranije dva puta spasao Karađorđu život, pa mu je ovaj zauzvrat dozvolio da tad napusti Orašac. Za nekoliko dana ustanici rasturaju tursku vlast u ovim krajevima, oslobađaju čak i utvrđeno mesto Rudnik. Čak ih pomažu i neke paše, kao onaj zvornički, jer regularni Turci nisu podnosili dahije, koji su pljačkali i Srbe i Turke - zbori Rančić.
Vlast se veoma proširila te prve ustaničke godine, kreću pregovori s regularnim turskim predstavnicima o vraćanju srpske autonomije. Međutim, Turci traže predaju oružja, Karađorđe odbija.
- Da bi kaznili Srbe, šalju Hafiz-pašu iz Niša, ali ga naša vojska pobeđuje na Ivankovcu avgusta 1805. i time se potvrđuju tekovine stečene 1804. Tad mi podižemo zahteve na viši nivo - oslobođenje Srbije od Turaka. Sledeća glavna bitka je na Mišaru 1806, srpska vojska je potukla bosansku - kazuje.
Srbi su jaki, sledi epizoda sa Ičkovim mirom 1806, koji porta prihvata, ali ga Srbi poništavaju kad Rusija ulazi u rat s Turskom i pomaže i nas.
- Ustanici se bore protiv Otomanske imperije, regularne vojske i sa idejom o nezavisnosti Srbije - priča.
Ali Rusi su pred napadom Napoleona i 1812. s Turcima potpisuju Bukureški mir. To je presudno pomoglo slomu ustanka.
- Rusi Srbima garantuju autonomiju, ali i Turcima da uđu u velike gradove i zapravo se vrate u Srbiju. Karađorđe to odbija. A Miloš se kasnije zapravo pozvao na Bukureški mir i iskoristio ga da u pregovorima 1815. napravi Kneževinu Srbiju. Gledao je polako da stvori što više atributa nezavisne države - kaže i dodaje da Turci odugovlače i tek hatišerifima 1830. i 1833. utvrđuju se tačne granice Srbije, koje su one Karađorđeve Srbije.
Period od 1804. do 1835. i donošenja prvog srpskog ustava, naglašava Rančić, zapravo je period stvaranja srpske državnosti.
- Orašac je kolevka moderne srpske države, one vaskrsle nakon pada Srpske despotovine 1459. Zamislite to, naši preci su imali hrabrosti da posle neuspeha dve carevine, Rusije i Austrije, poraze Turke, da se od 1788. do 1792 (granica je ostala na Dunavu) sami dignu na tursko carstvo, koje se prostiralo na tri kontinenta. Fascinantno je da je Karađorđe s malim brojem ljudi, oko 40.000, sa svim muškarcima daj bože da je moglo da ih bude 80.000, uspeo da ratuje s Turcima devet godina - naglašava Rančić i navodi:
- A posebno me oduševljava ideja Karađorđa - koji je bio možda pismen ili nepismen, ali sigurno nije imao klasično obrazovanje - o stvaranju države. Kako je koje mesto oslobađao, otvarao je škole, organizovao vilajetske sudove, pravio ono što je osnova svake države - sudstvo, policiju, školu. I to je neverovatno dobro radio. Naravno, nisu sve škole zaživele, ali znao je da ne možemo postati ozbiljna država ako se narod ne opismeni. Takođe, fascinantno mi je kako su imali ideju da mlade šalju u inostranstvo, da ih školuju, a sad radimo kontra. Ništa nismo naučili za 200 godina.
· Reaguj
OVO SU DETALJI RAZGOVORA PUTINA I TRAMPA! Ruski lider pristao na obustavljanje dela vazdušnih udara, evo šta je još dogovoreno! Oglasio se Zelenski!