JELENA KARAĐORĐEVIĆ, JEDINA PREŽIVELA IZ PORODICE ROMANOV Imala je retku kombinaciju srpske strasti i ruske elegancije: Jedna od najlepših žena na dvoru! (FOTO)

Princeza Jelena Karađorđević bila je najstarije dete kralja Petra i kneginje Zorke, ćerke crnogorskog kralja Nikole Petrovića, i sestra princa Đorđa i Aleksandra, kasnijeg kralja SHS i Jugoslavije. Rođena je 4. novembra na Cetinju 1884. godine, ali njen život je daleko od bajke. Rano je ostala bez majke, a njen vek se, nažalost, poklopio s ratnim dešavanjima na Balkanu, ali i u svetu. Preživela je oba balkanska rata, Prvi svetski rat, Februarsku i Oktobarsku revoluciju, kad su pobijeni svi članovi kraljevske porodice Romanov... Bila je samo svedok tih događaja.

Jelenu su pratile nesreće od trenutka kada je rođena. Na Cetinju je njena porodica pronašla spas i dom nakon izgnanstva iz Srbije. O njoj su se od malih nogu starale baka, kneginja Milena, i tetke Anastasija i Milica, pošto joj je majka umrla dok je bila još mala. Jelena je bila izuzetno obrazovana, a o tome govori činjenica da je govorila nekoliko jezika i pohađala internat namenjen damama iz visokog društva tadašnje Evrope.

Kada je došlo vreme za udaju, sudbonosno "da" izgovorila je 1911. godine Ivanu Konstantinoviču, koji je bio najstariji sin velikog kneza Konstantina Konstantinoviča i praunuk ruskog cara Nikolaja I Romanova.

Iako je njihov brak prvobitno bio sklopljen iz političkih razloga, s vremenom je izrastao u jedan prelep ljubavni odnos pun razumevanja. Po dolasku u Rusiju, Jelena je izučavala medicinu na univerzitetu u Sankt Peterburgu sve dok nije rodila prvo dete, sina Vsevoloda Ivanoviča 1914. godine. Godinu dana kasnije rodila je i devojčicu Jekatarinu Ivanovnu i nakon toga se potpuno posvetila porodici.

Uprkos tome što je bila posvećena porodici, Jelena je bila veoma aktivna u radu Srpskog komiteta — udruženja koje je pomagalo Srbiji tokom balkanskih ratova. Njen uticaj je doprineo tome da je ojačao vezu između Rusije i Srbije.

Bavila se takođe i humanitarnim radom i bila je milosrdna sestra. Oktobarska i Februarska revolucija su u potpunosti promenile Jelenin život. Naime, Jeleninog supruga, velikog kneza Ivana, boljševici su prognali prvo u Kirov, zatim u Jekaterinburg i najzad u Alapajevsk.
Ni posle nešto više od sto godina od tragične pogibije carske porodice Romanov 1918. ne možemo reći da nema nepoznanica u proučavanju ove teme.

Deo sećanja princeze Jelene Srpske, koja je u svetskoj istoriji poznatija kao kneginja Jelena Petrovna, jedina predstavnica porodice Romanov koja je preživela tragične događaje u Jekaterinburgu i zatočeništvo u tamnici u Permu i Moskvi, bio je objavljen na srpskom jeziku u časopisu Novi život. Ove materijale, kao i usmena kazivanja Jelene Petrovne iskoristio je gradonačelnik Pavlovska, a kasnije sekretar Njenog kraljevskog visočanstva, Sergej Nikolajevič Smirnov u svom radu "Oko ubistva velikih kneževa Jekaterinburg-Alapajevsk-Perm-Petrograd".

Odlomci iz ovog rada objavljeni su iste godine u nekoliko brojeva lista Vreme u Srbiji pod nazivom "Princeza Jelena u ropstvu boljševika".

Memoari princeze Jelene Srpske na francuskom jeziku čuvaju se u Bahmetjevskom arhivu za rusku i istočnoevropsku istoriju i kulturu na Kolumbijskom univerzitetu. Takođe, bilo je podataka o tome da su njena sećanja ugledala svetlost dana ili u Francuskoj ili u Švajcarskoj, ili 20-ih ili 30-ih godina 20. veka. Ova dokumenta u Rusiji nikada nisu bila objavljena u celini i koliko nam je poznato, nisu citirana u naučnoj literaturi, izuzev već pomenutih odlomaka objavljenih u srpskoj štampi.

Pisala memoare

Postoji verzija o tome da je kneginja počela da piše memoare pedesetih godina. Međutim, sudeći po tome da je prvi odlomak o poslednjem susretu s carem, kao što je već pomenuto, bio objavljen u srpskom časopisu Novi život u petoj godini nakon odricanja cara Nikolaja II od prestola i da je doslovce ponovljen trideset godina kasnije u švajcarskom izdanju, moglo bi se pretpostaviti da je kneginja počela da piše svoje zabeleške neposredno nakon ovih događaja. Ali tada se postavlja pitanje zašto u tekstu ima izvesnih nepreciznosti i grešaka ne samo kad je reč o činjenicama već i o hronološkom redosledu.

Kao što je već istaknuto, datumi početka i završetka rada na memoarima princeze Jelene nisu utvrđeni, a što se tiče predgovora, on je nesumnjivo završen ubrzo posle Drugog svetskog rata. U njemu autor izlaže prilično raširenu verziju revolucionarnih događaja u Rusiji i kasnijeg odricanja cara Nikolaja II. Prema njegovom mišljenju, car je prinet na žrtvu komunističkim idejama. Osim toga, u tekstu se daje ocena izvesnih političkih poslenika i privremene vlade, "jadne”, koja se sastojala "od beznačajnih ljudI".

Slikajući lik carice Aleksandre Fjodorovne, autor predgovora pokazuje njenu tragičnu odvojenost od društva: "Ni u skromnoj odeći milosrdne sestre, kao ni u raskošnom ogrtaču od hermelina, ona nije naišla ni na blagonaklonost, ni na razumevanje".

Treba obratiti pažnju na to da on sudbinu cara Nikolaja II poredi sa sudbinom kralja Luja XVI, a carice — sa sudbinom kraljice Marije Antoanete: "Oklevetani, odbačeni i progonjenI". Ova slika nije slučajno izabrana — ona je u skladu s redovima iz memoara princeze Jelene Srpske u kojima goblen s portretom francuske kraljice i njene dece, koji je visio u jednoj od gostinskih soba u Aleksandrovskom dvorcu, predstavlja simbol i nagoveštaj budućih nesreća.

Bez obzira na to što su memoari princeze Jelene Srpske ugledali svet 1958. godine, četrdeset godina nakon pogibije članova carske porodice u Jekaterinburgu i Alapajevsku, povod za njihovu publikaciju nije predstavljalo sećanje na ovaj tragični događaj, već nastavak "Hamburškog suđenja", "u toku kojeg će biti preduzeti pokušaji da se odgonetne tajanstvena priča nepoznate žene izvađene iz kanala u Berlinu posle pokušaja samoubistva od pre 38 godina, one koja je sad poznata pod imenom Ana Anderson i koja s neumornom upornošću tvrdi da je velika kneginja Anastasija Nikolajevna, koja se čudom spasla u toku streljanja porodice ruskog cara".

Memoari srpske princeze odišu ljubavlju prema zauvek izgubljenoj carskoj Rusiji i nadama vezanim za nju, kao i prema poginuloj carskoj porodici čiji je deo zauvek ostala. Naravno, i ljubavi prema Srbiji. Ona ovako opisuje njihov poslednji susret:

"Zahvalila sam se caru za sve što je Rusija učinila za Srbiju, rekoh mu:

- Sve što sam videla u ovom srpskom logoru bilo je besprekorno. Svi naši oficiri i vojnici su veoma zahvalni Vašem veličanstvu i toliko su srećni što se nalaze u Rusiji!

Njegov blagi pogled iznenada kao da je obasjao zrak sunca. On je pod uticajem osećanja povikao:

- Srbi su junaci! Oni su dostojni svega što smo Rusija i ja mogli da učinimo za njih. Možeš reći svom ocu i svim svojim sunarodnicima da ću uspeti da izdejstvujem priznanje i da zaštitim njihove interese kad bude sklopljen mir. Učiniću sve da Srbija dobije sve teritorije na kojima žive Srbi.

Videći da je tako lepo raspoložen, usudila sam se da mu uputim molbu koju sam sve vreme imala na umu.

- Mogu li da zamolim Vaše veličanstvo za milost za jednog oficira koji nije Srbin, već Hrvat i koji je ostao bez očiju u bici?
I ispričala sam mu o poručniku Lovriću.

On me je pažljivo saslušao i toplo je odgovorio.

- Želim da mu odmah bude uručena medalju. I pošto se radi o oficiru srpske vojske zamoliću vojnog ministra da i tebi uruči nagradu.
Tako sam tri dana kasnije dobila krst Svetog Georgija i carski ukaz o nagradi poručnika Lovrića."

Princeza Jelena nam dozvoljava da uđemo u svet u kojem sama živi. U njemu se stvarni događaji prepliću sa željenima i u izvesnoj meri se uspostavlja pravda: carska porodica zna da nije usamljena i da je u njenom zatočeništvu nisu svi napustili, a kneginja se ponovo i ponovo uverava da je učinila sve kako bi spasla Jovana Konstantinoviča. Ona skoro ništa ne piše o Alapajevsku i o mužu koji je tamo ubijen — ova rana nikad nije zarasla.

Posebno emotivno opisuje saznanje o njegovom streljanju tokom njenog zatočenja:

"Streljali su ih. I za Vas se mnogo bojim!

- Bolje je umreti nego biti svedok ovih strahota - odgovorila sam trudeći se da ne ceptim od gneva.

Žena je izašla jednom okrenuvši ključ u vratima. Malo kasnije kod mene je došao predsednik vojnog suda:

- Vaša sudbina još nije rešena - rekao mi je. - Zasad ćete biti premešteni u ćeliju u kojoj već ima dvanaest žena, njih dvanaest koje su počinile zločine i tu su na robiji.

Zatim je ironično dodao:

- Tako ćete imati priliku da se družite s pravim narodom. To vam se ne dešava svaki dan.

- Grešite - rekla sam crveneći od gneva. - U Srbiji kralj stalno opšti s narodom.

Stotine seljaka su sedele s njim za stolom. Ja poznajem narod isto tako dobro kao vi.

Nešto je promrmljao i nestao."

Jelena je ostala verna svom suprugu do samog kraja, te ga je svuda pratila sve do njegove tragične smrti 18. jula 1918. godine. Naime, Ivan je stradao dan nakon ubistva carske porodice, zajedno s rođacima. Njegovo ubistvo je bilo više nego stravično. On je s rođacima pretučen, odveden u napušteni rudnik i bačen u duboku jamu u koju su boljševici bacali granate. Nakon toga, preko otvora je nabacano granje i sve zapaljeno, navodi Istorijski zabavnik.

Život u očaju

Sebe i decu uspela je da spase. Posredovanjem srpske i norveške misije u Rusiji Jelena je konačno 1919. godine oslobođena.

Saznala je tada za strašnu smrt svog supruga, ali i to da su njena deca bila na sigurnom. Ona su, naime, bila prebačena za Švedsku, a kasnije je i Jelena dobila dozvolu da im se pridruži. S njima se preselila u Pariz, pa odatle došla u Beograd kod svog oca, kralja Petra I.

Nakon njegove smrti 1921. godine Jelena se seli u London, pa potom u Nicu. I sin i ćerka studirali su joj na Oksfordu. Njena ćerka Katarina Ivanovna bila je poslednji član porodice Romanov rođen u Rusiji. Bila je izuzetno obrazovana iako, ironično, nije govorila ruski jezik. I njoj i bratu majka je zabranila da ga uče jer su sećanja na tu zemlju i tragediju koju su doživeli bila i suviše bolna.

Jelena Karađorđević se više nikada nije udavala. Da njena priča bude još tužnija, nakon suprugove smrti, nikada više nije imala pravi dom. Uglavnom je živela po hotelima.

Kažu da je do kraja života volela svog tragično nastradalog supruga i da bez njega nije želela da sebi stvori novi dom. Preživela je i Drugi svetski rat, a nakon 1945. godine više nije mogla da se vrati u Srbiju. Umrla je u oktobru 1962. u Nici, gde je i sahranjena. Njeni ostaci preneti su u Srbiju i danas počivaju u kripti porodice Karađorđević u Topoli.

Kurir.rs