Dok dvadesetak bolnica u Srbiji ne može da pruži pacijentima sve usluge, jer mesecima ne rade neophodni aparati i oprema, što je deo realnosti i u Subotici, u Opštoj bolnici. Iako ih je dosta napustilo bolnicu, veći broj najboljih kadrova zadržao je njen ugled. Pacijent koji je nedavno operisan, nije odoleo da ne snimi film o subotičkim lekarima, a o svom iskustvu govori za Kurir. Dokumentarac je snimio kaže, kao poruku o predrasudama, bolnici i pacijentima.
Miroslav Antelj se našao na hirurškom stolu iznenada, a predstojale su mu dve, kaže, manje operacije u subotičkoj Opštoj bolnici. Znao je za dobre lekare, operisali su po svetu i preneli znanja u subotičku bolnicu. Ali kao i mnogi pacijenti imao je, kaže, predrasude i strah od lečenja. Kada je sve doživeo na svojoj koži, promenio je mišljenje.
Nakon svog iskustva, snimio je dokumentarac kao porukup protiv predrasuda i o bolnici i pacijentima.
„Znao sam posle operacije, da moram napraviti taj dokumentarac, o vrhunskim lekarima u teškim uslovima. Ušao sam u bolnicu, veoma uplašen, čekale su me dve operacije. Rekao sam to dr Milošu Kljajiću, odgovorio mi je da ne treba da se plašim, jer sam u sigurnim rukama. Verovao sam tom lekaru uvek, ali ta rečenica je delovala kao pravi lek”, priča za Kurir Miroslav Antelj.
Nakon napuštanja operacione sale, bio je ohrabren. „Shvatio sam da sam imao predrasude. Kad su počeli da me spremaju za hirurški zahvat, od prijemnog do laboratorije, anesteziologa, video sam da sve nekako povezano funkcioniše, kao na luksuznoj klinici. Medicinske sestre i lekari pratili su moje stanje, dok sve nije bilo spremno”, kazuje Miroslav.
Kada je trebalo da napusti bolnicu, dr Kljajić je zatražio da ga pregleda još jedan specijalista. „Tokom operacije, primetio je neke promene u radu srca i tražio je pre otpusta, da me pregleda kardiolog. Sve je ipak bilo u redu, dobio sam otpusnu listu. Posle 17 dokumentaraca koje sam snimio, odmah sam hteo da snimim film o naporu i znanju lekara.Tražio sam i ono što se ne vidi, ali koliko god tragao, nisam našao ništa negativno, tokom svoje dve operacije”.
Antelj se priseća, te večeri pred operaciju, posećivala su ga dva hirurga, dr Kljajić i načelnik uprave za hirurgiju dr Edgar Ormai. „Bili su očito, krajnje oprezni, da li da izvrše obe operacije odmah, odlučeno je da nema rizika. Posle zahvata, kratko su mi rekli, uspeli smo”.
Mesec dana kasnije Antelj je snimio svoj dokumentarac. „Tri nedelje snimanja. Prisustvovao sam dvema teškim operacijama, uklanjanja tumora. Pcijentkinja je imala 75. godina. U medicinskoj odeći, pomislio sam da je dovoljno sa hirurgije nekoliko kadrova. Dr Ormai je rekao, sad ostavite kameru i posmatrajte operaciju. Bio sam iznenađen, moj radijus kretanja je bio preciziran, nisam smeo ni blizu instrumenata. Sve je bilo bezbedno i precizno.”
Iste večeri, na hirurgiji je snimao hitne slučajeve. „ Na odeljenju reanimacije, lekar me je uveo kod pacijentkinje koju je operisao osam sati ranije, a već je imala osmeh na licu. Shvatio sam, da je to za lekara najveći uspeh.”
Dokumentarac počinje Hipokratovom misli „Sagledati prošlo, sadašnje i buduće vreme, zadatak je svih lekara”.
Direktora Bolnice, dr Slobodan Puškar, prihvatio je snimanje dokumentarca s poverenjem, bez zahteva da se meša u autorstvo. „Nije sugerisao šta da snimam. Pitao je samo, da li ću snimiti angio salu, koja već godinu dana radi u Bolnici, pa pacijenti ne moraju da odlaze na Vojvođanski Institut za kardiovaskularne bolesti, nego odmah mogu da dobiju pomoć lekara subotičke bolnice oko kateterizacije, stenta i sprečavanja infarkta”
Hirurg dr Edgar Ormai kaže i u filmu, „Da je svaka greška u bolnici previše skupa i da greške ne bi smele da se događaju”, dok dr Bojan Bagi, načelnika Intenzivne nege i anesteziologije kaže, da je „najbitnija bezbednost pacijenta, dok je na operacionom stolu, dok o njemu brine anesteziolog.”
Ulaskom Hitne pomoći u Bolnicu, na urgentno, sa pacijentom, sa moždanim udarom, počinje film. „Tim primerom ukazao sam na pacijenta sa teškom dijagnozom i borbom za njegov život, dok ga nose hodnicima, od laboratorije do angio sale, a vrhunski lekari spašavaju život. Od oko 20 operacionih sala u bolnici, dok sam snimao film, u svakoj su bili pacijenti na operacionom stolu, bilo je kao u košnici, a veći broj lekara je operisao”.
Kurir je sticajem okolnosti, bio u kontaktu sa Kristinom Krakovski, asistentom hirurga u Beču, koja je o dokumentarcu rekla, da je zapazila osmeh na licu lekara, čak i kada daju intervju. „To daje optimizam svima, a dolazak hitne pomoći na početku filma, znak je realnog i profesionalnog scenaria. Kao medicinski asistent na hirurgiji Hartmanspital, u Beču, pratim dešavanja i u Srbiji. Teško je to gledati i čitati, dirljivo je to o lekarima, da toliko stručnih ljudi nije visoko plaćeno, rade u teškim uslovima, a još imaju i osmeh na licu”, kaže za Kurir Kristina Krakovski.
(Kurir.rs/Nada Harminc/Foto: N.H.)
NE PROPUSTITE
