Jedan od Nemaca stalno je govorio: „Lager niks gut, lager kaput!!“, a njihov kuvar mojoj majci dao je predmet zavijen u krpe „da mu sačuva na neki dan“, priseća se krvavog oktobra 1941. Grigorije Macan, koji je tada imao osam godina
Danas osamdeset šestogodišnji dr Grigorije Macan, odavno penzionisani profesor Šumarskog fakulteta u Beogardu, imao je samo osam godina kada je Kraljevo zadesila najstrašnija jesen u istoriji grada. Njegov otac Jaroslav Macan došao je na naše prostore iz daleke Rusije. U Kraljevinu Jugoslaviju stigao je 1920. godine kao ruski emigrant. Posle dodatnog školovanja na Bogosloviji u Prizrenu i na Učiteljskoj akademiji u Skoplju, službovao je kao učitelj. Aprilski rat 1941. godine porodicu Teodosije (Toske) i Jaroslava Macana zatekao je u Štipu. Kada su taj makedonski grad okupirale bugarske snage – porodica Macan sa troje male dece (Sonja, Aleksandra i Grigorije) proterana je u Srbiju gde 7. juna 1941. godine od okupacionih vlasti dobijaju izbegličke legitimacije.
Porodica Macan stanovala je u Ribnici, bili su podstanari na mestu Veterinarske stanice u Ribnici, a Jaroslav je primljen na mesto učitelja u Osnovnoj narodnoj školi (danas zgrada Gradske uprave) u Kraljevu.
Jednog pazarnog dana krajem avgusta 1941. godine, otac Jaroslav i osmogodišnji Grigorije zatekli su se na pijaci sa tezgama, koje su se tada nalazile oko Spomenika srpskim ratnicima. Na obodu trga, zapamtio je dečak Grigorije, bila su obešena dva muškarca. Kasnije su saznali da su obešeni ljudi bili ustanici koji su uhvaćeni u Vrdilima koje su, piše u svojim sećanjima Grigorije Macan, Nemci streljali, a zatim i obesili u centru grada, verujući da će tako zastrašti ostale građane Kraljeva i odvratiti od od oružane borbe.
„Međutim, tokom septembra 1941, bilo je više akcija (rušenje pruge Kraljevo – Skoplje u Ibarskoj klisuri, odnošenje tri vagona municije i naoružanja iz železničkog tunela u Grdici, paljenje senika kod aerodroma. U noći 10. oktobra iz pravca Zmajevca ustanici su ozveli napad na Nemce i došli do „Bunjačkog zabrana“. Dan kasnije, Nemci su odbili napad ustanika i u pojasu od oko 200 metara širine od mosta na Ibru počeli su da pale i da isteruju ljude iz kuća, preteći da će u protivnom biti – streljani“, priseća se u zapisima koji delom počivaju i na sećanjima njegove majke, dr Grigorije Macan.
Pogledajte celu njegovu priču:
Na gradskoj strani mosta, kod parka Pljakin Šanac, porodica Macan na silu se razdvojila, jer su Jaroslava, kao i ostale muškarce Nemci uhapsili, a njihove supruge sa decom su pustili prema gradu. Muškarci su odatle sprovedeni u krug tadašnje „Fabrike vagona“.
Opštinska okupaciona vlast objavila je da porodice talaca treba da im spreme obroke i da im donesu ispred zgrade opštine (mesto na kojem se do pre nekoliko godina u Kraljevu nalazio Šah klub u Omladinskoj ulici). Grigorijeva majka je za svog supruga nosila obroke, a posle prvog dana vraćena joj je koripa u kojoj je na jednoj daščici Jaroslav napisao: „Pošaljite mi duboke cipele i topao veš, jer kopamo rovove, pa mi je hladno“. Sa pripremljenom hranom i traženim stvarima, Toska je i 14. oktobra 1941. godine, sa mnogim drugim ženama bila ispred zgrade opštine, sve dok se nije pojavio čovek iz policije koji im je vratio korpe i poručio da „onima u lageru više ništa ne treba!“
- Tih dana smo se još i nadali, ja kao dete, malo sam razumeo, ali – majka je shvatila, a vrlo brzo dobila i potvrdu da je otac streljan u prvoj grupi talaca. Dugo je plakala. Bili smo smešteni u objektu kafedžije Pante u čijem je dvorištu bila razmeštena pozadinska jednica Nemaca, koji su često bili pripiti. Jedan od tih vojnika stalno je govorio: „Lager niks gut, lager kaput!“ Posle dva dana Nemac, kuvar koji je pomalo govorio srpski, pozvao je koju majku Tosku i dao joj neki predmet zavijen u krpe „da mu sačuva na neki dan“. Rekao joj je da mu je to dao jedan od oficira koji je dolazio iz lagera u kojem su streljali taoce i da „više ne može da ga drži kod sebe“ . Majka je, ne znajući o kakvom se predmetu radi (jer je bio zavijen u krpe), odlučila da gasakrije ispod kreveta svoje dece. Posle nekoliko dana, pozadinska jedinica Nemaca iznenada je napustila Kraljevo – prepričava za portal Krug sećanja svoje majke Toske Grigorije Macan.
Pamti i da je krvavi oktobar te godine u Kraljevu bio i prepun kiše i kako su im Nemci 20-ak dana posle streljanja talaca dozvolili da obiđu humke. Nagazili su na daske, ispod kojih se iz zemlje pojavila krv, crvena, ljudska. To su slike koje nikada iz svog sećanja nije mogao da izbriše.
Toska je po odlasku Nemaca odlučila da razmota krpe i iznenađena shvatila da je u pitanju oficirski pištolj marke MAUSER P.G. OBERDORF. p. N.) Cal 7.65 proizveden 1910. godine) pored kojeg se nalazila cedulja sa nekim brojem. Ponovo je zamotala pištolj i cedulju u krpe, a zatim sve sakrila među stvari koje ne koristi često. Nekada imućna učiteljeva žena nadničila je da bi prehranila decu i sebe. Za vreme letnjeg raspusta 1943. godine, nadničila je sa decom u selu Vrbeta kod porodice Debljović, a pre povratka u grad, sa domaćinom kuće razmenila pištolj za paket sa namirnicama (brašno, jaja, sir). Posle rata Toska je uspela da iškoluje obe kćerke i sina koji je završio Šumarski fakultet na kojem će kasnije i doktorirati.
Grigorije je radio u šumarskoj operativi, a 1962. godine – Miloš Jeftić, njegov šef, pre svog prelaska na službu u Beograd, poklanja mu pištolj marke MAUSER P.G. OBERDORF. p. N.) Cal 7.65 broj 599121. Grigorije od svog šefa saznaje da je pištočj i on dobio na poklon od M Debljovića iz sela Vrbeta kod Guberevca, kad su vršili premer njegovog zabrana. Za pištolj je postojala dozvola koju je kod nadležnih, sa izjavom o poklonu, Grigorije preveo na svoje ime.
Majka Toska i on ubrzo, poređenjem broja koju je, sa cedulje ostavljene uz pištolj, ona zapisala na neki od dokumenata za procenu ratne štete, utvrđuju da je u pitanju isti pištolj i da se može pretpostaviti da se radi o komadu oružja kojim je vršeno „overavanje“ talaca koji su pokazivali znake života prilikom streljanja oktobra 1941. godine.
Grigorije Macan kaže da je kasnije saznao, mada ne postoji i zvanična potvrda, da je u pitanju mala serija takvih pištolja koje su koristili članovi uže pratnje Adolfa Hitlera. On je, svakako, odlučio da pištolj preda kraljevačkom Narodnom muzeju, gde se pištolj i danas nalazi.
Priča o pištolju koji je završio u vlasništvu porodice čiji je član, možda, dokrajčen baš tim oružjem – na neki način je dokaz izreke kako su „granice između života i smrti senovite i nejasne, jer – ko može sa sigurnošću tvrditi gde jedne završavaju, a druge počinju?“ Ako je jedan pištolj koji je sejao zlo napravio pun krug, ne bi li bilo logičnije da se taj krug smatra zatvorenim tek kada neko od potomaka oficira koji je tim pištoljem, moža, ubijao u Kraljevu – dođe da se pokloni senima stradalih? Ili je možda već bio na najtužnijem mestu u gradu na Ibru, a da mi to nikada nećemo saznati?
(Kurir.rs/krug.rs, M. M. D.)
NE PROPUSTITE
