Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, onde gde, s desne strane, strmina vodi pravo u rečicu Nosnicu, priljubljen uz stenu, stisnuo se manastir. Obnovljen i beo, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume.
I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovek odjednom oseti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svet. Samo huk planinske rečice podseća da vreme ovde nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane lepote.
– Eto, to je manastir Kovilje – kaže naš vozač Aca koji nas je opštinskom „ladom” iz Ivanjice dovezao ovamo.
S puta puca pogled na malu zaravan u dolini i nekoliko kuća raštrkanih po obodu šume.
Uz strminu se žurno penje čovek u monaškoj odori. Opazio nas je i maše rukom. To je otac Amvrosije, iguman manastira Kovilje, i, za sada, jedini kaluđer. Za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio. Zbog njih smo i došli u Kovilje. Da otkrijemo šta je to što može da zbliži smernog kaluđera i krvoločnu zver.
– Pomaže Bog – pozdravlja nas s osmehom zadihani kaluđer, dok nas je vučica samo hladno osmotrila i zaobišla u širokom luku, pronašavši sebi sigurnu osmatračnicu na jednoj steni iznad puta, ne skidajući pogled s oca Amvrosija.
Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nežnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz manstirska vrata i ušli u dvorište.
– Pre nešto više od šest meseci doneli su mi je neki ljudi i ostavili – priča otac Amvrosije, dok sedimo na klupi ispred novog konaka. – Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa.
Dok otac Amvrosije priča, Alfa je opet izabrala bezbednu stenu da motri na pridošlice.
Sa životinjama ne sme biti prevare – objašnjava nam iguman, dvadesetosmogodišnji otac Amvrosije, rodom iz Arilja, koji je u dvadesetoj godini odlučio da život posveti Bogu. – One to odmah osete u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost teljubavi u stanju su da sruše granicu straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje. A u to se svakodnevno uveravam. Alfa i ja svakog dana šetamo šumom. Potpuno sami. I tada osećam neverovatnu harmoniju u sebi. Pogledajte je kakva je to lepa vučica. A bila je kao igračka. Hranio sam je mlevenom piletinom, a sada jede i kosti koje dobijam iz klanice.
Tada je, kaže, strepeo za Alfin život.
– Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena.
Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao. I on je ovekovečen mobilnim telefonom.
– U zoru, još u samo svitanje, kada ga pozovem, on se javi kliktanjem i doleti odnekud iznad šume – priča mladi kaluđer. – Kad sleti, dam mu da jede, pomazim ga i on opet odleti. Ali, Alfa je nešto posebno.
Ali, iznenađenjima tu nije bio kraj. Otac Amvrosije je iz kuće izneo i veliku plavu aru, prelepog papagaja, koji se odmah smestio u njegovo naručje i, kao neko dete, svojim velikim i snažnim kljunom mu nežno čupkao bradu i nos. Uz ono što ima i ono što je pustio na slobodu, otac Amvrosije je, ustvari, vlasnik jednog neobičnog zoološkog vrta u slobodi, bez kaveza, na bazi obostrane ljubavi, gde svi sami biraju hoće li i dokle ostati zajedno.
(Ilustrovana politika)
