Utopio se u moru, ćerka mu izgorela živa, a sin nestao: "Ukleti pesnik" prorekao sopstvenu smrt, njegova poslednja poruka ženi lomi i najtvrđa srca

Vladislav Petković Dis bio je srpski pesnik, koji je radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima, a stradao je 16. maja 1917. godine u Jonskom moru kod Krfa. Da je voleo Srbiju i neizmerno obožavao svoju porodicu, znaju svi koji su pročitali i samo nekoliko njegovih stihova. Rasejani pesnik čupavih brkova imao je kratak, ali buran život, kao i mnogi drugi pripadnici njegove "izgubljene" generacije.

Od rođenja bolešljiv i bled, odrastao je u mnogočlanoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u zabačenim selima. Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vreme nastaje i njegov nadimak po kome je prepoznatljiv i koji predstavlja tri srednja slova njegovog imena - VlaDISlav. Najviše vremena je provodio sa svojim najboljim drugom Simom Pandurovićem.

Pogledajte retke fotografije Vladislava Petkovića Disa:

Hristina

Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja, poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo, kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu, Hristina se prisećala tog prvog susreta:

- Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod 'Čivutske kafane'. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?

Venčanje

Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest meseci kasnije stane pred oltar s njim. A venčanje - posve neobično.

Venčanje je trebalo da se održi u crkvi svetog Marka u šest ujutru. Pošto su zaboravili prstenje, kum je predložio da se uzme gumica sa kišobrana. Prota nije prihvatio da se održi venčanje na taj način, pa su morali da sačekaju ispred. Tada je mlada zamolila nepoznatu ženu da joj nakratko pozajmi prsten, samo da se venčanju. Dis je imao 31 godinu, Hristina 19.

Ljubav je cvetala, Dis je svoju Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njihovoj sreći nije bilo kraja.

Ratovi

Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom 1916. godine krenuo za Francusku. Tamo su ga voleli, svima je bio drag i simpatičan, naročito ženama. Neprestano je pisao i mislio na svoje u Srbiji. Stalna briga za porodicu nije ga napuštala ni jednog trenutka. Fotografije dece uvek je nosio sa sobom. Ljudi koji su ga tada izbliza posmatrali, kažu“ da je mnogo pušio one ljute francuske cigarete „kaporal“ i često se izdvajao u hladovitom parku i tamo nešto s vremena na vreme zapisivao“. U jednom pismu prijatelju Zariji Popoviću, Dis se žali „da je imao zloslutni san o nadošloj vodi koja preti da potopi njega i sina Mutimira“.

Moguće je da je za vreme njegovog boravka u Francuskoj nastala ona prelepa pisma u stihovima koja nikada nisu upućena onome kome su namenjena:

- Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako ne spava, ako ne diše. Deset meseci ravno je sad od rastanka nam, otkako ne piše! - govorila je njegova žena.

Poslednje putovanje

U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pošao je za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što se ukrcao na brod sa koga nikada nije izašao, javio se Tinki i tom prilikom rekao:

- Putujem danas. Da se oprostimo… Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.

Ukrcava se na parobrod „Italija“ 16. maja 1917. godine u devet sati uveče. Sledećeg jutra oko pet sati parobrod je kod Krfa torpedovala nemačka podmornica. Svedočanstva govore kako je Dis bio pribran i ravnodušan, i jedan od prvih koji se ukrcao u čamac za spasavanje.

Čamac, zapisali su očevici,“ nije čak ni bio pretrpan putnicima, ali se nalazio blizu pogođenog parobroda koji je tonuo. Vrtlog je odvukao čamac u morske dubine. Pesnikovo telo, koje je par dana kasnije izbacilo more, našli su francuski mornari... i u njegovom odelu nerazdvojne naočari... i jednu drahmu i pedeset lepti... Kao da se za života prema pesniku škrta sudbina pobrinula da takva ostane i u času smrti...“ Telo je vraćeno nazad, u "Plavu grobnicu".

Tužna sudbina porodice

Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova kćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazvanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije.

Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića.

Zbirka pesama

Zbirka "Utopljene duše" bila je prva pesnička zbirka Vladislava Petkovića Disa, objavljena 1910. godine. Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku... - glasili su stihovi objavljeni u ovoj zbirci, koji su se na čudan način obistinili, kao da je pesnik predvideo sopstvenu smrt.

Srpska istorija pamti ga kao "ukletog pesnika" zbog toga što je imao nesrećan, tragičan život, kao i njegova braća i sestre, ali i deca koja nisu doživela odraslo doba. Umro je u 38. godini.

(Kurir.rs/ M.F.)

Šokantni detalji iz života Laze Kostića: