"Ne mora se sve nazivati ljubavlju, nekad je to prepoznavanje" Vučić Perović o filmu "Majka Mara", predrasudama s Balkana, svojim snovima i prolaznosti

Kad je bio dečak, dramski umetnik Vučić Perović maštao je o tome da postane mađioničar, pilot, sportista ili glumac. Dok je tražio sebe odrastajući u rodnom Kotoru, završio je Srednju pomorsku školu, a potom upisao Fakultet za menadžment u pomorstvu. Ipak, okrenuo se umetnosti i kad je za to došlo pravo vreme, postao je glumac.

Da li je u današnje vreme, kada je mnogo toga dozvoljeno, lako razbijati predrasude s Balkana?

- Ništa nije lako danas, pa ni to. Važno je pokušavati, o tome govoriti, oglašavati se, pa će to možda jednom biti dobar kapital za neko buduće društvo. Mada teško. Ali na nama je da ne odustajemo.

Koji vam stereotipi iz naše sredine najviše smetaju?

- Svi.

Profesija glumca podrazumeva i to da otvara tabu teme. Jeste li spremni sve da uradite zarad uloge?

- Spremnost mi dolazi iz uslovnosti. Znači: tekst/uloga, reditelj, partneri. Kada se kockice slože, onda se više ne pitaš da li jesi ili nisi spreman, onda radiš.

Govoreći o filmu "Majka Mara", otkrili ste kako verujete u emocije između žene srednjih godina i mladog muškarca, kakva je tu prikazana. Ima li ljubav, ako je prava, uopšte prepreke?

- Mogu da poverujem u tu vrstu odnosa. Ne mora se sve nazivati ljubavlju. Nekad je to prepoznavanje. A prepoznavanje tuđe tuge još kako može da bude razlog zbližavanja dvoje ljudi. Prepreka može da vam bude sve i ne mora da bude ništa. To je stvar odluke.

Da li je ovog puta bilo lakše na snimanju, s obzirom na to da je Mirjana i reditelj filma, pa kao glumac i sama razume kolegu dok vodi priču?

- S Mirjanom mi je uglavnom lako jer joj verujem. Pošto je pre svega glumica, zna da ti kaže tačnu indikaciju. To nekad ume da bude i samo jedna reč koja ti reši nedoumicu u postavci same scene. Nekad čak i da odigra ono što se od tebe traži. To je deo njenog posla, ali i prirode. Pitanje je zapravo kako je njoj bilo pošto je bila u ulozi i rediteljke i glumice. A imala je i mene za partnera.

Prošlo je deset godina od filma "Rekvijem za gospođu J", u kojem ste takođe igrali zajedno. Da li ste se od tada više promenili vi ili okolnosti u kojima ste sada radili?

- Mislim da smo se od tada svi promenili, vidno. (smeh) Utisak mi je da smo se više zbližili, što je prirodno. Svaki moj kadar je bio i njen. Mnogo smo vremena proveli zajedno na setu, raznih trenutaka je bilo, ali i nekih otvaranja, razgovora koje ću pamtiti.

Da li vam se ikad desilo slično što i Milanu, da vas sudbina spoji s nekim ko vam za kratko vreme promeni život?

- To nikad nećemo saznati.

Umete li da se izmestite i posmatrate i svoje delo kao običan gledalac?

- Trudim se da ovladam tom veštinom izmeštanja i gledanja šire slike. Uglavnom mi uspe kad delo pogledam više od jednog puta.

Da li se moć transformacije koju ste pokazali na platnu i sada uči ili se glumac s tim rađa?

- Na fakultetu su nas učili da je dar jednako rad. Tu negde i leži odgovor na vaše pitanje.

Film "Heroji Halijarda" od februara se prikazuje i u Americi, Kanadi, Novom Zelandu, Australiji. Po čemu pamtite to snimanje i šta vam je donela bliska saradnja sa Žarkom Lauševićem?

- To snimanje i pamtim po poznanstvu sa Žarkom. Nažalost, imali smo samo jednu zajedničku scenu u tom projektu. Ta saradnja mi je omogućila uvid u jednu čarobnu taktilnost i duhovitost tog čoveka.

Jeste li ovako zamišljali svoju karijeru otkako ste dobili prvu šansu u seriji "Sinđelići"? Šta je tada bila veća odgovornost, da ne prokockate svoju šansu ili da opravdate to što je originalna verzija bila veoma popularna kod nas?

- Nisam nikad razmišljao o svojoj karijeri jer mislim da je, zapravo, i nemam. Imam neki svoj put. Odgovornost je bila samo ta da dam svoj maksimum. U svakom trenutku i u svim okolnostima. Nije mi uvek uspevalo, ali i to je deo ovog mog puta. O tome kako je to bilo, uvek sude drugi, a seriju nisam gledao da ne bih upao u zamku oponašanja.

Šta je presudilo da postanete glumac, a da vas život nakon Srednje pomorske škole i početka studija na Fakultetu za menadžment u pomorstvu ne odvede na neku drugu stranu?

- Presudila je spoznaja da sam u to vreme bio na pogrešnom mestu. Nisam imao nikakav plan, samo prazninu i zapitanost: Šta ja ovo radim i šta ću ja ovde?!

Šta ste želeli da budete kao mali?

- Sanjario sam o mađioničarima, pilotima, sportistima... I glumcima, naravno.

Odrastanje kraj mora uvek deluje bajkovito sa strane. Da li vam je takvo bilo detinjstvo i koliko je takav ambijent uticao na vas da danas kao glumac imate više prostora iz kog crpete razne inspiracije?

- Imao sam zaista lepo detinjstvo. Mnogo drugara, mnogo igre i razmene. S mnogim ljudima iz tog mog kotorskog perioda sam i danas u divnim odnosima. Oni su mi kao neki beleg koji uvek nosim sa sobom. Ali i izvesna vrsta vertikale i lične provere koliko sam se promenio kao čovek. Mora nikad nisam bio svestan dok sam živeo dole, podrazumevao sam da je ono tu. U njemu sam počeo da uživam tek kad sam došao u Beograd, nažalost.

Interesuje li vas još nešto pored glume?

- Neka svoja interesovanja svrstavam u hobije. I uvek im se rado vraćam, s nekima uspevam i da živim.

Plašite li se prolaznosti?

- Samo sam je svesniji. Ne bih to nazvao strahom, pre bih rekao da je to žal.

Postoje li godine koje su najbolje za glumca?

- Nema tu pravila, postoje samo prilike.