"Kuvam za publiku, a žena je šef u našoj kući" Nikola Vučković o poslu na TV i radu u timu Džejmija Olivera

Jedan od najtalentovanijih kuvara Srbije je Nikola Vučković. On je na životno i gastronomsko putovanje krenuo još pre 14 godina, kao student Visoke hotelijerske škole, i to sa daleke Aljaske. Danas je njegova baza rodni Beograd, a sada ga je upoznala i šira publika preko malih ekrana Radio-televizije Srbije.

- Poziv je stigao u pravom trenutku, kada sam tražio novi izazov, ali i način da spojim ljubav prema kuvanju, putovanjima i pričama koje hrana nosi sa sobom. Produkcija je kontaktirala sa mnom nakon što su pratili moj rad u ugostiteljstvu, a kako sam već dugo u ovom poslu i prošao sve - od fine dininga do rada u zahtevnim uslovima - prepoznali su da mogu da unesem autentičnost u emisiju. Tako je krenulo jedno novo poglavlje - ispred kamere.

Možete li da kažete da ste se u potpunosti saživeli s voditeljskim poslom?

- Jesam, iako, priznajem, kamera mi na početku nije bila najbliži saveznik. Ipak, s vremenom sam shvatio da ne treba da glumim - već da budem svoj, kao u kuhinji. Kad iskreno pričaš o nečijoj kulturi kroz tanjir, publika to prepozna. Danas mogu reći da voditeljski posao doživljavam kao produžetak svog kulinarskog identiteta.

Da li je teže kuvati pred kamerama i u elegantnom izdanju?

- Iskreno - jeste! Kamera beleži sve - i dobru energiju, i svaku grešku. Svetla greju kao rerna, a vi morate da kuvate, pričate priču i sve to sa osmehom. Kad se doda i odelo u celoj postavci, postane pravi mali izazov. Kuvanje u kravati zahteva dodatni fokus - ali s vremenom čovek nauči da se i pred kamerom oseća kao kod kuće.

Zanimljivo je da ste zanat kalili i na Aljasci. Šta ste naučili na kraju sveta i gde vas je još posao vodio?

- Na Aljasci sam proveo šest meseci radeći u hotelu "Meriot" i to iskustvo me je formiralo kao kuvara. Tamo naučiš šta znače disciplina, timski rad i kako da maksimalno iskoristiš ono što imaš, jer često nema luksuza biranja. Što se putovanja tiče, imao sam sreću da obiđem Crnu Goru, Hrvatsku, Španiju, Italiju, Francusku, Češku, Austriju, Grčku, Tursku, Katar, Maldive i SAD. Svaka destinacija je ostavila trag, ali ne kroz razglednice - već kroz ukuse, mirise i ljude koje sam upoznao za stolom.

Čija kuhinja vas je najviše namučila?

- Verovali ili ne - japanska. Ne zbog tehnike, već zbog filozofije. Kod njih se sve svodi na savršen balans i preciznost, svaki pokret ima značenje. Bilo mi je izazovno da usvojim tu smirenost i minimalizam, jer dolazim iz jedne sasvim drugačije kulinarske škole - one u kojoj se sve kuva "s dušom", ali i s puno emocija, začina i improvizacije.

S ponosom kažete da ste odrasli na domaćoj kuhinji i da je ona vaša "hrana za utehu". Koje je vaše omiljeno srpsko jelo i zašto?

- Bez razmišljanja - sarma. To je za mene miris detinjstva, zima u kući mojih baka, sporo kuvanje, nestrpljivo čekanje da se poklopac digne. Sarma nosi sećanja, priče i osećaj sigurnosti. I nikad mi ne dosadi.

Kod kuće glavni kuvar je vaša supruga. Da li ste joj teška srca prepustili taj posao?

- Nimalo (smeh). Ona je sjajan kuvar i, iako se često dogovaramo i zajedno kuvamo, u našoj kući vlada ravnoteža - ja više kuvam za publiku, ona za nas. I priznajem, ponekad volim da pustim da me iznenadi, da budem gost za sopstvenim stolom.

Trenutno radite za čuvenog Džejmija Olivera. Kakav je šef?

- Džejmi je autentičan - energičan, posvećen i iskreno veruje u ono što radi. Nema tu glume. Rad u njegovom timu je dinamičan i edukativan - stalno se uči, stalno se unapređuje. Inspiriše me kako koristi hranu kao alat za promenu - od obrazovanja dece do borbe protiv industrijske nekvalitetne hrane. Pored njega se čovek ne može zadovoljiti prosekom.

Ljubav prema kuvanju nasledio je od oca, koji je vrhunski kuvar amater i gurman

Posao je učio od Gorana Kovačevića i Filipa Ćirića

8. avgusta 1993. godine rođen je u Beogradu