"Tek sad shvatam ko je bio Tito": Nebojša Dugalić otkriva kako je ponovo biti u koži Josipa Broza u seriji "Tito između Istoka i Zapada"

Jedan od naših trenutno najangažovanijih glumaca bez sumnje je Nebojša Dugalić. Pre desetak dana završeno je snimanje igrano-dokumentarnog serijala "Tito između Istoka i Zapada", nastalog po scenariju Svetka Kovača, u režiji Ivana Stevanovića.

Kakvo je vaše sećanje na Josipa Broza i vreme kada je postojala SFRJ?

- Veoma živo pamtim taj period, iako sam imao 10 godina kad je Tito umro, ali sećam se baš mnogo detalja iz tog vremena. Pamtim i taj kad je javljeno da je preminuo - atmosfere u gradu, rastrčane vojske, cela zemlja se mobilisala sa svih strana. To je bio moj dečji doživljaj sveta. Kada prođe vreme, onda se menja odnos prema prošlosti, prema onome šta se tada znalo, a šta nije. Sada, radeći ovaj serijal, prvi put sam se suočio s materijalom koji je zasnovan na stenografskim zapisima, tj. stvarnom sadržaju zvaničnih dokumenata koji su beleženi iz pregovora Tita i svih velikih državnika i značajnih ljudi tog vremena.

Da li se vaš pogled na to vreme promenio od tada do danas?

- Doslovno se ništa nije promenilo još od tog vremena u toj globalnoj strukturi odnosa snaga Istoka i Zapada, ko su bili subjekti i učesnici, kao i šta je tada značilo postojati na tom mestu kao nekakva Jugoslavija koja je pripadala Pokretu nesvrstanih i šta su u stvari tada bile globalno političke igre, ustupci i dogovori. Struktura te globalne slike sveta bila je tada identična kao danas - istakao je glumac, i dodao da je jedina razlika bila u tome što je Jugoslavija bila veća zemlja nego što je Srbija danas. Ono što je najtragičnije u svemu jeste što sve to proizlazi iz jedne neumoljivosti geografije. Naprosto smo tu gde jesmo. Postoje neke sile koje se preko naših glava razračunavaju između sebe i mi smo uvek tu neka vrsta kolataralne štete ili nešto što je planirano za žrtvovanje, pa ko preživi.

Mnogo vaših kolega je igralo Tita.

- Snimanje smo priveli kraju. Kroz ovu ulogu sam imao prilike da vidim kako je sve to izgledalo iz ugla iz kog je dosad retko ko od kolega imao prilike da radi Tita.

Šta je ono što ovu seriju čini drugačijom od ostalih?

- Mi nismo znali šta je Tito dogovorio sa Britancima, Rusima ili Amerikancima. Mi smo to kao u nekom odblesku dobijali u vidu prerađene informacije. Zanimljivo je kao jedan istorijski uvid i perspektiva, koja mnogo toga rasvetljava što mi danas živimo. Mislim da će u tom smislu ovaj serijal pomoći sa tom vremenskom distancom - gledajući u neke prošle događaje, bolje ćemo razumeti sopstvenu situaciju.

Da li vam je nešto bilo posebno teško?

- Najteže mi je kao glumcu bilo da izbalansiram verodostojnost jedne već istorijski poznate ličnosti i umetničke slobode. S jedne strane, dosta je teško, a s druge, dosta olakšava činjenica da postoji jako obimna i detaljna građa. Pošto postoji građa u dramskom smislu, onda postoji i dobar materijal da definišete dramski događaj. Nezavisno od nekog ideološkog opredeljenja, vi gledate jednu realnu dramsku situaciju u kojoj se zatekao taj i taj čovek i šta je sve gravitiralo oko tih pozicija. Imali smo situaciju da završimo scenu i zapitamo se da li je moguće da ovaj jedan razgovor nama odredio sudbinu narednih 50 godina. Mi tek tada
možemo da razumemo šta je to što smo mi posle živeli pola veka.

I šta ste zaključili?

- Nema te mašte koja može da nadmašta istoriju i stvarnost. Dostojevski je govorio: "Stvarnost je fantastičnija od svake fantastike". To je zaista slučaj i ovde. To je bila jedna igra šaha u kojoj je bilo jako teško predvideti ko je u toj igri dalekovidiji, u smislu poteza koji će se vući. Sve je to bilo vrlo užareno vreme, kad nije bilo lako biti pametan, kad su se odluke donosile sa mnogo nepoznatih. Bilo nam je zanimljivo da preispitujemo (i)racionalnost odlučivanja u vremenima gde se računalo s mnogo nepoznatih.

Kako biste opisali celokupan proces ekranizacije jednog ovakvog dela?

- Najlepša je saradnja kad imate dobar materijal, na kom možete da beskonačno nijansirate. Svaka scena za sebe je gromadna priča i imao sam utisak da se od svake može napraviti zaseban film. Svi ti pojedinačni događaji svedoče o jednoj sabijenosti, komprimovanosti istorijskih dešavanja. U jednom razgovoru koji traje 10 minuta nalaze se decenije istorije koje vode do prelomnog trenutka, u kojem se nešto odlučuje. Svaki događaj nosi u sebi mnogo više značenja od onoga što bilo ko od nas pojedinačno može iz njega da iščita.

Šta je ono što je na vas ostavilo poseban utisak?

- Posebno mi je bilo od pomoći kada je na setu bio scenarista Svetko Kovač. Ako neko poznaje te događaje, onda je to on, to odgovorno tvrdim. Čak i on, koji zna svaki dokument, takoreći se iznenadio nakon snimanja jedne scene kojoj je prisustvovao. Tek kad više ljudi sagleda isti događaj, u nekom svom iščitavanju, taj događaj stalno iznova radi i otkriva pozadinske detalje koji nisu vidljivi na prvi pogled.

Na RTV već drugu sezonu radite TV format svog kabarea "To su bili dani"

- Na naše veliko zadovoljstvo, kabare je dobio i svoju TV formu pod okriljem RTV i od petka ga možete gledati od 21 čas na RTV 1. Ideja je da se ostavi dokument - omaž umetnicima. Razlika je što imamo u gostima drage prijatelje i kolege.

Kako uspevate da posao ne nosite kući?

- Trudim se da posao ostavim tamo gde mu je mesto, ali ovaj posao je jedan od onih koje čovek ne može da radi tako što ga završi nakon radnog vremena, jer alat ovog posla jeste naš celokupni život. Kako živimo na nekom petom mestu, kakva su nam iskustva u odnosima s ljudima, to su naša građa i materijal kojim baratamo onda kad pravimo neke likove, ovaploćujemo događaje i situacije. Sve je to jedno s drugim u vezi, ali, naravno, trudim se da privatni život i prostor kuće nikad ne trpe zbog onoga što radim.

Kako se pravi balans da budete uspešni i na jednom i na drugom polju? I da li postoji recept?

- Za tako nešto nema recepta. To je, kako da kažem, kao kada biste pitali majku koja je već rodila svoje dete: "Kako si ga odgajila". Ona kaže: "Pa ne znam, kad plače, ja ga nahranim, kad je žedno, ja ga napojim, kad ga treba presvući, presvučem ga", i tako dan po dan i ono raste u nekog svog čoveka. Tako isto treba nekako savladavati te dnevne zahteve i posla i
života i onda to dođe na svoje.

Bonus video: Nebojša Dugalić o filmu "Ruski konzul"