Pre nego što je izdahnula, ostavila je oproštajna pisma deci: Jugoslavija uzdisala za njom, a niko nije znao za bolest

Sta­ni­sla­va Pe­šić, jedna od prvih filmskih zvezda u istoriji domaće kinematografije, zauvek je ostala upamćena po ulozi Olge u legendarnoj seriji "Pozorište u kući". Rođena 7. juna 1941. godine u Grockoj, Staša je već s prvom ulogom na filmu 1961. godine osvojila srca publike. Za ulogu Saše u filmu Pesma Radoša Novakovića nagrađena je u Puli, a potom su se nizali filmovi i televizijski projekti koji su je učinili ikonom jednog vremena.

Staša je odrasla u porodici intelektualaca – otac Dušan bio je zamenik javnog tužioca, a majka Vera profesorka francuskog jezika. Ipak, njeno detinjstvo nije bilo nežno i mirno.

Pogledajte u galeriji fotografije iz kultnog serijala "Pozorište u kući":

– Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima – govorila je kasnije.

Posebno mesto u njenom životu imala je baka Desa iz Zaječara, koja joj je, kako je govorila, usadila mudrost i snagu.

– Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med.

– Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: "Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba!" Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: "Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo!" A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile ‘meda i hleba’.

Glumačka zvezda koja nije verovala u sebe

Ljubav prema glumi počela je još u mladosti, kada se prijavila na audiciju za omladinsko pozorište i pred Ljubom Tadićem recitovala pesmu i monolog iz drame "Sveti plamen". Iako nije znala smešnu pesmu kad su je pitali, na kraju je izrecitovala "Otac i sin" Đure Jakšića kroz suze, i dobila aplauz.

Pogledajte fotografije Stanislave Pešić:

Ipak, njena majka se protivila njenim glumačkim snovima. Čak je, bez njenog znanja, zamolila komisiju da je obori na prijemnom za gimnaziju.

– Pitali su me koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada sam odgovorila da ne znam, rekli su mi: "Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!"

Kasnije je Staša priznala:

– Sve sam pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da budem odlučna, uverena da sam ružna onda kada sam bila najlepša. Trebalo je više da verujem u sebe.

Poznata i voljena širom bivše Jugoslavije

Publika ju je obožavala – njena pojava bila je šik, prepoznatljiva i voljena.

– Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (Ljiljane Lašić) – pričala je Staša.

Pored uloga na filmu i televiziji, radila je i kao voditeljka dečijeg programa na Televiziji Beograd.

Borba sa bolešću i poslednje stranice života

Godine 1992. Stanislava se suočila s najtežim izazovom – dijagnostikovan joj je rak. Iako je bila teško bolesna, odigrala je svoju poslednju ulogu u drami Dugo putovanje u noć, ostajući verna sceni do samog kraja.

Preminula je 1997. godine, u 56. godini života.

Iza sebe je ostavila dva sina – Peru i Ivana. Ivan je bio u braku sa glumicom Vanjom Ejdus, sa kojom ima ćerku.

Jovan Ćirilov napisao je tada o njoj:

– Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistoću njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visoko civilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života.

Poslednje stranice: oproštajna pisma deci

Svoje poslednje dane opisala je u potresnoj knjizi Devetnaest društvenih igara, u kojoj se nalaze i oproštajna pisma deci, nastala tokom borbe s bolešću. Knjiga je objavljena nekoliko meseci pre njene smrti i svedoči o ženi koja je, uprkos svemu, ostala dostojanstvena, nežna i istinita.

– Pisma sinu Peri, njegovoj porodici, najčešće su najlepše i najpotresnije stranice, ispisane malom Vladanu, Stašinom unuku, koji sa roditeljima mora da podeli sudbinu mnogih izgnanika – stoji u uvodu jednog prikaza knjige.

Iako nije bila fizički daleko, mogućnost komuniciranja s porodicom bila je gotovo simbolična, kao i za mnoge druge izbegle i raseljene tokom ratnih devedesetih.

 Bonus video: Sahrana Radmile Živković