Najglasnije o pozorištu danas govore oni koji dugo ili nikada nisu u njemu bili: Andrej Nosov o kritikama na račun predstave "Njih više nema" i nagradama
Kada govorimo o zločinima iz tog našeg prošlog rata, često slušamo negiranja, relativizacije, mahanje pogrešnim brojevima, a zapravo se samo produbljuju rane onih koji su preživeli i koji čekaju istinu o svojim najbližima
Nagrada za režiju "Ljubomir Muci Draškić", koju bijenalno dodeljuje glumački žiri u čast velikog reditelja, uručena je Andreju Nosovu prošle nedelje u Ateljeu 212 za predstavu "Njih više nema" u produkciji Hartefakta iz Beograda.
Komad nastao prema tekstu autorke s Kosova Doruntine Baše bavi se sudbinom Sadike, kojoj su u ratnom raspadu zemlje pobili porodicu i koja negde u egzilu, sama u svom neprebolu, proslavlja rođendan kome, u njenim mislima, prisustvuju svi njeni. U predstavi glume Mirjana Karanović, Svetozar Cvetković i Alban Ukaj. Za Kurir Nosov govori o daljim planovima Hartefakta i burnim reakcija u delu javnosti koju je izazvala ova predstava.
Ljubomir Muci Draškić je bio omiljeni reditelj među glumcima, borac za umetnost i slobodu izraza. Šta za vas lično znači priznanje s njegovim imenom koje ste dobili za predstavu "Njih nema više"?
- Činjenica da o nagradi odlučuju samo glumci i da ima posebnu težinu zbog svega što je Muci bio - ona je veoma važan trenutak za svakog reditelja. Izuzetna je stvar kako Atelje 212 baštini i čuva to svoje nasleđe. Za mene je rad s glumcima jedna posebna radost i uzbuđenje, posebno sa onima koji imaju tragalački duh i ne pristaju na utvrđene forme i izraze. Pronašao sam u nekom od Draškićevih intervjua zanimljivu priču o meri, koja je preko potrebna u ovom našem poslu. Taj trenutak pronalaska sopstvene mere i onoga što je vaše mesto i miran život sa tim izborima. Govorim o ličnoj meri i odlukama koje donesete, pa sa njima živite. Mislim da je procena kako i kada i s kim i gde, a potom šta - od velikog značaja za svakog čoveka. I tu se negde pronalazim, inspiraciju u tom Mucijevom nasleđu. S druge strane, mislim da je izuzetno važno da je baš ova predstava razlog za nagradu. Ovo je nešto najuzbudljivije i najstrašnije na čemu sam radio. Igra do koje smo na kraju došli i to iskustvo koje prolazi publika - mislim da je posebno. Zbog sećanja. Zbog onih koji dolaze. Zaborav zaista ubija, i on jeste kazna za žrtve, a melem za počinioce.
Da li ste očekivali ovakve reakcije na predstavu "Njih nema više"? Imate li utisak da vaš rad komentarišu ljudi koji je nisu ni pogledali?
- Nismo se bavili spoljnim stvarima, a napadi koje smo dobili su nekako očekivani. Taj mehanizam i ta matrica su deo svakog ozbiljnijeg razgovora kod nas. Ljudi govore mnogo stvari za koje kažu da su "njihovo mišljenje", jer je taj format "mog mišljenja" postao forma za pravdanje svake vrste bezobraštine i budalaštine. Zanimljivo je i nešto drugo: da najglasnije o pozorištu danas govore oni koji dugo, ili nikada, nisu u njemu bili. Radeći na ovoj predstavi, pogotovo zbog tog specifičnog iskustva sa zvukom koji sama publika ima, dosta smo radili na toj percepciji, promišljali načine kako će to publika razumeti. I to funkcioniše dobro, to nam je bilo najvažnije - ono što je na sceni.
Vaše predstave se često bave društveno angažovanim temama, hrabro progovaraju o stvarima o kojima se ćuti i postavljaju neka važna pitanja. Zašto vam je bilo važno da ispričate ovu priču?
- Kada govorimo o zločinima iz tog našeg prošlog rata, često slušamo negiranja, relativizacije, mahanje pogrešnim brojevima, a zapravo se samo produbljuju rane onih koji su preživeli i koji čekaju istinu o svojim najbližima. Ovo je priča o ženi iz Srebrenice - ona jeste fikcija, zasnovana je na pričama mnogih koji su preživeli, a opet nije dokumentarna. Govorimo o intimnom svetu žene koja je sve izgubila i pronalazi načine da preživi stvarnost. Naša predstava nastala je iz potrebe da čujemo, vidimo i pamtimo. Važno je priznati patnju i stradanje svim žrtvama, ali je za društvo lekovito da ima odnos i prema drugima. O ljudskim gubicima se tako olako govori, kao da to nisu ljudi od krvi i mesa, sa snovima, nadanjima, tugama i sigurno nekim lošim stvarima kao i svi mi. Za mene je to pitanje ljudskog dostojanstva i iskrene želje da naše društvo traži u istini put ka drugačijoj budućnosti, a ne u održavanju vatre tih konflikata. Stalno govorimo da nam je potreban mir i to je neupitno. Međutim, nema mira bez istine i bez normalnog, ljudskog odnosa prema prošlosti.
Kada će se predstava opet igrati u Beogradu? Čekaju vas izvođenja u Njujorku i Sarajevu?
- Igraće se do kraja godine bar u još jednom bloku. Ova predstava je komplikovana za zakazivanje, upravo zbog ograničenja u vidu prostora, zauzeća, ali i tehničkih uslova. Termine ćemo morati ranije da objavljujemo i da nekako idemo ka toj repertoarskoj politici zakazivanja većeg broja igranja dovoljno unapred da publika može da se organizuje. Sarajevu se posebno radujem, jer će to biti pravi test za našu predstavu, a Njujork je izazov koji još uvek ne mogu ni da razumem ni da prepoznam. Mislim da je jako dobro što se otvaraju različita vrata za Hartefaktove produkcije, ali i za druge. Ta razmena i komunikacija sa svetom je ključ za sve nove i drugačije produkcione okvire.
Koji su planovi Hartefakta u novoj sezoni?
- Imamo najpre turneju ove predstave koja počinje s Njujorkom i nastavlja se tokom cele godine. Raspisali smo konkurs za savremenu dramu. Nastavljamo da podržavamo aktere nezavisne scene i da dajemo podršku autorskim poetikama koje su odgovorne prema trenutku u kome živimo. Čeka nas Sarajevo Theater Showcase, novi festival koji bi trebalo da pomogne novim glasovima da se za njih čuje dalje od granica naših balkanskih prostora. I tu je na kraju veliki broj novih umetničkih izazova, koje još čuvamo od javnosti.
