"Bekim Fehmiu mi je prepustio ulogu u ovom filmu" Osvrt Bogdana Diklića na pola veka karijere: "Karanović me nije hteo za seriju Grlom u jagode"

Glumcu Bogdanu Dikliću prošle nedelje u Somboru uručena je nagrada Specijalni Ernest za dosadašnji i budući doprinos filmskoj umetnosti. Tokom pola veka karijere ostvario je više od 200 uloga na filmu, televiziji i u pozorištu, a dan posle svečane dodele na "Espresu u 11", u razgovoru sa selektorom Somborskog filmskog festivala Dejanom Dabićem, evocirao je uspomene na snimanje "Maratonaca" i otkrio koju veliku ulogu mu je prepustio Bekim Fehmiu.

- Isti bih i ja predložio. Volim taj film. Sećam se tad kad smo snimali, temperatura je bila između 39 i 41 stepen. Bio sam mlađi nego danas jedno 25 godina. Moja ćerka Sofija je došla na snimanje s mamom i tamo smo proslavili njen prvi rođendan - otkrio je glumac.

Bogdan Diklić kaže da je "Mali svet" jedan od najboljih scenarija koje je pročitao u životu:

- Jedva sam čekao da počnemo da ga radimo. Otelo mi se da sam javno rekao da je to najbolji film. Neki reditelji i scenaristi su mi to opasno zamerili.

Partner mu je bio kolega s klase Lazar Ristovski.

- On je Ras, a ja Kos. Nismo se nadmetali. Dobro smo te scene uradili, valjda iz muke. Bilo je veoma vruće - istakao je glumac.

Dabić je otkrio publici da je, po njegovom mišljenju, Bogdanova najbolja rola uloga Zaima u filmu "Gori vatra" Pjera Žalice.

- Retko ko zna da je tu rolu trebalo da igra Bekim Fehmiu. On se povukao. Nije mi poznat razlog, ali nije zbog honorara. Plan je bio da igram Stanka, koga je posle odigrao Emir Hadžihafizbegović. Pozvao sam telefonom Bekima. On mi je poželeo puno sreće na snimanju i napisao mi je predivno pismo. Ostavio mi ga je na portirnici JDP. Čuvam ga i danas - rekao je Diklić, koji početkom svoje karijere smatra ulogu u filmu "Vojnikova ljubav".

- Snimio sam pre toga i "Atentat u Sarajevu" i "Devojački most". Na "Atentatu" sam prvi put video kameru i smatram ga svojim nultim filmom. "Vojnikovu ljubav" smo snimali u Požarevcu. Oba filma su iste večeri prikazana na Puli. Prvi put sam tad video Josipa Broza Tita. Gledao je samo film Veljka Bulajića i otišao. Poznato je da je on gledao sve filmove na Brionima. Sigurno je gledao i "Vojnikovu ljubav" - prisetio se Diklić, koji će iz Sombora pravo na Pulski festival da primi nagradu "Fabijan Šovagović".

Veliku popularnost donela mu je rola u seriji "Grlom u jagode".

- Bio sam treća godina studija. Došao je Dragan Kresoja da fotografiše nas glumce. Nisam hteo da idem na fotografisanje. Zvali su me na probno snimanje. Uloga se zove Bogdan Simić Boca. Bio sam klinac. Velika trema. Ništa to nije valjalo. Reditelj Srđan Karanović nije hteo da me uzme za seriju. Postoje tri verzije kako me je ponovo pozvao na probno snimanje. Prva je da ga je nagovorio Goran Marković, drugi Dragan Kresoja, a treća da je to uradio direktor fotografije Živko Zalah. Snimali smo Branko Cvejić i ja. Pozvao me je pre toga Karanović u kancelariju i odigrao sam svoje scene rasterećen. Posle snimanja, a da nije ni pogledao materijal, reditelj mi je rekao: "Nemoj da briješ brkove". Bio je to dobar znak. Otišao sam u Bjelovar. Bila je nedelje, Dragan Kresoja mi je saopštio da sam dobio ulogu Boce. Moji roditelji su se veoma radovali. Tata je otvorio flašu. Prvi put sam s njim popio špricer - otkrio je Diklić.

Kad je radio "Nacionalnu klasu", Diklić je imao 25 godina.

- Za taj film sam najviše sentimentalno vezan. Svoje poslove pamtim po atmosferi na snimanju. Nije se desilo kad je sve lepo na setu da film ispadne dobro. Više nemam tih 25 godina. Bio sam fasciniran što radim s Gagom Nikolićem, Oliverom Marković i Batom Stojkovićem, koje sam gledao u bioskopu. Bio sam sebi užasno važan. Nije baš uvek moguće verbalizovati osećanja - priznao je Dik.

Nekoliko godina kasnije kultni status, kao "Nacionalna klasa", stekao je i film "Maratonci trče počasni krug".

- Imao sam nepunih 28 godina, a ovo što ću reći nije poznato. Slobodan Šijan je imao dve podele za film. Dobio sam scenario 14 dana pred snimanje. On se odlučio za nas. Gledao sam istoimenu predstavu u Ateljeu 212 čak 28 puta. Milan Gutović je igrao Mirka. Nema on u predstavi toliko prostora kao na filmu. Nisam ni sanjao da ću to igrati - kaže Diklić, koji je te godine u Puli dobio takav aplauz da ga i danas pamti.

- Arena je bila puna. Osećao sam se kao Džordž Harison i kao da Bitlsi ili Stonsi izlaze na pozornicu. Nije se desilo takvo oduševljenje nakon neke projekcije. Neko ko je stajao pored mene je rekao: "Šta je ovo". Bilo je to vreme autograma, a ne selfija. Dao sam i ja prve autograme zahvaljujući tom filmu - setio se poznati glumac.

Diklić se prisetio saradnje s Kusturicom jer je igrao u njegovim prvim TV filmovima.

- Emir je uvek slušao glumca. Snimili bismo jedan njegov i moj kadar pa bismo posle izabrali bolji u montaži. Nisam posle s njim radio. Zvao me je i za film "Sjećaš li se Doli Bel". Bio sam tad u Bjelovaru. Bila je to uloga od nekih šest dana snimanja. Stigao je i scenario, ali se posle više nije nikad javio - kroz osmeh konstatuje Diklić.

Na kraju razgovora je odgovorio i na naše pitanje kako gleda na svoju rolu Lazara Maraša u filmu i seriji "Južni vetar":

- Za mene je ta uloga bila izazov. Zamera se ponekad tom filmu da se ljudi zbog toga ubijaju, a pomenu i "Ribnikar". "Južni vetar" ne afirmiše kriminal, već obrnuto. Maraš i ti ljudi su nesrećni. Džabe pare kad im je glava u torbi.

On smatra da su sjajne uloge napravili i Miloš Biković, Luka Grbić i Miodrag Radonjić.

- Imam dobru koncentraciju i retko mi se dešava da se zasmejem u kadru. S Radonjićem sam to uradio dva puta. Snimali smo scenu kad mu kažem: "Ostao si budala kao i pre." Krupan plan je bio na njemu. Jedva sam se obuzdao. On je bio mrtav ozbiljan. Sjajan je i Grbić. Neko možda ne voli taj film i seriju, ali je dobro i pošteno urađena - zaključio je Diklić.

O prvoj velikoj ljubavi: Zaljubio sam se u stjuardesu, na poklon mi je dala boks cigareta

Jedno od pitanja iz publike na kafi s glumcem bilo je da se priseti svoje majke i svoje prve velike ljubavi.

- Nemate vi tih para (smeh). Bilo je to 1976. godine, nakon festivala u Puli. Zaljubio sam se kao tetreb u jednu stjuardesu. Poklonila mi je ona tada boks cigareta. Viđali smo se i držali se za ruke. Zvala me je posle svakog dana iz sveta u Bjelovar i ja sam cvrkutao. Jednog dana je to prestalo. Bio sam tužan. Ležao sam, a na radiju ide emisija na Prvom programu Radio Zagreba. Mama kuva ručak. Ide pesme Zdravka Čolića "Nosi, nosi sve što si mi dala", a mama doda: "Ono malo cigareta s festivala" - kazao je Diklić.