Moja ćerka Sara imala je samo pet godina kada su mi je uzeli, i slika njenog lica izobličenog od straha ostaće mi doživotno urezana u pamćenje.
Pružala je ruke prema meni i zazivala me, no ja je nisam ni pokušala umiriti. Umjesto toga, na brzinu sam spakirala njezinog omiljenog medvjedića, pidžamu i odjeću za presvući, samo kako bi ju što prije odveli.Imala sam divan dom, uređen vrt i lagodan život. Moj ormar bio je pun odeće, a Sara je imala gomilu igračaka. Ali bila sam alkoholičarka koja bi dnevno popila celu bocu vodke i još jednu bocu crnog vina. Zamolila sam socijalnu službu da odvedu Saru da živi sa ocem u Italiji i bilo je takvo olakšanje gledati je kako odlazi. Delom, jer sam joj želela bolji život, ali ponajviše jer sam htela da ostanem sama kako bi pila alkohol bez ometanja.
Sada kada sam već tri godine trezna, ne mogu da verujem koliko sam sebična bila. Ali još neverovatnije je to da je Sara, koja sada ima 11 godina, ponovno u mom životu. Kad joj se izvinjavam kaže mi, "Mama, bila si bolesna". Njena zrelost i bezgranična ljubav je ono zbog čega se još više stidim.
Sa 19 godina postala sam stjuardesa, a alkohol je bio dio svakodnevnice kabinskog osoblja. Odsedali smo u luksuznim hotelima, večerali po restoranima i družili se uz alkohol. U srednjim 20-im bila sam zavisna. Morala sam da imam uvek sa sobom bocu vodke u slučaju da sletimo u neko mesto gde ne mogu da kupim alkohol.
Nakon 17 godina bila sam umorna od letenja i prihvatila sam posao u telekomunikacijskoj kompaniji. Tada sam upoznala bivšeg supruga i zatrudnela. U trudnoći nisam pila, a kad se Sara rodila uživala bih u pokojoj čaši vina. Ali tada je suprug počeo češće poslovno da putuje a mojih nekoliko čaša pretvorilo se u bocu. Naš brak raspao se kad je Sara imala četiri godine.
Počela sam Saru da ostavljam kod svoje mame kako bih mogla da se napijem. Ona me je molila da prestanem, ali je nisam slušala. Često sam pijana vodila Saru napolje, a kada bih nekad pokušala da joj pomognem oko domaćeg zadatka moje ruke se nisu prestajale da se tresu.
Trošila sam 175 funti nedeljno, a kad bih potrošila sav novac - krala bih. Bila sam dobro obučena i čuvari nikad nisu posumnjali da sam nešto ukrala. Moja majka se razbolela od raka i više nije mogla da čuva Saru. Glava mi pucala od mamurluka kad bih je vodila u školu. Shvatila sam da nešto mora da se promeni i da Sara mora da ode ako želim da nastavim da pijem.
Napisala sam suprugu pismo i priznala mu da sam zavisna. To pismo nikada nije stiglo do njega. On je promenio adresu i broj telefona. Obratila sam se socijalnoj službi. Bio je to monstuozan čin. Sara je odvezena u dom dok nisu proverili da li je moj suprug dovoljno dobar da se brine o njoj. Nakon nedelju dana odvezli su ju u Italiju.Tri meseca nakon toga moja majka je umrla, a ja sam pila dok se nisam onesvestila. U naredne dve godine nisam ni jednom videla Saru. Proganjala me činjenica da sam izgubila svoju ćerku.
Pila sam i pila i tako ubijala prazninu koju sam osećala. Tokom 2010. probudila sam se jednog dana i nisam mogla da gutam. Tada sam posetila doktora. Testovi su otkili da imam cirozu jetre i probleme sa bubrezima, plućima i stomakom. Bila sam na korak do smrti, ali sam bila u takvoj depresiji da me nije bilo briga. Lekari su se borili za moj život. Sledećih 11 meseci provela sam manje-više u bolnici. Čeznula sam za svojom ćerkom i nakon terapije videla sam da alkohol nije odgovor.
U 2011. bila sam trezna i prvi put sam stavila svoju ćerku na prvo mesto. Nazvala sam supruga i rekla da dolazim da ig vidim, posle tri godine.
"Mama gde si bila dosad?", upitala me, a trenutak kada me zagrlila iscelio je moje srce.
U Italiji je bila srećna, imala je nove prijatelje i znala je jezik savršeno, ipak šest godina nakon što sam je napustila, odlučila je da mi se vrati. Sa 48 godina, dobila sam novu životnu priliku.
