"Gljivu Psilosajb serbiku su prvi put opisali mikrolozi Majkl Moser i Egon Horak 1968. godine na osnovu nalaza sa planine Tare. Međutim, ona nije endemska vrsta za područje Srbije jer je kasnije pronađena i u drugim srednjoevropskim zemljama poput Češke, a gde je opisana pod drugim imenom - Psilosajb moravica, dok naziv Psilosajb serbika po pravilima nomenklature ima prednost", kaže mikolog Bojan Šeguljev iz Gljivarskog društva.
Mikolog ističe da će ova gljiva ipak teško zalutati u vaše dvorište. "Psilosajb serbika ne raste na izmetu životinja, već na ostacima drveta, u šumskoj stelji, tamo gde ima dosta vlage", navodi Šeguljev.
Šeguljev ističe da prema mnogim izvorima, uključujući i originalni opis iz 1968. godine, gljiva poseduje aktivne materije psilocibin koji je halucinogeni sastojak prisutan u velikom broju gljiva iz porodice Psilosajb i psilocin koji je psihodelični alkaloid koji se takođe nalazi u pečurki."Halucinogena svojstva tih supstanci po intenzitetu halucinacija se mogu porediti sa dietilamid liserginskom kiselinom, poznatijom kao LSD, koja izvorno takođe potiče od jedne druge vrste gljiva", navodi Šeguljev.Ali, postoji jedna caka - ipak se radi o vrlo retkoj gljivi.
"Ako bi se neko uputio u prirodu sa namerom da pronađe ovu gljivu i da je iskoristi zbog njenih halucinogenih svojstava, vrlo brzo bi se razočarao. Gljiva ne samo da je retka već je i vrlo neupadljiva - sitna je i smeđa. Bio bi pravi izazov i za iskusnog mikologa da je identifikuje, a kamoli nekoj neupućenoj osobi", govori mikolog.Šeguljev kaže da postoji nekoliko "sitnih smeđih gljiva" koje su smrtno otrovne.
"Neiskusan berač bi mogao smrtno da strada ako bi pogrešno identifikovao te gljive i zamenio ih za Psilosajb", rekao je Šeguljev i dodao da je čuo da zavisnici od droga haraju šumama kako bi pronašli ovu halucinogenu gljivu, ali i da izvesne osobe u Srbiji gaje za svoje potrebe neke vrste iz roda Psilosajb.
(24sata.rs/N.Košak)
